петак, 05. мај 2017.

JAZZ (3)



Piše: Rastko Ivanović
Dizi Gilespi, sin zidara koji ga je svake nedelje tukao bez obzira da li je nešto skrivio ili ne. Završio je državnu školu za crnce 'Ladinsburg', gde se oduševio učenjem teorije harmonije. Gilespi je svirao klavir "brzo kao zec". U muzici je znatno vreme posvetio eksperimentisanju. Bio je nepredvidiv na sceni. Znao je da zapleše dok bi neko svirao solo-deonicu. Zvali su ga Dizzy - vrtoglav.
Čarli Parker je uzimao marihuanu i bensedin rastopljen u kafi kako bi mogao da svira čitavu noć, bez prestanka, bez trenutka sna. Već u 16-oj se oženio, a u 17-oj postao otac. Na Dan zahvalnosti, 1936. godine, doživeo tešku saobraćajnu nesreću, u kojoj je ostao bez rebra i prijatelja. Jedno vreme je odbijao bilo kakvu komunikaciju sa bilo kim. Jednog dana žena ga je zatekla kako se fiksa u venu. U 17. godini već je bio navučen na heroin. Prodavao je ženine stvari kako bi došao do droge. Razveli su se. Čarlijev otac je bio step igrač.

Otkrovenje je doživeo u 'Mintonu'. "Svirao je brzo kao mašina", brišući matricu sa svim klišeima u eri svinga i udahnuo nov život svima. Dobio je nadimak Bird. Njegova muzika je bila lišena milosti.

U vreme Drugog svetskog rata Djuk Elington je pripremio predstavu "Jump for Joy", neverovatne kreativne energije. Međutim, zemlja nije bila spremna za predstavu o ljudskim pravima "Jump for Joy" koja je provela svega 11 nedelja na repertoaru, a da pritom nije stigla do Brodveja.

"Crnci su kreativna snaga Amerike i treba da Amerika bude srećna i ponosna i da slavi onaj dan kada je prvi rob crne puti iskrcan na obalu SAD". (Djuk Elington)

Djuk Elington je izrazio svaki pokret crne rase. Borio se za slobodu. Vikao je kroz svoju muziku: "Moramo da budemo slobodni" (Black, Brown and Beige) Na koncertu u Karnegi holu prisustvovala je i Eleonora Ruzvelt. Na tom koncertu je prikupljeno hiljade dolara za ruske žrtve rata.

Djuk je smatrao voz svojim utočištem. Moderni američki Bah, Djuk Elington pisao je čitave noći uz zvonjavu i škriputanje voza po šinama.

Kod Luja Džordana, bluz je poskakivao. Obožavao je iznad svega da svira džez i peva bluz. Tokom rata, veliki gitar-maestro Đango Rajnhart se seli u Pariz koji žudi za džezom i slobodom koju on simbolizuje. U požaru je Dangu Rajnhartu nastradala leva šaka, ali je on bez razmišljanja nastavio da svira. Đango koristi svoje ciganske elemente u džezu i stvara kombo violine i gitare što je pre njega bilo nezamislivo.

Potpuno oslobođeni od zapisivanja muzike, nota, muzičari sviraju bacajući akcenat na improvizaciju.

To je sloboda koju džez nosi u sebi. U vreme Drugog svetskog rata američka vojska je bila rasno podeljena.

U bendu Dejvida Brubeka ljudi su jeli, spavali i živeli zajedno, nedaleko od žarišta sukoba na bojištu.
Tokom bitke za Blanž bend se jedva sačuvao.

Dejv Brubek je 1944. godine, nakon što je diplomirao, stupio u vojsku SAD. Ali kad su se Brubek i bend vratili kući, u SAD se ništa nije promenilo. Belci i dalje nisu hteli da usluže crnce u restoranima, te su morali da ulaze na kuhinjska vrata.

