среда, 20. јун 2018.

NEOPHODNI ANĐEO


Najdraži anđelu,

verujem da se mnogi od nas osećaju izuzetno usamljeno u ovom velikom svetu, ali moramo se snažno zaljubiti kako bi promenili to. Lek za usamljenost je shvatanje potrebe za društvom. Ali kada to kažem, mislim na onu posebnu vrstu društva, podrške i ljubavi. Mislim na tebe i mene. Ti si moj život i moja potreba. Ubrzaj sunce da dani što pre prođu kako bih te uspeo uskoro videti.

Jer ti draga Nevena jesi moj neophodni anđeo. Anđeo koji u sebi za mene nosi apsolutno sve snove ovoga sveta. I ti si mi otključala jednu novu dimenziju postojanja i pokazala mi da sam kadar za ono za šta nisam ni znao da sam kadar.

A to se valjda zove upravo ljubav.

Momenat kada vidim da na svetu postoji izvor za moju sreću koje mi bivanje s drugim donosi. I tada ono "volim te" počinje da znači da na svetu postoji izvor za moju vlastitu egzistenciju i da si taj izvor upravo ti. Najdraža moja i jedina moja ljubavi.

Rastko Ivanović






уторак, 19. јун 2018.

KO NE VOLI CIPELE, NE VOLI NI LJUDE


Piše: Rastko Ivanović

Čuvenog francuskog pisca Žana Ženea uzbuđivao je prizor značke koji je krasio policijsku uniformu. Gomfitopička opsesija je seksualno uzbuđenje izazvano prizorom prelepih zuba. U filmu "Safe Place" iz 1971. godine glavna junakinja mlada devojka po imenu Noa razvija neobičnu seksualnu preokupaciju izazvanu ničim drugim do telefonskim brojevima. S druge strane, Džojs je bio opčinjen ženskim gaćicama dok su Dostojevski, Ficdžerald i Gete bili tipični footfetišisti. Štaviše, Getea je jedna od njegovih ljubavnica imala običaj da zove "Gospodinom Nežno Stopalo". Sveštenici iz reda Svetog Benedikta bili su ismevani zbog njihove fascinacije mekim donjim vešom. A ono što sve ove fetišiste možda najbolje opisuje je jedan aforizam velikog austrijskog pisca Karla Krausa. Kraus naime kaže da su fetišisti ubedljivo najnesrećnija stvorenja na ovoj planeti jer oni toliko žude za ženskim cipelama a na kraju su suočeni s činjenicom da moraju da podmire čitavu ženu.

No da li fetišiste možemo opisati kao beznadežne sanjare koji ama baš uvek promašuju širu sliku?

Slavoj Žižek daje odričan odgovor na ovo pitanje. Jer fetišisti nisu nekekvi sanjari izgubljeni u svojim privatnim svetovima, već su oni naprotiv realisti koji zahvaljujući svojim fetišima uspevaju da podnesu nepodnošljivu realnsot prihvatajući stvari onakvim kakve one zaista jesu. 

Štaviše, čini se, da savremeni fetišizam možda i na najbolji način otkriva performativnu strukturu samog fenomena verovanja. Jer setimo se kako je još Paskal govorio "klekni i verovaćeš". Ili savremenijom formulacijom govoreći "klekni i poverovaćeš da si kleknuo upravo zato što veruješ".

Poznata je stara anegdota o Nilsu Boru, koji je iznad vrata svoga stana držao konjsku potkovicu kao amajliju. Kada ga je jedan kolega posetio priupitao ga je da li je moguće da on u te gluposti odista veruje. Bor mu je odgovorio da naravno da ne veruje u te gluposti ali da je čuo da one donose sreću čak i onima koji ne veruju. Jer nije bitno verovanje u neki konkretni sadržaj već je bitno verovanje u samo verovanje. I to možda i najbolje vidimo na primeru tradicionalne priče o Deda Mrazu. Roditelji voile da kažu da ubeđuju decu u njegovo postojanje za njihovo dobro. Ali reklo bi se da nisu deca ta koja veruju u njegovo postojanje već da su roditelji ti koji se pretvaraju da se pretvaraju da veruju u njegovo psotojanje kako bi očuvali vlastitu predstavu o nekakvom nevinom i o nekakvom bezgrešnom detinjstvu. 

