субота, 08. септембар 2018.

NAŠ DAN ĆE DOĆI


Lepa je bila kao vrt u proleće u času kada nastupa jutro. I kada bi sklopio oči, on bi video samo nju.

Sećao se dana kada bi joj svetlost jutarnjeg sunca padala niz lice i davala njenoj kosi nekakav crvenkast odsjaj.

Takva mu je došla i te večeri pred vrata njegovog stana. Bila je prva noć jeseni i to godišnje doba je pored potrebe za još jednim ćebetom budilo i neke druge, jednako stare navike

Kao što je bila ona za njim.

Kao i ona i on je nekada imao snove deteta.

Sanjao bi o polju i o šumi, o nepreglednim avenijama, o bulevarima snova, o bulevarima utopija, o nepresušnom ritmu tam-tama. A onda bi se probudio i njegov bi dan bio pun jutarnje radosti i veselja. A onda su došli i oni teški snovi. Snovi koji su ga plašili i koji su ga terali da misli da je noću već jutro. Ali noć je uvek nekako bila lepša od jutra. Od dana i od sveta koji je predstavljao zaveru buke.


A noću, noću bi sve zanemelo. Čuo bi se samo zvuk zvona, čulo bi se samo duvanje vetra, čulo bi se samo šuštanje drveća i huk reke. I tek ponekad lepet krila neke ptice.

I onda, kada se pojavila ona sve je ponovo poprimilo nekakav smisao. Njeno lice za njega je predstavljalo obrise nekog novog sveta, nekog novog jutra, nekog svetlucanja koje će tek poprimiti obrise jutra.

I kako je vreme prolazilo gde god bi utekao u mislima naleteo bi na nju. I zato je rešio da pobegne. Da ode negde daleko, daleko.

Jer bilo je previše svega. Previše informacija, previše događaja, previše svega. Njujork, London, Pariz, Minhen, Nica, Gvantanamo. Hiljade slika rata koje su njegovom glavom rovarile kao hiljade pacova. Hiljade alarma automobila koji bi zasvirali u isti čas. Činilo mu se da će mu glava eksplodirati, da će od njegovih snova ostati samo esidom rastopljena rejv zastava iz nekih prošlih vremena. Ali istina, istina je bila da je za njega ljubav prema njoj prerasla u bolest zavisnosti i da je, jednostavno, želeo da pobegne od nje.

Ali u tome nikako nije uspevao.

Ponoć je već odavno prošla kada je zazvonila na njegova vrata. Lepa kao prvog dana kada je ugledao kada se kao neka mala devojčica, ramena podignutih u vis, prislanjala uz zgradu Pozorišta na  Terazijama.

Bila je doktorka u gradu u kome više nije bilo mesta ni za koga. Osim za nekolicinu odabranih. Kriza nije stigla, niti je prošla. Jer kriza je već odavno bila tu. Istorija je priredila več dovoljno krvavih prizora da je otišla na dug i zaslužen odmor. Vrata su bila na mestu prozora, a prozori na mestu vrata. Naša se duša menjala za opušak džointa.

Nedostajalo je i reči kako bi se opisala katastrofa. Reči kao da su morale da spuste svoju zastavu na pola koplja i da se ponovo rode iz vlastitog pepela. Kako bi opisale katastrofu, ali kako bi opisale i njenu lepotu. Lepotu tog njenog, vanvremenog lica. Lica na kojem su obigravali čudljivost vetra, plač oblaka i radost jutarnjeg sunca.

Tog lica, tog lica koje je predstavljalo najlepše, ali i najjače osvetljeni deo univerzuma. Tog lica, tog lica koje je, za njega predstavljalo najlepši cvet na toj staroj biljci zvanoj čovek.

Tog lica, tog lica, pred kojim je sve kao rukom bivalo odneseno. Prišao joj je, pustio "Dnevnik jedne mladosti" i obrnuo je kao prvi put kada su negde u tmini noći zaplesali. Kada je ploča počela da preskače i njegova ruka koja se spustila tamo gde je koža ubedljivo najmekša lagano je zastala.

