среда, 28. август 2019.

BILO JEDNOM U HOLIVUDU


Piše: Rastko Ivanović

U periodu burne i aktuelne istorije mit je dominirao filmom kao njegov imaginarni sadržaj. Proteran iz stvarnog neumoljivom silom istorije, mit je svoje prirodno utočište našao na filmu.

Danas sama istorija osvaja film upravo po istom ovom scenariju. Jer nije li sama istorija postala naš davno izgubljeni mit? Bioskop je u jednom trenutku postao naš novi Šartr, mesto našeg kolektivnog uznesenja i kult koji u vremenu pre pojave televizije nije imao konkurenciju u borbi za naše snove.

Tako smo zahvaljujući filmu upoznali London, Pariz i Njujork kao i mnoge druge gradove i zemlje. Mačevali smo se sa rimskim legionarima, vitlali noževima u mračnim sokacima, pušili opijum u Hong Kongu, bežali iz zatvora i bukagija, susretali duhove ali i posetioce iz svemira, plesali sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers, bežali pred Napoleonom i Staljinom i ubili Hitlera. U “Prokletnicima” Kventina Tarantina.

Jer film nije ogledalo naše stvarnosti već mašina koja učestvuje u samom konstituisnju našeg pogleda na svet. Ne vidimo li to upravo najbolje iz Tarantinovih filmova?

Jer u njima “realnost” i fantazija su neraskidivo ispreplitani i stopljeni u jedno. Danas kada možemo da iskusimo samo dobro pripremljenu realnost, kao u montiranim ratnim snimcima i rijaliti TV programima, mi nismo u stanju da razlučimo šta je stvarno a šta je zapravo fikcija. Igrajući se sa ovom idejom, Tarantino mešajući popularne reference i slike sa realnošću, stvara mešavinu koja prerasta u realnost po sebi u tom procesu. Na taj način on se i razračunava kroz vlastite fantazije sa fantazijama koje su služile izgradnji američkih nacionalnih mitova. 

Ne vidimo li to i u njegovom devetom igranom ostvarenju, filmu, "Bilo jednom u Holivudu"

U središtu pažnje je lik apokrifnog glumca Rika Daltona koji je prekinuo uspešnu TV karijeru i sada je na nizbrdici i igra uglavnom negativce u gostujućim rolama popularnih TV serija, te mu se već smeši avantura odlaska u Italiju na snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive, Roman Polanski i Šeron Tejt, braćni par koji se nalaze na usponu ka vrhu Holivuda.  A nedaleko odatle se mota mensonovska banda hipika. 

Tarantino je snimio film iz 4 čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mensnovog masakra.

I Tarantino perfektno hvata duh epohe. Epohe, u kojoj dolazi do rađanja jednog sveta koji možda nije bio hrabar i vrli, ali je bio ambiciozan i spreman da menjajući sebe promeni i sve drugo. 

Naime, bežeći od "terora realnosti" definisanog hladnoratovskom zategnutošću, imperijalističkom ohološću i malograđanskom samodovoljnošću, berserkeri kontrakulture 60-ih godina su , "goli u sedlu", kretali u pohode na dve oblasti. Onu interstelarnu, visoko gore, i onu intrapsihičku sakrivenu iza primordijalnih dubina svakog bića. Simbol revolucije koji nije više bajonet nego cvet, ne rat nego obljuba, ne marš i himna već rok muzika bili su obeležlje epohe koja ne proriče neki bolji svet tamo i tada, nego ga hoće ovde i sada i spremna je da postane uživanje. Ali ako bi se uživanje ostvarilo u onom obliku u kakvom ga hoće želja, mogla bi se dići u vazduh čitava civilizacija. Što nas vraća na gnusno lice Mensonove hipijevske bande. I tu se javlja ponovo Tarantinova magija bioskopa, ljubavna veza sa filmom, koja će ponovo zaživeti kada se činilo da je oluja bezumlja prekrila filmske snove istorijskim noćnim morama. 