Jer svi mi se u ovoj ili u onoj meri ponašamo po principu "ja znam da stvari ne stoje tako ali ipak".

Tako i ja znam da Nevenine cipelice nisu zaista magične ali je ono što ih čini takvim upravo sama Nevena. To šta ona jeste i to kakva ona jeste.

A nije li Nevena ljubav i ništa drugo osim upravo ljubavi. I nikakav mraz i nikakva zima nisu u stanju da ohlade tu ljubav. Jer njena unutrašnja toplina je tolika da je ne može umrtviti nikakva sanjiva zima. Jer njeno čelo je to koje je belo kao sneg, njena kosa je ta koja je zlatnoga odsjaja, a njene ruke su te koje su uvek lepše od ljiljana. 

I zbog nje me strast sve više i više obuzima dok plamen žudnje u meni sve jače i jače gori. I dovoljan je samo jedan pogled na njene crne sandale ili na njene sveže kupljene cipele da ja padnem u Salhetbetyu ili u plamen Jahve i da poželim da je metnem u svoje srce da ja kao prsten stavim na svoju ruku i da je odvedem pravo do onih selestijalnih visina. 









понедељак, 18. јун 2018.

DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE TVOJE OČI


"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako  istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno hvala na svemu!  

Rastko Ivanović

(25.03.2018.)

петак, 15. јун 2018.

ODAVDE DO VEČNOSTI


Piše. Rastko Ivanović 

Ti si svetlost koja se gleda sa pažnjom a čiji se smisao ne shvata. Ti si moja Biblija. I svakog dana ja se hranim tvojom čarima. Svakog dana se molim onom mom pozajmljenom bogu da vrati vreme na 25. februar kada sam na tvoje pitanje da li si me ti nečime naljutila odgovorio potvrdno. Ne mogu to sebi da oprostim. O drugim stvarima koje su tek posle usledile da ne govorim.

Devojčice moja najlepša tako mi nedostaješ. Jer bez tebe ja ni ne postojim. Nedostaje mi i ono prokleto nebo što ranjava a koje plače iza tvojih veđa ali mi nedostaje i tvoj osmeh koji okrepljuje. I tvoja reč i tvoja pojava i tvoje društvo koje gotovo uvek deluje kao najlepša moguća ekspedicija pravo u tišinu. I nedostaje mi ta moja mala devojčica kojoj je život tako tesan i koja večito traga za idealnim. I ne mogu da verujem da sam sam ti uradio to što sam ti uradio. I nisam nimalo srećan što sam u jednom trenutku postao toliko čvrst i u toj čvrstini neograničeno raspoloživ. I ogorčen sam na samog sebe što sam dozvolio da me naposletku proguta strast. A mi se uvek zaljubljujemo u drugog koji je za nas idealan kako bismo pobegli od sopstvenih manjkavosti i od sopstvenih nedaća. Ali takva kakva jesi ti za mene uistinu i jesi savršena. I popraviti te značilo bi samo pokvariti te. 

Na jednom mestu Levinas govori kako čoveka moramo da prihvatimo u njegovoj drugosti onakvog kakav on zaista i jeste. Što će reći da ne treba da pokušavamo ni da ga poboljšamo ni da ga pokvarimo ni da ga promenimo niti da ga asimilujemo već da ga jednostavno koliko je god to moguće očistimo od nas samih.

Jer drugi je zapravo svetinja a njegovo lice je to koje sprečava nasilje koje nas zaustavlja da ne dignemo ruku na osobu ispred nas.

I ti za mene upravo jesi svetinja. I baš zato mi je toliko žao što sam ti uradio ono što nikom ranije nisam. Jer ti zaslužuješ raj. Ti zaslužuješ samo ono što je dobro. Samo ono što je najbolje. Jer ti si to sunce koje sve obasjava. Toliko divna i toliko lepa da je čoveka strah i da pogleda u tebe. I uvek si kako sam imao običaj da ti kažem posve drugačija. Nekada sijaš kao sunce a onda preda mnom kao da se odjednom ukaže mesec kao bebino lice. Jer ti si i večno mlada i večno lepa i uvek savršena.

Najlepša žena na svetu.