Nije mogla da veruje kada joj je rekao da odlazi. Sutradan za brančom, pitala se kuda idu svi ti ljudi kada napuste Beograd? U Diznilend ili iz Diznilenda? 

Jer ceo svet je podsećao na podivljali Diznilend s Pajama i Šiljama s motornim testerama i pantalonama umrljanim spermom.

Ceo svet je, naprosto, bio divalj u srcu i udaren u glavu. Ali taj Linčov film njih dvoje nikada zajedno nisu gledali. Niti će. Jer kasnije je bilo kasno za sve. Pa i za njih.

Dogovorili su se da se vide još jednom pre njegovog odlaska. I videli su se. Želela je da samo za njega inscenira "kišnu scenu" iz jednog od njegovih omiljenih filmova, "Bijond Hipotermia". Ali su onda odlučili da samo prošetaju. Jer ona je bila njegova mala devojčica, raskošnog osmeha i nimalo hrišćanskih grudi, pored koje je život nalikovao na čudo ili na kakav san.  

Šetalu su i šetali i šetali...

A onda je zazvonio telefon. Bila je to njena trudna sestra. Dan D je došao. Porođaj je bio pred vratima. Ispraznio je džep do kraja kako bi taksi zaobilaznim putem stigao do Kraljice Natalije. Na rastanku joj je samo namignuo, kao i ona njemu.

Ujutru se rodila mala Nada. U svetu, u kome nije nedostajalo nadi, već su naše nade bile bez društva, naše vreme je tek tragalo za svojom isinskom zorom. Za nekim novim početkom.

Kada se porođaj završio sjurila se u njegovu ulicu. Vrata njegovog stana su bila otvorena, ali njega nije bilo.

Pored starog i pohabanog gramofona stajao je "Dnevnik jedne mladosti" s natpisom "ako ikada budeš usamljena" i kartom do destinacije na koju je otišao i porukom "Naš dan će doći".

Ljudi ti ulaze u život, i napuštaju ga. Stvari se u jednoj tački sustiču, a onda odlutaju nekim svojim Mlečnim putem, ali ljudi, koje volimo zauvek ostaju urezani u našim malim CRVENIM SRCIMA. 





петак, 07. септембар 2018.

MISLI DOBRO


Alber Kami na jednom mestu piše da savršenstvo obituje u jednostavnosti. A ako je tako onda i oprostiti, verovatno, znači isto što i uprostiti. Nadam se da je tako i sa upućivanjem izvinjenja. I u tom smislu ja mogu samo da uputim jedno veliko izvinjenje Vama i celokupnoj Vašoj porodici zbog sveg zla koje sam vam naneo.

Jasno je da u staroj dijalektičkoj utakmici između Dobra i Zla, ono potonje odnosi prevagu tako što ostavlja svet u večitoj zavađenosti i baš zbog toga mi moramo stalno da činimo i da mislimo dobro baš kao što ste mi Vi predložili u jednoj predivnoj SMS poruci od novembra 2017. godine. Poruci, koja je bila samo jedan od mnogobrojnih dokaza zašto ste Vi ubedljivo najdivnija osoba koju sam upoznao. Jer, biti u Vašem društvu isto je što i biti u društvu neke devojčice, pored koje je život nalik na san ili na kakvo čudo! I zato Vam želim da nikad ne skrećete pogled sa svoje svetlosti i da zauvek nastavite da blistate u svom punom sjaju.

Jer bez Vas ovaj svet je samo beskrajni plavi krug lišen svoje najsjajnije zvezde u njemu.

Još jednom izvinite zvog svega od marta 2018. do danas za šta sam samo i isključivo kriv ja. Hvala Vam i ŽIVELI!


четвртак, 06. септембар 2018.

