четвртак, 06. септембар 2018.

NEVENICA



Zapanjujuće belo lice, plamene oči. Eto, takva je u najkraćem bila Nevena. Kada sam je tog četvrtka, 18. juna video kako iz tame iskrsava na svetlost dana siguran sam da sam po prvi put ugledao najlepšu ženu na svetu. Jer, kada sam pre dosta godina pokušavao da zamislim pravu lepotu, u glavi kao da sam stvorio sliku upravo te žene. Štaviše, tada sam je čak i zamislio kao Židovku. Drugim rečima, već dugo vremena poznavao sam njenu boju, njenu čudnovatost i njen sjaj. Jer njena lepota me je u potpunosti preplavila. I čini mi se da sam u to vreme bio spreman učiniti baš sve za nju.

A ona je, s druge strane, bila prezaokupljena svojom ulogom u životima drugih. Jer njena joj je lepota donosila neprestane drame i iste takve događaje. Stoga su neki bili skloni da u Nevenici vide karikaturu kakve teatralne i dramatične osobe. Jer Nevenica je, kako su neki govorili, bila fenomenalna glumica čiju je srž bilo jako teško otkriti. I zbog svega toga vi biste se veoma lako zaljubili u njeno lice i u njeno telo koji su toliko toga obećavali i isto tako lako biste zamrzeli sva ona ja koja su drugi za nju stvorili. Jer drugi su, jednostavno, i osećali zbog nje. I pisali zbog nje. Ali i mrzeli zbog nje. I drugi su je, baš kao i ja, voleli uprkos samima sebi.

Nevena. Te noći ja sam je i sanjao. Došla mi je u san tako malena i tako krhka. I voleo sam tu malenkost koja je izvirivala iz njenog govora. Voleo sam taj njen nesrazmeran i povređen ponos. A njoj je i u snovima i na javi tako bolno nedostajalo ono jezgro sigurnosti. Toliko da je u svakom času nezasito žudela za tuđim divljenjem. I zato je svakog dana i živela tražeći svoj odraz u očima onih drugih. Jer se Nevenica nikako nije usuđivala da bude ono što jeste. I zato Nevena Pavlović nikada nije ni postojala. I ona sama je to znala. I što su je više voleli i žudeli za njom ona je sve više i više bila svesna te bolne činjenice. A ja sam tako želeo da poljubim tu fantastičnu lepotu i da je zamolim da ako može nekako ponese sa sobom bar neki delić mene. Jer mi se činilo da je toliko volim zato što smo jednom delili ista maštanja i isto ludilo i istu životnu pozornicu.

I zato su me njena plava kosa i njene plamene oči i one neodoljive jamice na njenim obrazima privlačili ka sebi kao sama smrt.

Jer ja sam se rodio kada sam je video, umro sam kada smo se rastali i živeo jedino u onih par nedelja dok me je volela.






уторак, 04. септембар 2018.

ENDI


Nakon  što je završio prvu godinu studija, Dejvid Linč je otišao put Salcburga kako bi studirao slikarstvo kod jednog od svojih omiljenih slikara, velikog Oskara Kokoške. Međutim, baš kada je stigao do kapija slikarevog stana, čuvenog austrijskog ekspresioniste nije bilo kod kuće.

Nakon samo dve nedelje provedene u Evropi, Dejvid Linč je odlučio da se vrati svojoj kući, nazad u Ameriku.

Na tom putu, kratko se zadržao u Atini. Spavajući u jednom tamošnjem podrumu, posmatrajući guštere kako se igraju na zidu, Linč je, sve vreme, razmišljao samo o jednom. Kako je, trenutno, miljama udaljen od svog omiljenog Mekdonalds restorana.

A te subote, 22. jula 2017. godine Nevena i ja smo, sasvim neplanirano, završili upravo na ovom mestu. I sve je, u istome bilo, malo je reći, fantastično. Ali sutradan počele su da se dešavaju neke nesvakidašnje stvari.

Ispred kućnog praga, dočekao me je niz pisama, koji je kroz pornografske detalje, secirao navodnu erotsku vezu mene i Nevenice.

Odjednom, ispod ljubičaste površine naših života isplivalo je nešto užasno.

Nešto pomalo neočekivano i pomalo preteće.

Kada je saznala za ovo, Nevena kao da se osetila nasukana na samu nepoznatu geografiju svog, vlastitog života.

Jedino što smo znali je to da su pisma bila potpisana nama, potpuno nepoznatim imenom, koje je glasilo, Endi Kolesar.

Nastavak priče: https://nenaineizbena.blogspot.com/

You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub
You might also like:
You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/lihtenstajn.html

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/09/male-price-dejvida-linca.html

понедељак, 03. септембар 2018.

DIVLJI U SRCU


Bio je to, utorak, 18. jul 2017. godine, kada smo se Nevena, Marija i ja dogovorili da sutradan pogledamo Linčov klasik, „Divlji u srcu“, na letnjoj pozornici Bioskopa Zvezda.

Međutim, Nevena nikako nije bila sigurna da li je gledala ovaj Linčov film. Iako isti kao da je govorio baš o njoj.