Brubek je prvog crnca u životu video na obali reke Sakramento, šetajući sa svojim ocem. Otac je zatražio od tog čoveka da razgrne košulju i pokaže mu grudi. Na grduima crnog čoveka bio je žig za stoku. Otac je Dejvu rekao: "Ovo ne sme da se događa".

Okolina utiče na delanje stvaraoca. Za vreme Drugog svetskog rata, klipni avion se razvio u mlazni, pojavila se atomska bomba, a muzika se ubrzala.

Jedanaest nedelja nakon što je Nemačka kapitulirala, 16. novembra 1945., Čarli Parker je napravio prvi snimak pod svojim imenom, a na džez sceni pojavio se 19-godišnji Majls Dejvis. Čarli je došao pravo niotkuda, kao eksplozija, u trenutku kada je u Njujorku kuljala revolucija koja je podrazumevala pobunu protiv uniforma iz sving bendova. Uskoro, sve se desilo na ostale i Čarlija. Bluz i džez su kao reka isterana iz korita. Stara atmosfera u ruhu novog zvuka.

Inovacije Čarlija Parkera uticale su na smanjenje publike koja se okrenula ka drugim formama plesne muzike. Čarli Parker je svirao poput zlatnog noža koji seče do kosti i otkriva svetove za koje nismo ni znali da postoje.

Ljudi su hrlili da vide pop zvezde, poput mršavog baritona iz orkestra Toma Darsija, Frenka Sinatre.

Krajem rata svirale su se sve vrste džeza.

Najpopularniji stil džem sešn je postao glavni model. Završila se era svinga. Džez se razvijalo dalje. Počela je da se čuje nova muzika puna rizika zvana be bop-bi-bap. Be-bop je potekao iz džem sešna u Harlemu.

U bi-bapu ritam sekcija deluje slobodnije u sadejstvu sa duvačima, a javlja se i nov način sviranja.  bubnja. Bi-bap se pojavio tokom rata i na najbolji mogući način je oslikavao to vreme. Nastavnik bi-bapa i njegov najartikulisaniji predstavnik je bio Dizi Gilespi. Nuklearna fizika, kvantna teorija bile su neke od omiljenih tema za razgovor Čarlija Parkera.

Omiljeni kompozitor mu je bio Stravinski. Parker je bio pravi intelektualac. Mogao je da diskutuje na bilo koju temu. Bio je čarobni svirač iz bajke, nakostrešene frizure, sa jednom plavom, a drugom zelenom cipelom, koji je mogao nedeljama da traži izvor heroina u Los Anđelesu. Parker je živeo u jednoj praznoj garaži, a spavao na svom kaputu.

26. juna 1946. godine došao je na snimanje toliko pijan da je producent morao da ga pridržava na nogama, a lekar mu je dao lekove, pod kojima je uspeo da odsvira teme "Lover man" i "Be Bop".

Jednom prilikom je nag ispustio cigaretu na krevet i zapalio hotel što ga je odvelo u zatvor, a zatim i u duševnu bolnicu u Kamarilu.

Svirao saksofon u bolničkom bendu i uzgajao salatu u bolnici u Kamarilu.

Najpopularnija, najzaslužnija osoba za popularizaciju bi-bapa je bio Dizi Gilespi. Dizi je bio otvoren, delio je znanje sa svima, ništa nije krio, ali nije uspeo u nameri da privuče širu publiku.

Kada se pojavi nova umetnička forma pitanje je kako da joj pristupite. Vi sami morate da uđete u umetničku formu, a sve to da biste osetili svo njeno bogatstvo.
U aprilu 1947. oslobođen zavisti od heroina, Čarli Parker je ponovo svirao u 52. aveniji, zajedno sa talentovanim, mladim trubačem Majlsom Dejvisom. Tih godina svi su hteli da zvuče kao Čarli Parker. Nisu želeli da zvuče originalno.