NEVENICA



Zapanjujuće belo lice, plamene oči. Eto, takva je u najkraćem bila Nevena. Kada sam je tog četvrtka, 18. juna video kako iz tame iskrsava na svetlost dana siguran sam da sam po prvi put ugledao najlepšu ženu na svetu. Jer, kada sam pre dosta godina pokušavao da zamislim pravu lepotu, u glavi kao da sam stvorio sliku upravo te žene. Štaviše, tada sam je čak i zamislio kao Židovku. Drugim rečima, već dugo vremena poznavao sam njenu boju, njenu čudnovatost i njen sjaj. Jer njena lepota me je u potpunosti preplavila. I čini mi se da sam u to vreme bio spreman učiniti baš sve za nju.

A ona je, s druge strane, bila prezaokupljena svojom ulogom u životima drugih. Jer njena joj je lepota donosila neprestane drame i iste takve događaje. Stoga su neki bili skloni da u Nevenici vide karikaturu kakve teatralne i dramatične osobe. Jer Nevenica je, kako su neki govorili, bila fenomenalna glumica čiju je srž bilo jako teško otkriti. I zbog svega toga vi biste se veoma lako zaljubili u njeno lice i u njeno telo koji su toliko toga obećavali i isto tako lako biste zamrzeli sva ona ja koja su drugi za nju stvorili. Jer drugi su, jednostavno, i osećali zbog nje. I pisali zbog nje. Ali i mrzeli zbog nje. I drugi su je, baš kao i ja, voleli uprkos samima sebi.

Nevena. Te noći ja sam je i sanjao. Došla mi je u san tako malena i tako krhka. I voleo sam tu malenkost koja je izvirivala iz njenog govora. Voleo sam taj njen nesrazmeran i povređen ponos. A njoj je i u snovima i na javi tako bolno nedostajalo ono jezgro sigurnosti. Toliko da je u svakom času nezasito žudela za tuđim divljenjem. I zato je svakog dana i živela tražeći svoj odraz u očima onih drugih. Jer se Nevenica nikako nije usuđivala da bude ono što jeste. I zato Nevena Pavlović nikada nije ni postojala. I ona sama je to znala. I što su je više voleli i žudeli za njom ona je sve više i više bila svesna te bolne činjenice. A ja sam tako želeo da poljubim tu fantastičnu lepotu i da je zamolim da ako može nekako ponese sa sobom bar neki delić mene. Jer mi se činilo da je toliko volim zato što smo jednom delili ista maštanja i isto ludilo i istu životnu pozornicu.

I zato su me njena plava kosa i njene plamene oči i one neodoljive jamice na njenim obrazima privlačili ka sebi kao sama smrt.

Jer ja sam se rodio kada sam je video, umro sam kada smo se rastali i živeo jedino u onih par nedelja dok me je volela.






уторак, 04. септембар 2018.

ENDI


Nakon  što je završio prvu godinu studija, Dejvid Linč je otišao put Salcburga kako bi studirao slikarstvo kod jednog od svojih omiljenih slikara, velikog Oskara Kokoške. Međutim, baš kada je stigao do kapija slikarevog stana, čuvenog austrijskog ekspresioniste nije bilo kod kuće.

Nakon samo dve nedelje provedene u Evropi, Dejvid Linč je odlučio da se vrati svojoj kući, nazad u Ameriku.

Na tom putu, kratko se zadržao u Atini. Spavajući u jednom tamošnjem podrumu, posmatrajući guštere kako se igraju na zidu, Linč je, sve vreme, razmišljao samo o jednom. Kako je, trenutno, miljama udaljen od svog omiljenog Mekdonalds restorana.

A te subote, 22. jula 2017. godine Nevena i ja smo, sasvim neplanirano, završili upravo na ovom mestu. I sve je, u istome bilo, malo je reći, fantastično. Ali sutradan počele su da se dešavaju neke nesvakidašnje stvari.

Ispred kućnog praga, dočekao me je niz pisama, koji je kroz pornografske detalje, secirao navodnu erotsku vezu mene i Nevenice.

Odjednom, ispod ljubičaste površine naših života isplivalo je nešto užasno.

Nešto pomalo neočekivano i pomalo preteće.

Kada je saznala za ovo, Nevena kao da se osetila nasukana na samu nepoznatu geografiju svog, vlastitog života.