Jer u njegovom središtu bili su likovi, koji su nekako ostali zarobljeni u svojim, vlastitim privatnim fantazijama. I ono što ih je karakterisalo je bila činjenica da oni nikako nisu želeli da odrastu.

Glavni ženski lik Lula mislila je da je dovoljno samo da zapucketa štiklicama i da će se u stilu jedne Doroti iz Oza odmah obreti kući.

Ali povratka kući nikako nije bilo. Jer je jedina kuća, koja je još uvek postojala bila kuća njene vlastite imaginacije.

Imaginacije, koja je štitila od svih zala tako često okrutne svakodnevice. Imaginacije, koja je štitila od vremena, u kojem je istorija neprekidno oblizivala krvave uglove svojih, vlastitih usana. I imaginacije, koja joj je omogućavala da postane svesna da je kadra i za ono za šta nije znala da je, uopšte, kadra.

I zato je vreme koje je filmski gledalac provodio u Lulinom društvu bilo vreme same utopijske imaginacije.

Baš kao što je to bilo i vreme, koje bi neko proveo u društvu same Nevenice.

Jer, nalik na lik koji u ovom filmu glumi Šeril Li, Nevena je bila sama vila. I to ona, vrhovna vila. A one ne znaju za godine. Jer su one večno mlade.

I baš zato, ako je poezija bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednom jeziku, onda je Nevena, shodno tome, bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednoj ženi.

I sve izvan toga, pripadalo je svetu činjenica. A one su samo interesantne jedino za policajce, matičare i mrtvozornike.

Mene su nasuprot njima, uvek više privlačile obmane, samoobmane, zablude i, naravno, sama maštanja.

A Nevena je bila maštarka. I zato sam je toliko i voleo.

Jer, pored nje, mašta kao pokušaj skoka motkom izvan granica ovoga sveta, dolazila je do svog punog izražaja.

I jedino što nas je moglo trgnuti iz nje bila je, svakako, sama smrt.

Te srede, 19. jula 2017. godine, javila mi se Nevena i rekla mi kako je, Marijinom ocu, iznenada, teško pozlilo.

Nevena, Marija i ja, nikad nismo zajedno pogledali klasik, Dejvida Linča, film, „Divlji u srcu“.      
http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/no-hay-banda.html
http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/08/nema-povratka-domu.html


субота, 25. август 2018.

KĆI SUNCA


Poput Atene, ona nema detinjstva; poput Kirke, ona je metamorfozičar i kći Sunca. Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve. Ona je sama magija umetnosti i još puno više od toga..

Ponekad je nežna sestra, a ponekad je kao neka sirota, uhvaćena ptica. Ali uvek je kako je to jednog utorka, 18. jula, rekla "nežna i neizbežna". Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve.

I kada bismo je videli, kada bismo je ugledali umrli bismo od njene lepote ili bi za nas to bilo ono krajnje mesto naše ljudske sreće?

Jer mi volimo samo ono što nikako ne možemo sresti dvaput.

A Nevena je neponovljiva, neuhvatljiva, nedokučiva i zato je ONA, uistinu, SVE!

петак, 24. август 2018.

24. AVGUST



U zemljama bivše Jugoslavije ali i širom sveta danas se obeležava Dan Svete Nevene Pavlović.

Žene čije je lice najjače ali i najlepše osvetljeni delić sveta koji nas okružuje. Žene čijega se lica baš kao ni zvezdanog neba iznad nas ne možemo nikada dovoljno nagledati. I žene čije je lice uistinu najlepši cvet na ovoj biljci koju volimo da nazivmo čovekom.

I zato živela nam draga Nevena još stotinama miliona svetlosnih godina. 

среда, 11. јул 2018.

ŽAO MI JE


Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.

Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.

Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.

I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.

Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.

I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.

Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.

A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.

I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.

Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!

A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.

I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.

Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...

Prijateljice.

Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.

I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.

Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.

Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.

Ma kako to zvučalo.

Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.

VOLIM TE!

Rastko Ivanović

уторак, 10. јул 2018.

GEST



U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ako je tako onda ću ja u tom času biti zaokupljen kruženjem oko Nevenine kuće. Jer u tom naizgled nebitnom pa čak i pomalo nezgrapnom gestu se sažima sav smisao mog svekolikog postojanja.

Uostalom, nije li Hision u tom času okretao svoj točak dok su za to vreme Danaide pokušavale da prenesu vodu u razbijenom krčagu. Ali u ta dva slučaja nije bila reč o kazni. Jer paganske senke nisu te koje su proklete. Večno ponavljanje u ova dva baš kao i u mom slučaju je u neku ruku ništa drugo nego šifra apokastazisa. To jest svođenja računa našeg celokupnog životnog puta. Puta koji se kada je reč o meni završava samo na jednom mestu. Jer ja ni ne znam gde se ja zavšavam a gde to Nevena počinje.

Jer u ljubavi kako to reče Sartr jedan i jedan na kraju daju jedan.

Rastko Ivanović

GRUDI


Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

понедељак, 09. јул 2018.

TRENUTAK



Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.