петак, 05. јул 2019.

EXIT 2019: THE CURE



Piše: Rastko Ivanović

U vreme kad su muzikom zavladali Madona, Majkl Džekson i Duran Duran sa pesmama za ples i horsko pevanje, nekim ljudima The Cure su pružili utehu da nisu sami u gomili. Lica obojenog u sablasno belo, odeveni u crno od glave do pete, naslonjeni na englesku prerokersku tradiciju ukorenjenu u vodvilju, The Cure su za nas otkrili svu dramu nesigurnog samootkrivenja i egzistencijalnog eksperimantalizma postajući arhetip „u semiotičkom groblju studentske diskoteke“.
Naizgled bezobrazan i mrzovoljan, bez daha od muke ili pak gneva glas Roberta Smita je postao jedinstven u svom oslikavanju monotonije. I to one suburbane koja se proteže koliko i njene avenije. Taj glas postao je oslonac za sve one koji preferiraju fiksaciju i opsesiju naspram one dobro strukturisane ličnosti.

Taj gotski morbiditet nastao je delimično i iz šopenhauerovskog prezira prema organskom životu. Iz perspektive iz koje je smrt neminovno postajala istina seksualnosti. I zato je kao u Uelbekovoj frazi biti got značilo biti protiv sveta i protiv života. I upravo stoga su The Cure savršeno pogodili atmosferu vremena u kojem je ponovo bilo teško biti drugačiji.

Njihovi koncerti danas posle četiri decenije karijere su idealno mesto na kojem ljudi imaju da kažu nešto jedni drugima. I da sanjare baš kao u njihovoj „Just like heaven“. I tako i bi. U Novom Sadu na Exitu 2019. Na koncertu, posle kojeg će mnogi još dugo, dugo sanjariti širom otvorenih očiju.

понедељак, 01. јул 2019.

O KATASTROFI



Piše: Rastko Ivanović

Ponekad naša priča nikada ne dostiže klimaks i ne ide zapravo nigde. Kao u meni dragoj pesmi sastava Massive Attack, „Splitting the atom“, pesma se ne primiče ni prema čemu već se samo tiho gega tokom pet minuta trajanja. Stvari se čine nekako jesenjim. Nalazimo se na ivici nadolazeće promene, ali naposletku nikako ne uspevamo da joj se predamo. Na kraju, shvatamo da se nalazimo na ivici neizbežne smrti. Sam zvuk pesme je pomiren sa gubitkom. „Splitting the atom“ je posvećena izdržljivosti uprkos bolu, jer ko još govori o pobedi, izdržati je sve.

Video Eduarda Salijera ne prati niti na direktan način ilustruje stihove pesme, ali na svoj način ovaj video odgovara na prigušeni efekat pesme i na njegovu sumornu viziju, hvatajući čvrsto osećanje zastoja pre katastrofe. Video je u potpunosti kompjuterski generisan i odvija se u u isključivo sivim tonovima. U prvom planu je naracija bez eksplicitnog predstavljanja. Prostor kroz koji nas vodi kamera je zamrznut u vremenu. Posve nepomičan. Upravo se dogodilo nešto strašno, ili je na ivici da se desi ali mi nikako ne možemo sa sigurnošću reći šta je uistinu to. Možda je čudovište koje se pomalja spotom napalo grad, ali mi čak ni u to nismo sasvim sigurni. Jer katastrofa niti je prošla niti je došla, ona je već uveliko bila tu.

I zato su ljudi u ovom zamrznutom pejsažu uhvaćeni usred akcije. Stvari su dignute u vazduh, ali njihovi fragmenti nikada ne dodiruju zemlju. Tako svaki predmet u ovom videu doživljava sudbinu strele u Zenonovom paradoksu. Uhapšen usred leta svaki je od ovih predmeta nesposoban da dostigne svoj vlastiti cilj. Katastrofa o kojoj je ovde reč je baš kao i katastrofa koju evocira Moris Blanšo ona koja nikada ne stiže. Ali to takođe znači da je katastrofa naša neizbežnost. Ona uvek predstoji, ona uvek namerava doći. Što uostalom znači da ona nikada ne prestaje dolaziti. To samim tim znači da se ona nikada ne okončava. Otud je ona kao trauma. Nikada ne možemo da se izborimo sa njom i da nastavimo dalje. I zato je sadašnjost tako uznemirujuća. Zato što ona ne prolazi niti može proći. Naša je budućnost na golubijim nogama. Kao i one misli koje će jednom možda promeniti svet. One su uistinu jedva čujne.

A do tad ostaje da se krećemo u ritmu kruženja traume. I da kao i svi neurotičari uvek iznova stradamo u istim okolnostima. Uz nadu da je nešto ponovo moguće početi iz početka.