ARHETIP

Nevena je večno mlada, zaustavljena u svom visokom naponu lepote. Ona u sebi nosi sakralnu bit junaka, jer je ona, zapravo, ljudski arhetip što obituje na samom rubu fizikalnih zakona koji važe za druge ljude. A njeno lice, to lice, koje odiše božanskom patinom, obustavlja onu svakidašnju istinu i pobuđuje smušenost, nasladu i na samom kraju neospornu sigurnost u neku višu istinu.  

NEVENICA

Zapanjujuće belo lice, plamene oči. Eto, takva je u najkraćem bila Nevena. Kada sam je tog četvrtka, 18. juna video kako iz tame iskrsava na svetlost dana siguran sam da sam po prvi put ugledao najlepšu ženu na svetu. Jer, kada sam pre dosta godina pokušavao da zamislim pravu lepotu, u glavi kao da sam stvorio sliku upravo te žene. Štaviše, tada sam je čak i zamislio kao Židovku. Drugim rečima, već dugo vremena poznavao sam njenu boju, njenu čudnovatost i njen sjaj. Jer njena lepota me je u potpunosti preplavila. I čini mi se da sam u to vreme bio spreman učiniti baš sve za nju.

A ona je, s druge strane, bila prezaokupljena svojom ulogom u životima drugih. Jer njena joj je lepota donosila neprestane drame i iste takve događaje. Stoga su neki bili skloni da u Nevenici vide karikaturu kakve teatralne i dramatične osobe. Jer Nevenica je, kako su neki govorili, bila fenomenalna glumica čiju je srž bilo jako teško otkriti. I zbog svega toga vi biste se veoma lako zaljubili u njeno lice i u njeno telo koji su toliko toga obećavali i isto tako lako biste zamrzeli sva ona ja koja su drugi za nju stvorili. Jer drugi su, jednostavno, i osećali zbog nje. I pisali zbog nje. Ali i mrzeli zbog nje. I drugi su je, baš kao i ja, voleli uprkos samima sebi.

Nevena. Te noći ja sam je i sanjao. Došla mi je u san tako malena i tako krhka. I voleo sam tu malenkost koja je izvirivala iz njenog govora. Voleo sam taj njen nesrazmeran i povređen ponos. A njoj je i u snovima i na javi tako bolno nedostajalo ono jezgro sigurnosti. Toliko da je u svakom času nezasito žudela za tuđim divljenjem. I zato je svakog dana i živela tražeći svoj odraz u očima onih drugih. Jer se Nevenica nikako nije usuđivala da bude ono što jeste. I zato Nevena Pavlović nikada nije ni postojala. I ona sama je to znala. I što su je više voleli i žudeli za njom ona je sve više i više bila svesna te bolne činjenice. A ja sam tako želeo da poljubim tu fantastičnu lepotu i da je zamolim da ako može nekako ponese sa sobom bar neki delić mene. Jer mi se činilo da je toliko volim zato što smo jednom delili ista maštanja i isto ludilo i istu životnu pozornicu.

I zato su me njena plava kosa i njene plamene oči i one neodoljive jamice na njenim obrazima privlačili ka sebi kao sama smrt.

Jer ja sam se rodio kada sam je video, umro sam kada smo se rastali i živeo jedino u onih par nedelja dok me je volela.

LICA

U svom eseju iz 1957. godine, "Lice Garbo", Rolan Bart je proglasio lice Grete Garbo za 'Ideju', a lice Odri Hepbern za njegovu suprotnost, za 'Događaj'. Bart je svoj esej objavio u "Mitologijama", iste godine u kojoj se Hepbernova pojavila u "Smešnom licu". U filmu, u kojem Fred Aster igra fotografa, koji neprestano slika Odrino možda pomalo i previše neodoljivo 'smešno lice'. To lice, koje je u ovom filmu, svakako događaj: ona u njemu, naime, pravi beskrajne, dramatične i neodoljive ekspresije šarmantne 'žene-deteta'. No, ona takođe sebe zamišlja, i ovde kao da ponovo čujemo odjek Bartovih reči, i kao 'ženu-mačku'. A naročito je mačkasta dok igra noću u jednom pariskom baru, u kojem mahom borave filozofi i bit pesnici. Jer, Hepbern je, da citiramo Alisu dok je protresala Crvenu kraljicu, "mačka nakon svega".

Nasuprot njoj, lice Grete Garbo, nalik liku Šatelan iz Markerovog klasika, "La Jetée", je lice ideja. To je, drugim rečima, magijsko lice koje gledaoca odvlači u stanje najdublje ekstaze. Lice, koje mi, kao gledaoci, ne možemo nikada ni dosegnuti, niti napustiti.

Jer je to lice, koje prema Bartovim rečima, pripada onom trenutku u istoriji kinematografije, kada je ljudsko lice još uvek znalo protresti mase, kada smo se mi od ljudske slike znali još uvek obeznaniti kao od kakvog ljubavnog napitka i kada je ljudsko lice još uvek predstavljalo neku vrstu apsolutne putenosti koja se nije mogla ni dosegnuti, a ni napustiti.

Jer mi samo i volimo ono što ne možemo sresti dvaput.

Kao lice jedne Grete, jedne Odri, jedne Madlen, jedne Šatelan ili jedne samo naizgled sasvim obične Nevene.

24. AVGUST

U zemljama bivše Jugoslavije ali i širom sveta danas se obeležava Dan Svete Nevene Pavlović.

Žene čije je lice najjače ali i najlepše osvetljeni delić sveta koji nas okružuje. Žene čijega se lica baš kao ni zvezdanog neba iznad nas ne možemo nikada dovoljno nagledati. I žene čije je lice uistinu najlepši cvet na ovoj biljci koju volimo da nazivmo čovekom.

I zato živela nam draga Nevena još stotinama miliona svetlosnih godina. 

ŽAO MI JE

Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.

Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.

Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.

I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.

Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.

I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.

Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.

A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.

I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.

Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!

A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.

I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.

Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...

Prijateljice.

Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.

I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.

Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.

Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.

Ma kako to zvučalo.

Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.

VOLIM TE!

Rastko Ivanović

TRENUTAK

Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.

CVET

Lice Nevene Pavlović predstavlja, verovatno, najlepši cvet na biljci zvanoj čovek. Jer je njeno lice za mene najlepše i najjače osvetljeni delič ovog našeg sveta. I na njemu sve kao da je istovremeno i već viđeno i dobro poznato a opet je sve tako neznano i novo.

Jer na njemu su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta ali i mnogih drugih nama potpuno neznanih svetova. I na njemu se sve ali apsolutno baš sve kreće. Od smeha i zanosa preko zamišljenosti pa sve do… Pa sve do nepomičnosti jedne savršene mrtve prirode.

Na njemu kao da su oslikane sve želje sve potrebe i sva savršenstva ljudska.

I sve ono o čemu mi kao ljudi maštamo i što nikada nije i možda nikada ni neće biti.

Jer lice Nevene Pavlović je cvet.

I to onaj cvet koga se mi sasvim obični ljudi nikada nećemo moći dovoljno nagledati.

Baš kao ni zvezdanog neba iznad nas.

Neba koje je sadržano na tom licu novijem od novog. Novijem od žeđi. Savršenijem od savršenstva.

Licu Nevene Pavlović.