Jer Tarantinov film, pored izvanrednih nagoveštaja horora i trilera, je pre svega bajka, koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, pa je teza sledeća ako su ti likovi fiktivni onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla. Jer, nije li dovoljan jedan pogled na lik Margot Robi kao Šeron Tejt, da bismo shvatili da je upravo ona to kipuće svetlo obećanja ljubavi i pobunjene plodnosti života, kao prizivajuće stvorenje svetlosti. Iste one koja odbija da umre u tmini bioskopske sale. 

Jer šta je film, ako ne upravo to. Svetlo u tami.

Voleli ga ili ne "Bilo jednom u Holivudu" je najbolji mogući dokaz zašto je to tako.     

                                                                             
Once Upon a Time in... Hollywood

Režija i scenario: Kventin Tarantino 

Uloge: Leonardo Di Kaprio, Bred Pit, Margo Robi 

Direktor fotografije: Robert Ričardson 

Godina proizvodnje: 2019 

Trajanje: 161 minut 

Distributer: Con Film                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         


среда, 14. август 2019.

Kventin Tarantino - „Đangova osveta“



I pored svojih manjkavosti, „Đangova osveta“ je verovatno najambiciozniji Tarantinov poduhvat do sada...



Od plemenitog razbojnika Karla Mura do gnevnog veterana Džona Ramba, od Edmonda Dantea, tajanstvenog grofa Monte Krista do Harmonike, junaka filma „Bilo jednom na divljem zapadu“, koji je svoj život posvetio privatnoj osveti, od Jude Ben Hura koji se osvećuje duhu imperijalnog Rima svojom pobedom u zlokobnoj trci, do „Neveste“ odnosno „Crne Mambe“, junakinje filma „Kill Bill“ koja ubija po svom popisu - počelo je vreme onih koji žive za „veliki prizor“. Kada Direnmatova stara dama dolazi u posetu tačno zna koje od svojih starih poznanika želi izbrisati. Brehtova sanjarka Gusarka Dženi na pitanje ko treba umreti daje još bolji odgovor: svi. Uostalom, nije li osveta najbolja terapija za ozlede koje nas čine bolesnima? Setimo se samo vesterna...

Osveta je bila velika tema mnogih vesterna, američkih i evropskih. Posle uspeha Leoneovog „Za šaku dolara“, mnogi evropski filmmejkeri pratili su njegovo vođstvo i eksploatacijsko filmsko tržište je bilo preplavljeno sa špageti vesternima. Najuspešniji od ovih post-Leone filmova bio je Đango (1966). Ovaj film je bio takođe prvi gotski eurovestern, u kojem u Leone stilu čovek bez imena vuče svoj kovčeg kroz blato samo da bi otkrio ogromni mitraljez pomoću kog on završava sakaćenje fašističke bande. Serđo Korbuči je bio prvi koji je izmenio prirodu anti-heroja od Leoneove amoralne, oportunističke varalice u misterioznu očigledno besmrtnu lutalicu vrlo često prisutnu u gotskoj fikciji, kakav je Godvinov „Sv. Leon“ (1799) ili Maturinov „Melmot lutalica“ (1820).


Osećanje Đangove besmrtnosti je ojačano mnogim nezvaničnim nastavcima Korbučijevog filma i činjenicom da sve do kraja 1987, Đango, sada sveštenik, pronalazi svoj kovčeg i u njemu svoju mašinku u nastojanju da ponovo pokuša da dođe do pravde. U „Django the Bastard“ (1969), reditelj Serđo Garone vratio se gotskoj temi o duhu koji se vraća na ovaj svet u potrazi za osvetom, što je tema prisutna u ranim gotskim romanima poput „Zamka Otranto“, Hansa Volpola, čime je Garone potvrdio Đangovu besmrtnost.

Tako i posle, gotovo, punih pet decenija od pojave ovog anđela smrti, sablast zvana Đango nastavlja da nas progoni sve do novog filma Kventina Tarantina, „Oslobođeni Đango“ („Django Unchained“, 2012).