Čarli Parker je svakodnevno eksperimentisao sa zvukom. "Pokušavam da sviram čisto u potrazi za lepim notama", govorio je Parker. Kritičari su to uporno zvali bi-bap, a sam Čarli je mrzeo taj izraz. Ptica je svirao i kantri. Prilikom jednog putovanja odsvirao je nekoliko korusa jednoj zbunjenoj kravi.
 
Mesec dana pošto je probijena rasna barijera u bejzbol lligi, 27. maja 1945. godine Luis Armstrong je nastupio u multi-rasnom bendu u zgradi njujorške vlade. "Zulu Aida" i "Pressure organisation"  dve najstarije afro-američke organizacije proglasile su Luisa za kralja. L.A. je pevao pesme koje su zvučale stgaromodno militantnoj generaciji Afroamerikanaca stasalih posle Drugog svetskog rata. Bio im je sumnjiv zato što ga vole belci. Jednom, kada zbog prisustva belca u bendu, Džona T. Gardena, gradski oci nisu dozvolili Luisovom sastavu da svira u Nju Orleansu. Ogorčen, Luis je rekao da je to zločin i da se sa setom seća vremena kadaje mogao da svira sa muzičarima svih boja. Ovaj čin gradskim ocima Armstrong nikad nije oprostio i odbio je da bude, kada dođe vreme za to, sahranjen u Nju Orleansu.

U Njujorku je otvoren klub 'Birdland' u slavu Čarlija Parkera. Polako je počeo da se sređuje i privatni život Ptice. Preselio se kod Čen Ričardson  i usvojio njenu ćerku, a kasnije će i Čen i Čarli dobiti dvoje dece. Čarli Parker je bio višestruka ličnost. U jeku svoje slave vodio je tri života. U Njujorku je svirao maltene bez prestanka, bio je narkoman sa punim radnim vrmenom, vodio je porodičan život sa ženom i decom uvek nasmejan i dobro raspoložen prema komšiluku. Bio je nedokučiv.

Van scene uvek je želeo više pića, više droge, više žena.

"Ovo je moj dom", rekao je Parker jednom prijatelju dok je zavrtao rukav da bi se fiksao. Rekao je: "Heroin može da se izbaci iz tela, ali ne i iz mozga".

Artur Šo je napisao: "Džez je rođen u buretu za vino, rastao je uz marihuanu, a izumro u heroinu".
Luis Armstrong je pušio marihuanu svakodnevno, ali za heroin je govorio da je drastična stvar.

Nakon Drugog svetskog rata, došlo je do poplave "dremljivih" tipova na heroinu. Muzika je savršena, dok traje. Droga ti uvek govori da je sve u redu.

Sledbenici Čarlija Parkera nisu više samo sledili tehniku sviranja Ptice već su počeli i masovno da se drogiraju misleći da će tako dostići njegovu genijalnost.

Jedan po jedan mnogi džez muzičari su zaglibili u narkotike (Soni Stil, Koltrejn, Anita O'Dej, Rod Rodni, Čet Bejker, Art Peler, Soni Rolins...) Heroin je izmenio nastup muzičara. Svi su urađeni i ne žele da trače vreme stvarajući muziku. Sviraju džem sešne za koje nije potrebna vežba.
Za to vreme, Norman Granc se tiho, ali sigurno i čvrsto borio i zalagao za prava džez muzičara, podjednak tretman crnih i belih muzičara u orkestru. Norman Granc je na sjajan način rušio barijere.

Baperi su bili dobri, ali su više klubova zatvorili, nego što su ih otvorili.

On je istovremeno najstariji mudrac ali i dete od pet godina. Sjajan, njegova muzika je duhovita i veoma sinkopirana. On je profesor klavira - Telonijus Mank. Rođen u Severnoj Karolini, svirao je gospel, a poznat je kao jedan od džez pijanista koji su otkrili pukotine u dijatoničnoj skali na kojoj se zasniva zapadna muzika.