Jedino što smo znali je to da su pisma bila potpisana nama, potpuno nepoznatim imenom, koje je glasilo, Endi Kolesar.

Nastavak priče: https://nenaineizbena.blogspot.com/

You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub
You might also like:
You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/lihtenstajn.html

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/09/male-price-dejvida-linca.html

понедељак, 03. септембар 2018.

DIVLJI U SRCU


Bio je to, utorak, 18. jul 2017. godine, kada smo se Nevena, Marija i ja dogovorili da sutradan pogledamo Linčov klasik, „Divlji u srcu“, na letnjoj pozornici Bioskopa Zvezda.

Međutim, Nevena nikako nije bila sigurna da li je gledala ovaj Linčov film. Iako isti kao da je govorio baš o njoj.

Jer u njegovom središtu bili su likovi, koji su nekako ostali zarobljeni u svojim, vlastitim privatnim fantazijama. I ono što ih je karakterisalo je bila činjenica da oni nikako nisu želeli da odrastu.

Glavni ženski lik Lula mislila je da je dovoljno samo da zapucketa štiklicama i da će se u stilu jedne Doroti iz Oza odmah obreti kući.

Ali povratka kući nikako nije bilo. Jer je jedina kuća, koja je još uvek postojala bila kuća njene vlastite imaginacije.

Imaginacije, koja je štitila od svih zala tako često okrutne svakodnevice. Imaginacije, koja je štitila od vremena, u kojem je istorija neprekidno oblizivala krvave uglove svojih, vlastitih usana. I imaginacije, koja joj je omogućavala da postane svesna da je kadra i za ono za šta nije znala da je, uopšte, kadra.

I zato je vreme koje je filmski gledalac provodio u Lulinom društvu bilo vreme same utopijske imaginacije.

Baš kao što je to bilo i vreme, koje bi neko proveo u društvu same Nevenice.

Jer, nalik na lik koji u ovom filmu glumi Šeril Li, Nevena je bila sama vila. I to ona, vrhovna vila. A one ne znaju za godine. Jer su one večno mlade.

I baš zato, ako je poezija bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednom jeziku, onda je Nevena, shodno tome, bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednoj ženi.

I sve izvan toga, pripadalo je svetu činjenica. A one su samo interesantne jedino za policajce, matičare i mrtvozornike.

Mene su nasuprot njima, uvek više privlačile obmane, samoobmane, zablude i, naravno, sama maštanja.

A Nevena je bila maštarka. I zato sam je toliko i voleo.

Jer, pored nje, mašta kao pokušaj skoka motkom izvan granica ovoga sveta, dolazila je do svog punog izražaja.

I jedino što nas je moglo trgnuti iz nje bila je, svakako, sama smrt.

Te srede, 19. jula 2017. godine, javila mi se Nevena i rekla mi kako je, Marijinom ocu, iznenada, teško pozlilo.

Nevena, Marija i ja, nikad nismo zajedno pogledali klasik, Dejvida Linča, film, „Divlji u srcu“.      
http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/no-hay-banda.html
http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/08/nema-povratka-domu.html


понедељак, 27. август 2018.

SRCE


I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.

I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.

I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.

Najdraža.

недеља, 26. август 2018.

LICA



U svom eseju iz 1957. godine, "Lice Garbo", Rolan Bart je proglasio lice Grete Garbo za 'Ideju', a lice Odri Hepbern za njegovu suprotnost, za 'Događaj'. Bart je svoj esej objavio u "Mitologijama", iste godine u kojoj se Hepbernova pojavila u "Smešnom licu". U filmu, u kojem Fred Aster igra fotografa, koji neprestano slika Odrino možda pomalo i previše neodoljivo 'smešno lice'. To lice, koje je u ovom filmu, svakako događaj: ona u njemu, naime, pravi beskrajne, dramatične i neodoljive ekspresije šarmantne 'žene-deteta'. No, ona takođe sebe zamišlja, i ovde kao da ponovo čujemo odjek Bartovih reči, i kao 'ženu-mačku'. A naročito je mačkasta dok igra noću u jednom pariskom baru, u kojem mahom borave filozofi i bit pesnici. Jer, Hepbern je, da citiramo Alisu dok je protresala Crvenu kraljicu, "mačka nakon svega".