Film prati oslobođenog roba, naslovnog Đanga (Džejmi Foks) i Doktora Kinga Šulca (Kristof Valc) lovca na glave, koji ga emancipuje i uzima pod svoje okrilje. Radnja se odvija u 1858. godini („dve godine pre Građanskog rata“ kako to međunaslov u filmu ističe) dok par putuje od Teksasa do Misisipija. Tokom vremena, tradicionalne uloge belog revolveraša i ne-belog saputnika se preokreću, i tako se misija dua pomera sa Šulcovog posla na spasavanje Đangove žene, Brumhilde (Keri Vašington). Šulc biva opčinjen Đangovom potragom, u kojoj pronalazi paralele sa drevnim germanskim mitom iz Sage o Nibelunzima (Brumhilda je bilo ime princeze koja čeka na spasenje iz ralja zmaja).

Đangova i Šulcova potraga vodi ih do Kendilenda, misisipijevskog imanja, čijeg neusiljenog gazdu, Kalvina Kendija, s gotovo nepristojnim talentom igra Leonardo Di Kaprio. Kendiju u njegovoj svireposti pomaže Stiven (Semjuel L. Džekson), kućni rob koji je možda najšokantnija invencija u “Đangovoj osveti”. On je Ujka Tom čija servilnost mutira u monstruoznost i koji predstavlja simboličko “ja” koje Đango mora da uništi kako bi afirmisao i održao svoju slobodu.


Kao što pokazuje film, njegova komparacija sa mitom datira iz staronordijskog folklora, pa ni junakovo žrtvovanje za spas devojke nije ništa novo. Ali za nemačkog lika Šulca, mogućnost da gleda definitivnu bajku svoje voljene nacije odigranu od crnih robova, od kojih je jedan zapravo naučio nemački tokom svoje službe, čini se neodoljivim. Njegova potreba da pomogne Đangu kako bi iskusio mit, dolazi sa daleko romantičnijeg mesta čak i od Đangove potrebe. Đango želi svoju ženu nazad, Šulc mu pomaže u ime mita!

Jer, brbljivi i samozaljubljeni Šulc nije ništa drugo do Tarantinov alter-ego. Neko ko slavi mit, i pretpostavlja ga istoriji.

Drugim rečima, sam Kventin Tarantino je neko ko svojim delima stvara medijsko okruženje, koje će zameniti tradicionalnu kulturu zasnovanu na religiji, klasičnoj mitologiji i zvaničnoj istoriji. On je paradigmatični predstavnik epohe, u kojoj poznavanje hrišćanske Biblije i ikonografije američke istorije biva zamenjeno dubokom prisnošću s filmovima, popularnom muzikom, i televizijom. To jest, svim onim sekularnim svetinjama koje vezuju publiku za novi korpus tradicija. U tom smislu, u Tarantinovim filmovima, svaka situacija ili ime aktera, linija dijaloga, oseća se kao citat, link u mreži pop-kulturnih asocijacija.

Tako je „Đangova osveta“ konceptualni žanrovski film o moći filma da stvara mitove. Ovo je čista celuloidna fantazija u kojoj nam autor Tarantino predstavlja svoju ličnu i ekskluzivnu kinoteku iz vremena kada filmovi nisu imali veliku konkurenciju u borbi za naše snove.

U tom poretku stvari naseljenom filmovima koji razgovaraju s drugim filmovima, pred nas izranjaju šizofreni stil i promiskuitetne filmske reference, koje se kreću od Eurovesterna do blaxploitation vesterna. Pred nama je seksualna veridba različitih medija - npr. muzike i stripa, ali i spektakularno venčanje različitih epoha. U tom ključu je strukturiran saundtrek koji reflektuje strukturu „Scarfacea“ Tarantinovog idola Brajana De Palme, koji sadrži Morikoneove partiture kojima je retuširana Leoneova poetika, originalne pesme Rika Rosa, Entonija Hamiltona i Džona Ledženda, ali i ’mash-up’ Džejmsa Brauna i Tupaka, čime se u duhu špageti tradicije ubacuje moderna muzika u epohu.