Telonijus Mank je bio krupan i ćutljiv čovek jedinstvenog stila. Dobio je loše kritike svog dela u Down Beat magazinu i drugim džez časopisima. Kritičari kada ne mogu da kategorišu muziku smatraju njene autore tupavim.

"Epistrophy" - Mankov klasik je duboko ukorenjen u bluzu, pun duše.

"Pravi novac nalazi se u američkom mejnstrumu", zaključio je Majls Dejvis i iz neprofitabilnog Prestige-a preselio se u najveću izdavačku kompaniju Columbia Records. Toliko je želeo da promeni stvari da je snimio u cugu dva albuma za četiri dana. Majls se obraća usamljenim dušama koje se kriju u svakom do nas i teši ih predivnom muzičkom lepezom. Dejvis nikad nije znao da kontroliše svoje ponašanje i obuzda svoj unutrašnji bes, izazvan i činjenicom da je crnac u carstvu belaca. Plašio se predrasuda koje su postojale u SAD. Jedne večeri ispred kluba "Birdland", dok se Majls relaksirao osvežen talasima hladnog vazduha, prišao mu je beli policajac i naredio mu da ode. Odbio je i rekao: "Ja radim ovde". Policajac je nastavio da ga tuče pendrekom. To je u još većoj meri produbilo njegov bes i još više ga otuđilo.

Vodio je komplikovan i nasilan privatni život.

Bio je ektremno posesivan. Frensis, balerina, Majlsova žena, koja je zbog prirode svog posla putovala i nastupala diljem planete, zabranio joj je da igra "West Side Story" i potkrepio svoju odluku: "Ženi je mesto pored čoveka".

Dejvis je želeo da njegovi muzičari spontano sviraju te nijedan nije dobijao note pre ulaska u studio.

Tenor saksofonista Džon Koltrejn je potpuno opravdao očekivvaanja svog velikog vođe. Kada je reč o muzici Dejvisu nije bila bitna boja kože. Pijanista Bili Evans, belac bio je bitan šraf u Dejvisovom sekstetu. Najbolje prodavana jazz ploča svih vremena je "Kind of Blue", Majlsa Dejvisa.

"Kao da napuštam svoje telo dok slušam Saru Von. Boja i raskoš njenog glasa kao da nisu sa ovog sveta."

Definicija šta je sve džez, a šta nije postala je maglovita. Jedan od novih ljudi na sceni je bio Soni Rolins, komšija Telonijus Manka, koji se ne pretvara da je sve u redu.

Umeo je jednu melodiju da svira po 20 minuta. Soni Rolins je bio tip muzičara koji uvek preispituje sebe. Jedno vreme svirao je saksofon na mostu, izolovavši se iz sveta kako bi se kreativno razvijao. Soni Rolins, je bio jedan od naslednika Luisa Armstronga. Znao je da svira solo jednim visokim tonom. Trijumfalno se vratio u svet džez i još par puta ga napuštao.

Tokom 1960-ih, Djuk Elington je imao brojnih problema.

"Sreća za mene je kad si na pravom mestu, u pravo vreme i radiš ono što voliš pred pravim ljudima" (D.E.). Ponovo se rodio u Njuportu, 1956, bend je bio veoma tražen i dobijali su više novca nego ikad.

Djuk koji je praktično izmislio američku muziku dobio je novi stimulans u svom životu. Ljudi su želeli nešto elegantno, što s druge strane poseduje oštrinu.

Kada je Majls Dejvis ostavio heroin, želeo je da nadoknadi izgubljeno vreme. Majlsovi albumi koji se odlikuju jasnim zvukom i dugim solo-pasažima mogu odlično da posluže u praktične svrhe proučavanja džez tradicije. Od Monka je naučio da koristi harmonije na nov način. Kod Majlsa nema baroknih elemenata ni bapa, već je bio poznat po navici da odmah prelazi na stvar. Video je da Mank koristi 2-3 note, a ne 7-8 kao baperi, a postiže isti efekat, a ponekad i jači.