Nasuprot njoj, lice Grete Garbo, nalik liku Šatelan iz Markerovog klasika, "La Jetée", je lice ideja. To je, drugim rečima, magijsko lice koje gledaoca odvlači u stanje najdublje ekstaze. Lice, koje mi, kao gledaoci, ne možemo nikada ni dosegnuti, niti napustiti.

Jer je to lice, koje prema Bartovim rečima, pripada onom trenutku u istoriji kinematografije, kada je ljudsko lice još uvek znalo protresti mase, kada smo se mi od ljudske slike znali još uvek obeznaniti kao od kakvog ljubavnog napitka i kada je ljudsko lice još uvek predstavljalo neku vrstu apsolutne putenosti koja se nije mogla ni dosegnuti, a ni napustiti.

Jer mi samo i volimo ono što ne možemo sresti dvaput.

Kao lice jedne Grete, jedne Odri, jedne Madlen, jedne Šatelan ili jedne samo naizgled sasvim obične Nevene.









субота, 25. август 2018.

KĆI SUNCA


Poput Atene, ona nema detinjstva; poput Kirke, ona je metamorfozičar i kći Sunca. Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve. Ona je sama magija umetnosti i još puno više od toga..

Ponekad je nežna sestra, a ponekad je kao neka sirota, uhvaćena ptica. Ali uvek je kako je to jednog utorka, 18. jula, rekla "nežna i neizbežna". Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve.

I kada bismo je videli, kada bismo je ugledali umrli bismo od njene lepote ili bi za nas to bilo ono krajnje mesto naše ljudske sreće?

Jer mi volimo samo ono što nikako ne možemo sresti dvaput.

A Nevena je neponovljiva, neuhvatljiva, nedokučiva i zato je ONA, uistinu, SVE!

петак, 24. август 2018.

24. AVGUST



U zemljama bivše Jugoslavije ali i širom sveta danas se obeležava Dan Svete Nevene Pavlović.

Žene čije je lice najjače ali i najlepše osvetljeni delić sveta koji nas okružuje. Žene čijega se lica baš kao ni zvezdanog neba iznad nas ne možemo nikada dovoljno nagledati. I žene čije je lice uistinu najlepši cvet na ovoj biljci koju volimo da nazivmo čovekom.

I zato živela nam draga Nevena još stotinama miliona svetlosnih godina. 

среда, 11. јул 2018.

ŽAO MI JE


Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.

Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.

Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.

I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.

Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.

I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.

Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.

A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.

I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.

Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!

A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.

I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.

Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...

Prijateljice.

Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.

I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.

Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.

Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.

Ma kako to zvučalo.

Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.

VOLIM TE!

Rastko Ivanović

уторак, 10. јул 2018.

GEST



U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ako je tako onda ću ja u tom času biti zaokupljen kruženjem oko Nevenine kuće. Jer u tom naizgled nebitnom pa čak i pomalo nezgrapnom gestu se sažima sav smisao mog svekolikog postojanja.

Uostalom, nije li Hision u tom času okretao svoj točak dok su za to vreme Danaide pokušavale da prenesu vodu u razbijenom krčagu. Ali u ta dva slučaja nije bila reč o kazni. Jer paganske senke nisu te koje su proklete. Večno ponavljanje u ova dva baš kao i u mom slučaju je u neku ruku ništa drugo nego šifra apokastazisa. To jest svođenja računa našeg celokupnog životnog puta. Puta koji se kada je reč o meni završava samo na jednom mestu. Jer ja ni ne znam gde se ja zavšavam a gde to Nevena počinje.

Jer u ljubavi kako to reče Sartr jedan i jedan na kraju daju jedan.

Rastko Ivanović

GRUDI


Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

понедељак, 09. јул 2018.

TRENUTAK



Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.