Najdivnija prijateljica na svetu.

Najpametnija lepotica na svetu.

Uvek svoja i uvek savršena.

Nevena. Moja najveća a kad malo bolje razmislim i moja jedina ljubav.

Volim te! Do groba i nazad.

среда, 13. јун 2018.

EROS



Piše: Rastko Ivanović

Balzak je rekao: “Svaka strast koja nije večna je odvratna”. Ali može li neka veza biti strasna i trajati ceo život? Ili je strasna ljubav zapravo luda ljubav ili "nezrela" ljubav koja neminovno skončava u smrti. Bilo stvarnoj bilo onoj simboličnoj. Jer zrela ljubav je ljubav koja završava u rutini braka kojom se izbegava ono nepoznato. A eros pa eros je upravo žudnja za tim nepoznatim. Lepet božijih krila u nama koji nas nagoni da zakoračimo upravo tim nepoznatim stazama. A bez erosa i samo naše mišljenje postaje jalovo i repetitivno. Kao što je i ljubav koja je lišena erosa svedena manje ili više na senzualnost. A senzualnost i rad pripadaju uistinu istom poretku. Poretku u kome duh kao ni želja ni ne postoje.

Izvorno duh je ukazivao na nemir. Takoreći na negativnost. A u univerzumu u kojem nema više ni drugog kao ni neprijatelja kao ni zavođenja niti iluzije nema više ni bilo kakve negativnosti. Sve naprosto nestaje u jednoj sveopštoj i zaslepljujućoj transparentnosti. Tako da mi danas umesto umetnosti i simbolizacije na delu imamo kulturnu industriju a umesto pesnika i šamana tu je već da nas zabavi Dizni korporacija. Umesto rizika i primisli na bilo kakvu opasnost tu je siguran seks kao i prostori sigurni za decu a naravno i nepušačke zone.

Drugim rečima ono što se odvija svuda oko nas jeste profanizacija erosa. Ili jednostavno govoreći pornografija kao takva. A šta još može porno u jednom svetu koji je odavno već postao pornografskiji i od pornografije same. Jer bit pornografije kao da je odavno zavladala svim oblicima vizuelnog i televizijskog. I naša kriza danas  nije samo ekonomska niti samo politička. Ona je zapravo i diskurzivna. Jer mi više ni nismo u stanju da govorimo o našem vlastitom nezadovljstvu. A još manje o načinima i o solucijama kako da ga prevaziđemo. Često i kada nam se čini da smo zamislili neku alternativu mi zapravo ostajemo u okvirima one hegemonijske ideologije. Jer mišljenje je zavisno upravo od erosa. I od njegovih transformativnih potencijala. Jer eros je taj koji nas vodi neistraženim koji nas vodi neutabanim stazama ka onom atopičnom Drugom. Uostalom nije li još sam Platon Porosa učinio ocem Erosa. A poros znači "put". Što će reći da nam isti upravo sam Eros pokazuje. Jer Eros je prijatelj mudroti dok filozofija nije ništa drugo nego način prevođenja tog istog erosa u logos.

U tom smislu filozof kao misleće biće uvek je prijatelj ili barem ljubavnik. Jer ljubavnik ovde nije neka “spoljašnja” ličnost iliti empirijska okolnost već prisutnost koja je kao takva ključna za sam pojam razmišljanja. Za samu njegovu mogućnost. Jer razmišljanje je uvek živa kategorija ono je uvek ona živa odnosno transcedentalna realnost. I zato razmišljanje u vrlo strogom smislu te reči i počinje s samim erosom. I zato je pravo mišljenje uvek ono mišljenje koje nas vodi u naručje drugog. Treba li reći onog atopičnog Drugog. I zato ma šta ja da radim i ma šta ja da mislim ja sam uvek vezan isključivo za nju. Za Nevenu.

Jer Nevena je takoreći moja pustolovina ka sutrašnjici. Obećanje nekih posve boljih stvari. Vernost onim stvarima koje će u stvari tek doći.

Drugim rečima ona je mogučnost mog vlastitog razmišljanja. Jer biti mrtav za ljubav znači ujedno i biti mrtav za razmišljanje.