Kada smo već kod špageti tradicije, naglašena prisnost u „toplom“ odnosu Šulca i Đanga nedri aluzije na kvir (queer) potencijale špageti vesterna - od „Metka za generala“ (1960) Damijani Damijana preko „Django Kill...If You Live, Shoot!“ (1967), Đulija Kvestija do imitacije klasičnog homoerotizma u „Dobar, loš, zao“, iskazanog u ambivalentnom odnosu Tuka i Blondija... Dok se ostali omaži kreću od „Šafta“ Gordona Parksa (supružnici Đango i Brumhilda Von Šaft mogu se "čitati" i kao preci Džona Šafta) do američkog stripa „Brumhilda“ iz 70-ih, koji je inspirisao Tarantina i naveo Volca da mu prepriča Vagnerov ciklus „Prsten Nibelunga“ („Il Grande Silenzio“ i „Mandingo“ da ne pominjemo).



Rečju, mutirajući mitološku predimenzioniranost heroja iz crnačkog folklora Džoa Grajndera, Kventin Tarantino u „Đangu“ stvara fokus u kojem se seku silnice koje dolaze iz raznih predela – s američkog juga, iz italijanskog sna o Americi, kao i predivnog snežnog pejsaža vesterna „McCabe and Mrs. Miller“.

Međutim, jedan od osnovnih problema filma je u činjenici da Valc kao „beli crnac“, čitaj: Tarantinov alter-ego, krade šou, pa onda Džejmi Foks, koji bi trebalo da je glavni junak, provodi većinu svog vremena gledajući u gospodina Valca i gospodina Di Kaprija, sa zbunjenim pogledom na svom licu, koji kaže, What’s dis white falks, talkin ’bout.

Išmail Rid, romanopisac, je istakao da je kompanija „Vajnštajn“ promovisala marketinšku kampanju tako da dobije crnu publiku promovišući Džejmija Foksa kao zvezdu. U stvari, Foks je samo jedna od zvezda, zajedno sa Kristofom Valcom i Leonardom Dikaprijom. Po Ridu, veteranu kulturnih ratova, na ovaj način se očituje veza između crnih glumaca i holivudskog sistema plantaže. Uostalom, plantaža je nazvana CandieLand (Kandyland) i to znači da se referiše na sam Holivud kao proizvođača zabave (Candy).

Takođe, jedan od problema je i ne naročito duhovita tarantinovska raspričanost pojedinih scena... A, krupna falinka je i ta što je klimaks iseckan u dva anti-klimaksa – prvi je grandiozna, impresivno krvava gozba, a drugi polu-srčano, kalkulantsko polaganje karata. Film je čini se pitom u poređenju sa trilogijom blaxploitation vesterna koji datiraju iz ranih 1970-ih: “The Legend of Nigger Charley” (1972), “The Soul of Nigger Charley” (1973), i “Boss Nigger” (1975). Svaki od ovih filmova nudio je projekciju black power ideologije, s glavnim junakom kao poslenikom crne zajednice, koji stvari radi na svoj način. Za razliku od Foksovog Đanga, koji stvari radi na način Volcovog Šulca. I ne u korist kolektivne pobede crnog naroda.

Pa ipak, i pored svojih manjkavosti, „Đangova osveta“ je, verovatno najambiciozniji Tarantinov poduhvat do sada.

„Đangova osveta“ nije samo produkt činjenica da je mladi Tarantino video hiljade vesterna i nastojao da razume šta je bilo u njima – to je takođe produkt onoga - kako je mladi Tarantino gledao hiljade vesterna i došao do pitanja šta nije bilo u njima.

Tako nam filmom „Đangova osveta“ Tarantino ne pokazuje samo da je mit našao utočište u filmu, a da je istorija postala naš mit, već dekonstruišući stare mitove on automatski stvara nove mitove, prikazujući da mit nije uvek „lažno verovanje sa lošim ishodima“, već da je mit produktivna iluzija koja nam omogućava da preživimo u ovom negostoljubivom svemiru.

A, to niko ne radi bolje od Tarantina.



ĐANGOVA OSVETA (DJANGO UNCHAINED)

Režija i scenario: Kventin Tarantino
Direktor fotografije: Robert Ričardson
Trajanje: 2 sata i 45 minuta

Uloge: Džejmi Foks (Đango), Kristof Valc (Dr King Šulc), Leonardo Dikaprio (Kalvin Kendi), Keri Vašington (Brumhilda), Semjuel L. Džekson (Stiven), Don Džonson (Veliki Tata), Volton Gogins (Bil Kreš), Džona Hil (Bag Head br. 2), Kventin Tarantino (zaposlenik LeKvint Diki-Mining kompanije) i Franko Nero (Bar Patron).

