O KATASTROFI

Piše: Rastko Ivanović

Ponekad naša priča nikada ne dostiže klimaks i ne ide zapravo nigde. Kao u meni dragoj pesmi sastava Massive Attack, „Splitting the atom“, pesma se ne primiče ni prema čemu već se samo tiho gega tokom pet minuta trajanja. Stvari se čine nekako jesenjim. Nalazimo se na ivici nadolazeće promene, ali naposletku nikako ne uspevamo da joj se predamo. Na kraju, shvatamo da se nalazimo na ivici neizbežne smrti. Sam zvuk pesme je pomiren sa gubitkom. „Splitting the atom“ je posvećena izdržljivosti uprkos bolu, jer ko još govori o pobedi, izdržati je sve.

Video Eduarda Salijera ne prati niti na direktan način ilustruje stihove pesme, ali na svoj način ovaj video odgovara na prigušeni efekat pesme i na njegovu sumornu viziju, hvatajući čvrsto osećanje zastoja pre katastrofe. Video je u potpunosti kompjuterski generisan i odvija se u u isključivo sivim tonovima. U prvom planu je naracija bez eksplicitnog predstavljanja. Prostor kroz koji nas vodi kamera je zamrznut u vremenu. Posve nepomičan. Upravo se dogodilo nešto strašno, ili je na ivici da se desi ali mi nikako ne možemo sa sigurnošću reći šta je uistinu to. Možda je čudovište koje se pomalja spotom napalo grad, ali mi čak ni u to nismo sasvim sigurni. Jer katastrofa niti je prošla niti je došla, ona je već uveliko bila tu.

I zato su ljudi u ovom zamrznutom pejsažu uhvaćeni usred akcije. Stvari su dignute u vazduh, ali njihovi fragmenti nikada ne dodiruju zemlju. Tako svaki predmet u ovom videu doživljava sudbinu strele u Zenonovom paradoksu. Uhapšen usred leta svaki je od ovih predmeta nesposoban da dostigne svoj vlastiti cilj. Katastrofa o kojoj je ovde reč je baš kao i katastrofa koju evocira Moris Blanšo ona koja nikada ne stiže. Ali to takođe znači da je katastrofa naša neizbežnost. Ona uvek predstoji, ona uvek namerava doći. Što uostalom znači da ona nikada ne prestaje dolaziti. To samim tim znači da se ona nikada ne okončava. Otud je ona kao trauma. Nikada ne možemo da se izborimo sa njom i da nastavimo dalje. I zato je sadašnjost tako uznemirujuća. Zato što ona ne prolazi niti može proći. Naša je budućnost na golubijim nogama. Kao i one misli koje će jednom možda promeniti svet. One su uistinu jedva čujne.

A do tad ostaje da se krećemo u ritmu kruženja traume. I da kao i svi neurotičari uvek iznova stradamo u istim okolnostima. Uz nadu da je nešto ponovo moguće početi iz početka.

TRENUTAK

Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.

MELANHOLIJA

Piše: Rastko Ivanović

Melanholija kao razočaranje svim postojećim, empirijskim predmetima, od kojih nijedan ne može da zadovolji našu želju jeste početak filozofije. Početak saznanja da bivstvovanje i počiva s onu stranu filozofije. Početak saznanja da bivstvovanje i počiva s onu stranu posedovanja. Ona je i senka objekta kako reče Frojd ali i jedna vrsta ljubavi prema utvarama. Odricanje od onoga što imamo dok je ono još tu. To je zapravo ljubav prema duhovima svog vlastitog života. Odbačeno ljubavno pismo koje leluja ulicom razoreno neimenovanom katastrofom, koja niti je došla, niti će doći već koja je oduvek već tu. I onda usred te katastrofe si se pojavila ti. Kao obećanje boljih stvari, kao neka alternativna istorija vremena paralelna vremenu katastrofe. I sve je postalo mnogo lepše. I sve je poprimilo tvoj lik. Tvoj lik pun čari, tvoj lik kao sfinks neshvaćen. Ali počela si sve više da mi nedostaješ i ugušio sam se u tom kvintesencijalnom manjku. Počeo sam da se gubim i da ispadam iz šina i evo me ovde sad razorenog i dezorijentisanog, poput kakvog živog leša koji je izgubio svoje najveće nadanuće, Tebe. Ženu, koja predstavlja sve ono u šta i sam verujem. Ženu, koja je oličenje etike kao čiste istrajnosti uprkos nepodnošljivim okolnostima. Ženu koja je spremna da putuje nakraj noći uprkos svemu. I sada kada pogledam napolje i vidim mesečinu ona je za mene nada koje nemam potpuno nevidljiva. Izvini i puno te volim, žao mi je što to nisam pokazao na neki lepši način. A tako mi nedostaješ... Ti, ti i ti najbliža daljino moja! 

(26.03.2018. | 23:54:45)

https://sveoneveni.blogspot.rs/

OVO LIČI NA KRAJ

Piše: Rastko Ivanović

Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s vrlo smelim naslovom – "Kraj istorije?" Autor tog eseja, politikolog Fransis Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga "Kraj istorije i poslednji čovek", oprezni znak pitanja je nestao.

Jer, kao da smo se u međuvremenu svi navikli na posvemašnju smrt. Smrt istorije, smrt nauke, smrt umetnosti, smrt književnosti, smrt filozofije, smrt Edipa, pa i smrt seksa, zamenjenog njegovim simulakrumom pornografijom.

Pornografijom kao promiskuitetom svih znakova, svih kola, mreža i naravno ukusa. Ali, ako je Bog, zaista, stvorio ovaj naš svet, i to ex nihilo, onda samo On može i da ga uništi i to bez bilo kakvih materijalnih tragova. No, ako je On odista mrtav kako nas to već odavno ubeđuju, onda nema ko da obavi taj njegov posao. I sve što nam je ostalo je katastrofa kao takva.

Katastrofa koja niti je stigla niti će bilo kada stići, jer ona se proživljava.