среда, 11. јул 2018.

ŽAO MI JE


Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.

Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.

Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.

I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.

Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.

I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.

Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.

A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.

I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.

Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!

A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.

I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.

Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...

Prijateljice.

Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.

I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.

Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.

Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.

Ma kako to zvučalo.

Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.

VOLIM TE!

Rastko Ivanović

уторак, 10. јул 2018.

GEST



U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ako je tako onda ću ja u tom času biti zaokupljen kruženjem oko Nevenine kuće. Jer u tom naizgled nebitnom pa čak i pomalo nezgrapnom gestu se sažima sav smisao mog svekolikog postojanja.

Uostalom, nije li Hision u tom času okretao svoj točak dok su za to vreme Danaide pokušavale da prenesu vodu u razbijenom krčagu. Ali u ta dva slučaja nije bila reč o kazni. Jer paganske senke nisu te koje su proklete. Večno ponavljanje u ova dva baš kao i u mom slučaju je u neku ruku ništa drugo nego šifra apokastazisa. To jest svođenja računa našeg celokupnog životnog puta. Puta koji se kada je reč o meni završava samo na jednom mestu. Jer ja ni ne znam gde se ja zavšavam a gde to Nevena počinje.

Jer u ljubavi kako to reče Sartr jedan i jedan na kraju daju jedan.

Rastko Ivanović

GRUDI


Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

понедељак, 09. јул 2018.

TRENUTAK



Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.

CVET



Lice Nevene Pavlović predstavlja, verovatno, najlepši cvet na biljci zvanoj čovek. Jer je njeno lice za mene najlepše i najjače osvetljeni delič ovog našeg sveta. I na njemu sve kao da je istovremeno i već viđeno i dobro poznato a opet je sve tako neznano i novo.

Jer na njemu su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta ali i mnogih drugih nama potpuno neznanih svetova. I na njemu se sve ali apsolutno baš sve kreće. Od smeha i zanosa preko zamišljenosti pa sve do… Pa sve do nepomičnosti jedne savršene mrtve prirode.

Na njemu kao da su oslikane sve želje sve potrebe i sva savršenstva ljudska.
I sve ono o čemu mi kao ljudi maštamo i što nikada nije i možda nikada ni neće biti.

Jer lice Nevene Pavlović je cvet.

I to onaj cvet koga se mi sasvim obični ljudi nikada nećemo moći dovoljno nagledati.

Baš kao ni zvezdanog neba iznad nas.

Neba koje je sadržano na tom licu novijem od novog. Novijem od žeđi. Savršenijem od savršenstva.

Licu Nevene Pavlović.

недеља, 08. јул 2018.

ZLATO


Sreću koju si mi podarila odneo sam žurno kući i u dubini noći zatvorio je u svoj zlatni kovčeg. I sada kada si otišla morao sam da je iznesem na svetlost dana. Kako bih mogao da nastavim dalje.

I sada je moja soba prepuna zlata. Mislim da ga ima više negoli što je ikada i jedna mlada uspela da dobije ljubavi. Jer tolika je bila moja sreća kada si tu još uvek bila tu.

Jer ti si mi podarila same zvezde umesto dragoga kamenja. I ja se osećam kao kralj usred tog bogatstva. Kralj koji će zbog toga umreti srećan. Iako nikada za života neće imati svoju kraljicu.

Tebe. Najdraža moja.