U jesen 1951. godine policija je pronašla kokain u autu Manka i njegovog prijatelja Pauela. Iako je droga pripadala Pauelu, Mank nije želeo da svedoči protiv prijatelja.

Tek nakon šest godina, Telonijus Mank je dobio dozvolu za sviranje. Bilo je potrebno da prođe 15 godina da Telonijus Mank bude prihvaćen kao džez gigant.

Po mnogima najlepšu verziju teme "Autumn in New York" otpevala je Bili Holidej. I ona je poput Manka, izgubila dozvolu za nastupanje zbog posedovanja narkotika.

Stotine hiljada Amerikanaca, posle rata, selilo se u Kaliforniju kako bi pronašle novu priliku za sebe i tamo su zatekli novu varijantu džeza, cool džez, ili džez zapadne obale, lagan, liričan, romantičan zvuk koji asocira, podseća na talase. O cool jazzu je pisao i "Time".

I belci i crnci su voleli Devida Brubeka i muziku njegovog kvarteta. Vili Lajon Smit je za Dejvidov bend rekao: "Ovo zvuči kao postojbina bluza".

Čarli Parker je umirao tako kao da komada sebe tupim brijačem na sceni. Verovatno veruješ da ćeš živeti 70 godina baš kao u Bibliji. Za Parkera, izgleda, da ovo nije važilo. Na kraju nije više imao ni svoj privatni život. Potpuno rastrojen i natečen, Parker, je svirao u njujorškom "Oasis" klubu. Pri, njegova 2-godišnja čerka umrla je od zapaljenja pluća. Kada je saznao poslao je četiri telegrama svaki manje smislen od prethodnog. Uspeo je da stigne na sahranu, ali ne i  da se pribere. Kasnije je otpušten iz njujorških klubova. Vratio se supruzi Čen, svađao se sa njom pokušavao da se ubije tako što je progutao jod, ali ga je hitna pomoć jedva spasila.

Bio je debeo, izgubljen i dezorijentisan. 9. marta 1955. baronesa Panonina de Rotšild, njegova stara prijateljica, kod koje je boravio, morala je da pozove lekare da mu pomognu. Ptica je odbio da ide u bolnicu.

Pristao je da ostane kod baronese dok mu ne bude bolje. Međutim, posle tri dana provedena u postelji, iskrao se iz kuće i otišao da sluša Tom Dorsija, koji je tog 12. marta 1955. godine nastupao u Bostonu, gradu u kom se nalazio Ptica tih dana.

Iznuren, Ptica je izdahnuo pre samog Dorsijevog nastupa. Lekar je njegovu starosnu dob procenio na 50-55 godina, a zapravo je imao samo 34.

Umro je, zvanično, od zapaljenja pluća; izazvanog cirozom jetre. Naprosto je iscrpeo samog sebe.

Kada je sahranjivan, njegova majka je zabranila sviranje džeza na Pticinom pogrebu.

Bokser Šuger Rej Robinson je bio heroj Majlsa Dejvisa.

Šuger Rej, bokserski šampion, bio je elegantan, u svakoj prilici okružen gomilom lepih žena, poslovan i nasmejan. Zbog svog heroja, Majls Dejvis je 1954. godine odlučio da se skine sa droge.

Neposredno posle smrti Čarlija Parkera, Amerika je živela u svom napetom ali zlatnom dobu.

Dva puta zaredom je izabran najstariji predsednik u istoriji, a zatim i najmlađi. Afro-amerikanci su tražili građanska prava i odbjali da se voze u različitim delovima autobusa, Sovjeti su poslali prvi satelit u svemir,a nauka je pobedila dečiju paralizu.

Sara Von je sebe smatrala muzičarem, a ne pevačicom.

Pevala je sve od soprana i baritona. Muzika je jedna od retkih stvari koje vam obuzima istovremeno emocije, mozak, duh i telo. Džez je egzistencijalna muzika koja te tera da se suočiš sa svetom.

