петак, 14. јун 2019.

CINIZAM



Piše: Rastko Ivanović

Mišel Fuko je na Kolež de Fransu predavao od januara 1971. do svoje smrti u junu 1984. godine – sa izuzetkom 1977. kada je koristio sabatnu godinu. Predavao je na Katedri za istoriju sistema mišljenja.

U završnoj godini predavanja 1984., Fuko je održao kurs pod nazivom Le gouvernement de soi et des autres. U okviru kursa govorio je o Diogenu i drugim antičkim filozofima, koje danas poznajemo kao kinike. Njihova razmišljanja Fuko je povezivao sa praksom govorenja istine (takozvana paresia). Uveliko već zvezda filozofske scene, opkoljen gomilom studenata iz celog sveta, Fuko je predosećajući svoju skoru smrt, u ovim finalnim predavanjima naročito iskazivao svoje divljenje prema načinu na koji su kinici polemički, žustro i bestidno bacali istinu u lice moćnicima. Jer cilj ovih filozofa nije bila samo reforma ličnosti, već reforma čitavog sveta. Danas, kada se filozofija, istorija i umetnost i dalje nalaze na samrtničkoj postelji malo ko i govori o promeni sveta, koji rečima Tita Andronika stari i haba se.

I stoga umesto kinizma danas je na ceni vladavina cinizma. I to onog masovnog tipa.

Umesto legendarnih Diogenovih reči upućenih Aleksandru, “Makni mi se sa sunca”, koje su predstavljale filozofovo emancipovanje od političara i njegovo okretanje leđa subjektivnom principu moći, današnji, savremeni cinici samo se i bore za svoje mesto pod suncem. Jer njima ni nije ništa drugo na pameti nego da se cinično, a to znači otvoreno bezobzirno tuku oko blagostanja na koje je Diogen tako otvoreno pljuvao.

Kako bismo shvatili šta je to moderni cinizam ne smemo smetnuti s uma film Stenlija Kjubrika “Širom zatvorenih očiju”, nadgrobni spomenik autora iluziji progresivnog prosvetiteljstva. U središtu pažnje je sretni braćni par Bil i Alis (Fridolin i Albertin u Šniclerovoj noveli “Traumnovelle” iz 1926. koja je inspirisala Kjubrika za scenario), koji predstavlja izraz svesti da istina ne može biti izrečena budući da se društvena igra bazira na moći laži pa vas samim tim niko neće saslušati ukoliko prethodno ne prihvatite jezik prevare.

Ovo je bila krajnja tačka Kjubrikovog pregleda 20. veka. Na njenom početku stajao je uspravni pukovnik Daks, u tumačenju izvanrednog Kirka Daglasa, u filmu “Putevi slave” iz 1957. godine, koji se borio protiv kukavičluka vojne moći. Daks je bio neko ko veruje u etičko pravo i ko je posedovao snagu i hrabrost da se suprotstavi zlu, budući da je mislio da zlo može biti zaustavljeno i poraženo.

Bil Harford, u tumačenju Toma Kruza u filmu “Širom zatvorenih očiju” iz 1999. godine je neko ko i dalje ume da prepozna nedela i da razdvoji ispravno od pogrešnog ali je svestan da ništa ne može biti učinjeno da se zlo zaustavi i porazi. Stoga, ukoliko želi da preživi on mora da se povinuje zlu, uprkos moralnoj nesreći.

Tako je na kraju veka, koji je verovao u budućnost, cinizam postao jedini prihvatljivi i kul oblik ponašanja.

Nakon decenija obnove i decenija utopija i alternative naivni elan kao da se negde izgubio. Nekadašnja definicija ideologije poznata iz Marksovog “Kapitala” “oni to ne znaju, ali to čine”, zamenjena je formulom, koju izlaže Sloterdajk, a koja glasi, “oni vrlo dobro znaju šta čine, ali to ipak i dalje čine”. Jer kako je to imao običaj blazirano da kaže Oskar Vajld, ja nipošto nisam ciničan, samo imam iskustva – to je zapravo isto. Ili rečima, Gotfrida Bena “Sreća, to je biti glup i imati posao”. I otud se danas svi delimo na kinička pseta i na integrisane svinje.

