O SREĆI

Piše: Rastko Ivanović

Ako je smisao života cilj zajednički svim ljudima, tada se čini da je sasvim jasno što je to. Svi, naime, žele naći sreću. Ali, da li je to baš tako? Da li svi, zaista žele biti srećni? ili, pak, svi streme samo, ka jednom. A to je, naravno, smrt.

No, ako govorimo, o savremenom dobu, odgovor, bi, svakako, bio, ne. Jer, ne podseća li nas, upravo, savremeni Zapad, na sve manje, pleme, onih Ničeovih “Poslednjih ljudi”, koji se nalaze u stalnoj potrazi za smešnom iluzijom, sve, individualnijih, zadovoljstava? Naime, danas je osnovni imperativ, biti srećan, i raditi na neprestanoj proizvodnji, tog istog afekta. Afekta sreće.

Jer, sreća, danas, zapravo mora da se širi poput, samog raka. Jer, je to jedini pokazatelj, da naš poslovni model, zapravo radi. Uostalom, nisu li upravo, pozitivni afekti, daleko deljiviji, od onih negativnih? Napokon, da li opcija, s dugmetom, dislike, na Fejsbuku, uopšte, postoji? Naravno da, ne. Jer, svaki klik, kao i svaki lajk, je podjednako važan. Zato, društvene mreže, i te kako, računaju, na fanovski rad, jer, one, upravo, na taj, način, generišu profit, iz koga dobit izvlače velike kompanije. Bilo da govorimo o Ju Tjubu, bilo da govorimo o nekakvoj, velikoj, diskogafskoj, kompaniji. Jer, na taj način se, upravo, algoritamski intenzifikuju osećanja, na isti onaj način, na koji se u domenu, finansijskog kapitala, intenzifikuje njegovo jedino visočanstvo, a to je, naravno, - novac.

Uostalom, ne vidimo, li to, zapravo, najbolje, na primeru, velikog hita, Farela Vilijamsa, pesmi, po imenu, “Happy”?

Jer, “Happy” je pesma, maničnog tempa, dizajnirana, za mase, dvadeset-i-nešto godišnjaka, koji, noću, skaču na MDMA-u. Naime, tempo ove pesme, iznosi, oko, 160 BPM-a što je za 30 BPM-a, više nego što je to slučaj sa masom, ovakvih i sličnih, savremenih, pop pesama, EDM naličja. Zašto? Pa zato što radni dan u kapitalizmu traje 24 sata. A, upravo, toliko, iznosi, i trajanje, samog Farelovog spota. Tako da nam je, zaista, potrebno, dosta Aderala, kako bismo, pokušali da pretrčimo, ovaj dvadesetčetvoročasovni, maraton. Jer, biti srećan, zahteva, odista, puno, afektivnog rada, bez, apsolutno ikakve novčane nadoknade. Jer, višak vrednosti, kao po pravilu, uvek, odlazi, nekome drugome.

Naime, same društvene mreže, poput, recimo, “Fejsbuka”, ili pak, “Tvitera”, predstavljaju jedno veliko zajedničko dobro.

Drugim rečima, one ne bi ni postojale, bez armije čitavih miliona ljudi. Jer, mi smo ti koji radimo, ili “radimo”, a neko drugi ubira novac za to. Dakle, iako milioni participiraju u radu društvenih mreža, one su, ipak, na prvom mestu, privatno vlasništvo.

A nije li upravo, identična stvar, i kada je u pitanju, sam, Internet?

Nisu li velike kompanije, bilo informacionog, bilo komunikacionog profila, te koje poseduju u svom vlasništvu i materijalnu bazu, ali i sredstva za proizvodnju, same virtuelne realnosti. Dok smo mi s, druge strane, ti koji postavljaju određene sadržaje na mrežu. I za to ne dobijamo, bilo kakvu kompenzaciju. Otud, se može reći, da je i participacija, u najvećem broju slučajeva, samo i isključivo, mit.  Te bi se moglo reći da živimo u jednom periodu pseudo-hitnosti, pseudo-aktivnosti. Svi smo na ovaj ili na onaj način, i glumci i posmatrači, koji na kraju ispadaju samo statisti, u određenom filmu, koji nam, ne daje uvida, u spoljašnju stvarnost, ostavljajući nas zarobljenim, u našim, vlastitim, monadama.

Otud, se, ovde, nameće, i jedno, i više nego logično, pitanje. Da li smo mi, uistinu, srećni, ili smo, zapravo, samo taoci, pukih, prolaznih, zadovoljstava? Ako bismo, pitali, francuskog filozofa, Alena Badjua, odgovor, bi, gotovo, sigurno, bio, pod b.

Naime, Badju, traži od nas, da dignemo ustanak, protiv sveta, kakav on jeste, i protiv, dimenzije, takoreći, uvreženih, mišljenja. Samo tako, moći ćemo da dostignemo dimenziju, stvarne sreće, a ne njenu, uobrazilju, što bi bilo, zapravo, zadovoljstvo.

U suprotnom, nastavićemo da živimo, u svetu, u kome je jedina sloboda, sloboda, robe, kao i tržišta, ali ne i samih, ljudi.

Da bismo to promenili, moramo, da preduzmemo, rizik, i skupo platimo cenu za ono najvažnije. A to su, svakako, naša, sreća, i naša, - sloboda.