Džon Vilijam Koltrejn, kao i svi džez inovatori poveo je muziku u jednom sasvim novom pravcu. Duhovnu komponentu uvek je stavljao u prvi plan. Rođen 1965. godine u Hamletu, gradiću u Severnoj Karolini. Slušao Lestera Janga, dobio posao u big bendu Dizija Gilespija, proslavio se svirajući u sekstetu Majlsa Dejvidsa. Otpušten je iz Msjlsovog benda zbog zavisnosti od heroina.

Duhovni preporod doživeo je, 1957., svirajući sa Telonijusom Mankom. Ostavio je heroin, piće i cigarete i punim intenzitetom izučavao istočnjačke religije i afričku muziku.

"Chasin' the Train", snimljena uživo 1961, jedna je od ploča koja definiše Koltrejna. To je vrlo dug roman, gde svaka reč nije na svom mestu kao kod Armstronga. Nisu bitne konkretne reči, već ukupan efekat kao kod Tolstoja, efekat koji nas uvodi u novi svet džeza. Soprano saksofon je instrument. koji je u svet džeza uveo Sidni Biše, a koji je počeo da svira i Koltrejn. Džon je zarađivao više od svih džezera izuzimajući Majlsa Dejvisa. Ali on tome nije pridavao značaj. Držao se gotovo mistične vere u ono što radi, obogačujući stalno, opet i opet, svoju muziku novim idejama. Legendarni su njegovi nezaboravni nastupi u klubu Birdland.

"Džez mora biti slobodan" - Ornet Koulman.

Koulman je doneo novi zvuk u centar džeza - Njujork.

Njujorški Five Spot klub bio je mesto okupljanja apstraktnih ekspresionista. (Klajna, Džeksona Poloka...). Koulman je sebe video kao nastavljača džez tradicije,. Objavio je 1961. god. album Free Jazz na čijem omotu se  nalazi slika Džeksona Poloka.

Međutim postavilo se pitanje šta je to sloboda u džezu. Čim čuješ džez pomisliš na slobodu, američku borbu za slobodu, protiv entropije i haosa. Kul, model, slobodni, avangardni džez - Ne znam kako svi ti ekstremi mogu da funkcionišu pod jednim imenom. Djuk Elington. Gradovi u plamenu, rat u Vijetnamu, borba za ljudska prava u vidu demonstracija na ulici, uticale su na neke solaže Koltrejna koje su opisivale neke teškoće gradske dece.

Histeričan i grub zvuk kao prava snaga tog vremena.

Neki su se bavili i teorijama kako izbaviti jazz iz ruku belaca. Nova militantnost poprimila je nove forme u izrazu Arči Šepa inspirisnaog retorikom Malkolm X-a i ratovanjem na jugu. Avangardni pokret je dobio svog sveštenika u Koltrejnu, čije solaže su trajale i po 40 minuta. Neki su govorili da je opsednut duhovima i da ima priviđenja.

Muzika te izvodi iz ovog sveta i njegovih konvencija i definiše čitav jedan period. Koltrejnova vizija je prevazilazila pitanje rase i nacionalnsoti. "A Love Supreme", objavljena 1961. jedna je od najboljih i najtiražnijijh ploča svih vremena.

Kada je neko, jednom prilikom, upitao Koltrejna o planovima za narednu deceniju, rekao mu je: "Pokuišaću da postanem prorok". Star 40 godina, Džon Koltrejn je umro od raka 16. jula 1967. godine.

Idiome džeza sa uspehom su primenili mnogi kompozitori klasičnog smera (Geršvin, Stravinski, Hindemit, Liberman...) ali i autori savremenog doba, tako da džez nastavlja da struji, teče i pulsira dušama i telima miliona ljudi sa svih meridijana planete. 

Kraj       

Нема коментара:

Постави коментар