A ljubav? Pa ljubav uvek predstavlja lavirint nesporazuma iz kojeg zapravo ni ne postoji izlaz. Baš kao što ni nema izlaza iz zagonetke zvane Nevena.

Zagonetke koja je bila koja jeste i koja će uvek biti čitav moj svet.


понедељак, 11. јун 2018.

U DOBRU I U ZLU


Gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Gde god da se okrenemo ono je negde tu pored nas. Kao u Andersenovoj čuvenoj bajci "Snežna kraljica" u kojoj se đavolovo ogledalo, koje izobličava sve na zlo razbija, a njegove krhotine dospevaju u oči i srca ljudi tako da oni ma gde da pogledaju mogu samo da vide zlo i ružnoću.

Još je Makijaveli govorio da je čovek oduvek zao osim ako ga nužda ne natera na vrlinu. Nešto slično je tvrdio i Montenj, kao i Kant, Hobsa da ne spominjemo.

Ali, u tvom slučaju, draga Nevena reklo bi se da je čovek po prirodi dobar. Jer si ti najdivnija osoba na svetu. I samo mi je žao što u onim trenucima kada sam bio najslabiji i najranjiviji nisi postupila kao moj najbolji prijatelj, a ja sam iskreno verovao da ti to jesi.

Beše to negde tamo oko 15. marta. Sve ostalo pripada najnečasnijim stranicama u mom životu.

Bilo mi je mesecima izuzetno čudno kako možeš da izlaziš s čovekom koji u svom maskulističkom zanosu nedri i pojedine antisemitske ispade, ali sve je to bilo zbog "nadutog" osećanja krivice.

Utoliko mi je drago zbog tvog aktivističkog angažmana pogotovo ako imamo u vidu sve žrtve koje je podnela tvoja porodica, a koje je vaša baka neretko i krila od vas, ili ih je makar ublažavala kako svojevremeno reče tvoja starija sestra u jednom od izdanja emisije "Moj Beograd".

Tako da samo snažno. Jer svaka pobeda je početak nekog novog poraza. I baš zato nikada ne smemo da odustanemo. Jer boj koji je u prethodnoj sekvenci dobijen sada je izgubljen. I zato ga moramo ponovo povesti. Jer nije li svaki problem ujedno i nova prilika?

Srećno!

Rastko Ivanović

Beograd, 11. jun 2018. godine

недеља, 10. јун 2018.

ZA NEVENU


Bez tebe bi život izgubio mnoge boje. Voleo bih da shvatiš barem malo koliko si divna. A naravno da su svuda oko nas beskonačna adolescencija, nezaposlenost, raslojavanje prema poreklu i prema ubeđenju, dezorijentisanost naših vlastitih života, kao i hipertrofirano osećanje krivice kao u tvom slučaju. Ali baš zbog toga moramo da pratimo ono što namiguje u pravcu onoga što će tek biti, a ne onoga što već jeste. A ti si za mene, kao u onom Sen Persovom stihu, ona ženska zvezda, ona stvar koja je čista i založena u nebeski bezdan. Nikada neću imati dovoljno reči da ti se zahvalim na svemu i da ti kažem koliko mi značiš. Zbog tebe sam naučio da budem u vezi sa svime na ovom svetu što može voleti život. Bilo da su u pitanju same ovce sa njuškama nepomičnim iza žita, ili pak sunce koje negde tamo upravo zalazi iza stena. I primetio sam kada smo bili zajedno poslednji put da nisi bila baš dobro raspoložena, da si nešto klonula duhom, ali ja volim tvoje celokupno biće, sa svim njegovim menama, sa svom svojom troičnom lepotom, onom tela, uma i duše, sa naglaskom na neizmernu i neizrecivu lepotu ovog poslednjeg. I uvek ću voleti sve u vezi tebe. Izvini što sam ovoliko iskren i ogoljen dok ovo pišem, ali ovo je valjda nešto najbliže padanju svih mogućih maski, barem kada sam ja u pitanju. I zato verujem da ćeš izgraditi jednu novu zemlju koja će biti ništa manje nego "ziratno zemljište snova" i da ćeš u vodi njenog pokretljivog okeana konačno prepoznati sreću, i to onu svoju. Želim ti to svim svojim srcem.

Rastko Ivanović

(13.12.2017. | 17:37:55)