Distribucija: Tuck









петак, 05. јул 2019.

EXIT 2019: THE CURE



Piše: Rastko Ivanović

U vreme kad su muzikom zavladali Madona, Majkl Džekson i Duran Duran sa pesmama za ples i horsko pevanje, nekim ljudima The Cure su pružili utehu da nisu sami u gomili. Lica obojenog u sablasno belo, odeveni u crno od glave do pete, naslonjeni na englesku prerokersku tradiciju ukorenjenu u vodvilju, The Cure su za nas otkrili svu dramu nesigurnog samootkrivenja i egzistencijalnog eksperimantalizma postajući arhetip „u semiotičkom groblju studentske diskoteke“.
Naizgled bezobrazan i mrzovoljan, bez daha od muke ili pak gneva glas Roberta Smita je postao jedinstven u svom oslikavanju monotonije. I to one suburbane koja se proteže koliko i njene avenije. Taj glas postao je oslonac za sve one koji preferiraju fiksaciju i opsesiju naspram one dobro strukturisane ličnosti.

Taj gotski morbiditet nastao je delimično i iz šopenhauerovskog prezira prema organskom životu. Iz perspektive iz koje je smrt neminovno postajala istina seksualnosti. I zato je kao u Uelbekovoj frazi biti got značilo biti protiv sveta i protiv života. I upravo stoga su The Cure savršeno pogodili atmosferu vremena u kojem je ponovo bilo teško biti drugačiji.

Njihovi koncerti danas posle četiri decenije karijere su idealno mesto na kojem ljudi imaju da kažu nešto jedni drugima. I da sanjare baš kao u njihovoj „Just like heaven“. I tako i bi. U Novom Sadu na Exitu 2019. Na koncertu, posle kojeg će mnogi još dugo, dugo sanjariti širom otvorenih očiju.

понедељак, 01. јул 2019.

O KATASTROFI



Piše: Rastko Ivanović

Ponekad naša priča nikada ne dostiže klimaks i ne ide zapravo nigde. Kao u meni dragoj pesmi sastava Massive Attack, „Splitting the atom“, pesma se ne primiče ni prema čemu već se samo tiho gega tokom pet minuta trajanja. Stvari se čine nekako jesenjim. Nalazimo se na ivici nadolazeće promene, ali naposletku nikako ne uspevamo da joj se predamo. Na kraju, shvatamo da se nalazimo na ivici neizbežne smrti. Sam zvuk pesme je pomiren sa gubitkom. „Splitting the atom“ je posvećena izdržljivosti uprkos bolu, jer ko još govori o pobedi, izdržati je sve.

Video Eduarda Salijera ne prati niti na direktan način ilustruje stihove pesme, ali na svoj način ovaj video odgovara na prigušeni efekat pesme i na njegovu sumornu viziju, hvatajući čvrsto osećanje zastoja pre katastrofe. Video je u potpunosti kompjuterski generisan i odvija se u u isključivo sivim tonovima. U prvom planu je naracija bez eksplicitnog predstavljanja. Prostor kroz koji nas vodi kamera je zamrznut u vremenu. Posve nepomičan. Upravo se dogodilo nešto strašno, ili je na ivici da se desi ali mi nikako ne možemo sa sigurnošću reći šta je uistinu to. Možda je čudovište koje se pomalja spotom napalo grad, ali mi čak ni u to nismo sasvim sigurni. Jer katastrofa niti je prošla niti je došla, ona je već uveliko bila tu.