Jer u našem navodno postideološkom društvu svuda oko nas se razbaškario univerzalni difuzni cinizam. Jer što je naše moderno društvo lišenije alternative to će sebi dopustiti više cinizma.

Naime, savremeni masovni cinizam je povezan sa dva različita korena: jedan je neuspeh utopijskih ideologija prošlog stoleća. Drugi, mnogo snažniji, je nepovratnost i neupitnost eksploatacije rada, kompeticije i rata. Drugim rečima, savremeni masovni cinizam je nastao kao posledica rastvaranja društvene solidarnosti. Tako je neoliberalna deregulacija, a naročito globalizacija i prekarizacija tržišta rada izložila kompeticiju kao generalno neizbežni način veza među društvenim akterima. Radnici, koji su jednom bili ujedinjeni vezama društvene solidarnosti i zajedničke političke nade sada su prinuđeni da misle u ciničkim terminima opstanka najjačih.

Ako se osvrnemo unazad, videćemo da su u pokretu iz 68. različite kulture i drugačija politička očekivanja živeli zajedno. 

Oni koji su sanjali o istorijskom Aufhebungu sanjali su o nastanku diktature proletarijata i bili su spremni za trenutak preuzimanja vlasti u svoje ruke. Mislili su, i to na prilično hegelovski način, da će se Razum postići i da su dobri momci, naprosto, predodređeni da pobede. Tako su ostali u društvu proletera jer su mislili da su na pobedničkoj strani istorije.

Kad su se vetrovi istorije preokrenuli oni su ostali na strani pobednika, a ne poraženog radničkog pokreta jer u njihovoj dijalektičkoj šemi onaj ko pobeđuje je u pravu a ko je u pravu on je, naravno, preodređen da pobedi.

Ali večina pobunjenika iz 68. nisu ni bili ortodoksni dijalektičari i nisu ni očekivali Aufhebung u svojoj budućnosti. Nisu verovali u kraj istorijske kompleksnosti i konačno uspostavljanje savršenog oblika komunizma. Sve je to naprotiv zvučalo lažno studentima i mladim radnicima koji su radije tražili autonomiju u sadašnjosti negoli komunizam u budućnosti.

Uostalom, današnji neoliberalni konfomisti su uistinu pervertirani naslednici same 68. Oni su došli na vlast nakon 1989. i nisu slobodni od ideologije kako se pretvaraju. Njihova ideologija je neka vrsta dogmatske vere u neupitnost same ekonomije. Jer je ekonomija zauzela upražnjeno mesto Hegelovog dijalektičkog razuma.

Tako današnji vladari imaju tendenciju da se povijaju kako vetar duva. Vetar ekonomije. Ali niko ne može da predvidi koji će biti preovlađujući trend u stvaranju budućih događaja. I upravo stoga je cinizam slab. Zato što se nesvodiva singularnost događaja ne može nikada predvideti niti svesti na logičku nužnost. Jer kako to kaže Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa pravi događaji su oni koji dolaze na golubijim nogama i iznenađuju nas u trenucima najveće tišine. Ili rečima, Svetog Pavla, “Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći”.


петак, 24. мај 2019.

APOKALIPSA SADA



Piše: Rastko Ivanović

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.

Kao što to vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma, nema dece, nema nade i nema budućnosti.

Štaviše, danas je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije, ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura. Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.

Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.

I upravo u tome se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak, vlasnik, potrošač i ništa drugo.

Uostalom, kako nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas, naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene u vreme monarhija.

U tom smislu, pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i politička pozadina.

Pa šta onda da se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno, ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne učestvovati u otporu samom.           

субота, 11. мај 2019.

SRCE


I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.
 
I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.
 
I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.
 
Najdraža.

петак, 10. мај 2019.

ARHETIP