I zato su ljudi u ovom zamrznutom pejsažu uhvaćeni usred akcije. Stvari su dignute u vazduh, ali njihovi fragmenti nikada ne dodiruju zemlju. Tako svaki predmet u ovom videu doživljava sudbinu strele u Zenonovom paradoksu. Uhapšen usred leta svaki je od ovih predmeta nesposoban da dostigne svoj vlastiti cilj. Katastrofa o kojoj je ovde reč je baš kao i katastrofa koju evocira Moris Blanšo ona koja nikada ne stiže. Ali to takođe znači da je katastrofa naša neizbežnost. Ona uvek predstoji, ona uvek namerava doći. Što uostalom znači da ona nikada ne prestaje dolaziti. To samim tim znači da se ona nikada ne okončava. Otud je ona kao trauma. Nikada ne možemo da se izborimo sa njom i da nastavimo dalje. I zato je sadašnjost tako uznemirujuća. Zato što ona ne prolazi niti može proći. Naša je budućnost na golubijim nogama. Kao i one misli koje će jednom možda promeniti svet. One su uistinu jedva čujne.

A do tad ostaje da se krećemo u ritmu kruženja traume. I da kao i svi neurotičari uvek iznova stradamo u istim okolnostima. Uz nadu da je nešto ponovo moguće početi iz početka.



петак, 14. јун 2019.

CINIZAM



Piše: Rastko Ivanović

Mišel Fuko je na Kolež de Fransu predavao od januara 1971. do svoje smrti u junu 1984. godine – sa izuzetkom 1977. kada je koristio sabatnu godinu. Predavao je na Katedri za istoriju sistema mišljenja.

U završnoj godini predavanja 1984., Fuko je održao kurs pod nazivom Le gouvernement de soi et des autres. U okviru kursa govorio je o Diogenu i drugim antičkim filozofima, koje danas poznajemo kao kinike. Njihova razmišljanja Fuko je povezivao sa praksom govorenja istine (takozvana paresia). Uveliko već zvezda filozofske scene, opkoljen gomilom studenata iz celog sveta, Fuko je predosećajući svoju skoru smrt, u ovim finalnim predavanjima naročito iskazivao svoje divljenje prema načinu na koji su kinici polemički, žustro i bestidno bacali istinu u lice moćnicima. Jer cilj ovih filozofa nije bila samo reforma ličnosti, već reforma čitavog sveta. Danas, kada se filozofija, istorija i umetnost i dalje nalaze na samrtničkoj postelji malo ko i govori o promeni sveta, koji rečima Tita Andronika stari i haba se.

I stoga umesto kinizma danas je na ceni vladavina cinizma. I to onog masovnog tipa.

Umesto legendarnih Diogenovih reči upućenih Aleksandru, “Makni mi se sa sunca”, koje su predstavljale filozofovo emancipovanje od političara i njegovo okretanje leđa subjektivnom principu moći, današnji, savremeni cinici samo se i bore za svoje mesto pod suncem. Jer njima ni nije ništa drugo na pameti nego da se cinično, a to znači otvoreno bezobzirno tuku oko blagostanja na koje je Diogen tako otvoreno pljuvao.

Kako bismo shvatili šta je to moderni cinizam ne smemo smetnuti s uma film Stenlija Kjubrika “Širom zatvorenih očiju”, nadgrobni spomenik autora iluziji progresivnog prosvetiteljstva. U središtu pažnje je sretni braćni par Bil i Alis (Fridolin i Albertin u Šniclerovoj noveli “Traumnovelle” iz 1926. koja je inspirisala Kjubrika za scenario), koji predstavlja izraz svesti da istina ne može biti izrečena budući da se društvena igra bazira na moći laži pa vas samim tim niko neće saslušati ukoliko prethodno ne prihvatite jezik prevare.

Ovo je bila krajnja tačka Kjubrikovog pregleda 20. veka. Na njenom početku stajao je uspravni pukovnik Daks, u tumačenju izvanrednog Kirka Daglasa, u filmu “Putevi slave” iz 1957. godine, koji se borio protiv kukavičluka vojne moći. Daks je bio neko ko veruje u etičko pravo i ko je posedovao snagu i hrabrost da se suprotstavi zlu, budući da je mislio da zlo može biti zaustavljeno i poraženo.

Bil Harford, u tumačenju Toma Kruza u filmu “Širom zatvorenih očiju” iz 1999. godine je neko ko i dalje ume da prepozna nedela i da razdvoji ispravno od pogrešnog ali je svestan da ništa ne može biti učinjeno da se zlo zaustavi i porazi. Stoga, ukoliko želi da preživi on mora da se povinuje zlu, uprkos moralnoj nesreći.

Tako je na kraju veka, koji je verovao u budućnost, cinizam postao jedini prihvatljivi i kul oblik ponašanja.

Nakon decenija obnove i decenija utopija i alternative naivni elan kao da se negde izgubio. Nekadašnja definicija ideologije poznata iz Marksovog “Kapitala” “oni to ne znaju, ali to čine”, zamenjena je formulom, koju izlaže Sloterdajk, a koja glasi, “oni vrlo dobro znaju šta čine, ali to ipak i dalje čine”. Jer kako je to imao običaj blazirano da kaže Oskar Vajld, ja nipošto nisam ciničan, samo imam iskustva – to je zapravo isto. Ili rečima, Gotfrida Bena “Sreća, to je biti glup i imati posao”. I otud se danas svi delimo na kinička pseta i na integrisane svinje.

Jer u našem navodno postideološkom društvu svuda oko nas se razbaškario univerzalni difuzni cinizam. Jer što je naše moderno društvo lišenije alternative to će sebi dopustiti više cinizma.

Naime, savremeni masovni cinizam je povezan sa dva različita korena: jedan je neuspeh utopijskih ideologija prošlog stoleća. Drugi, mnogo snažniji, je nepovratnost i neupitnost eksploatacije rada, kompeticije i rata. Drugim rečima, savremeni masovni cinizam je nastao kao posledica rastvaranja društvene solidarnosti. Tako je neoliberalna deregulacija, a naročito globalizacija i prekarizacija tržišta rada izložila kompeticiju kao generalno neizbežni način veza među društvenim akterima. Radnici, koji su jednom bili ujedinjeni vezama društvene solidarnosti i zajedničke političke nade sada su prinuđeni da misle u ciničkim terminima opstanka najjačih.

Ako se osvrnemo unazad, videćemo da su u pokretu iz 68. različite kulture i drugačija politička očekivanja živeli zajedno. 

Oni koji su sanjali o istorijskom Aufhebungu sanjali su o nastanku diktature proletarijata i bili su spremni za trenutak preuzimanja vlasti u svoje ruke. Mislili su, i to na prilično hegelovski način, da će se Razum postići i da su dobri momci, naprosto, predodređeni da pobede. Tako su ostali u društvu proletera jer su mislili da su na pobedničkoj strani istorije.

Kad su se vetrovi istorije preokrenuli oni su ostali na strani pobednika, a ne poraženog radničkog pokreta jer u njihovoj dijalektičkoj šemi onaj ko pobeđuje je u pravu a ko je u pravu on je, naravno, preodređen da pobedi.

Ali večina pobunjenika iz 68. nisu ni bili ortodoksni dijalektičari i nisu ni očekivali Aufhebung u svojoj budućnosti. Nisu verovali u kraj istorijske kompleksnosti i konačno uspostavljanje savršenog oblika komunizma. Sve je to naprotiv zvučalo lažno studentima i mladim radnicima koji su radije tražili autonomiju u sadašnjosti negoli komunizam u budućnosti.

Uostalom, današnji neoliberalni konfomisti su uistinu pervertirani naslednici same 68. Oni su došli na vlast nakon 1989. i nisu slobodni od ideologije kako se pretvaraju. Njihova ideologija je neka vrsta dogmatske vere u neupitnost same ekonomije. Jer je ekonomija zauzela upražnjeno mesto Hegelovog dijalektičkog razuma.

Tako današnji vladari imaju tendenciju da se povijaju kako vetar duva. Vetar ekonomije. Ali niko ne može da predvidi koji će biti preovlađujući trend u stvaranju budućih događaja. I upravo stoga je cinizam slab. Zato što se nesvodiva singularnost događaja ne može nikada predvideti niti svesti na logičku nužnost. Jer kako to kaže Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa pravi događaji su oni koji dolaze na golubijim nogama i iznenađuju nas u trenucima najveće tišine. Ili rečima, Svetog Pavla, “Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći”.