Piše: Rastko Ivanović
No hay banda (nema muzike) uzvikuje jedan lik spreman da zapeva u filmu Dejvida Linča "Bulevar zvezda" (Mullholland drive), iz 2001. godine. Nema uvek sinhronizacije između životnog impulsa i zamuklog orkestra. Pa ipak, pesma počinje, sasvim neprimereno tišini ili kolektivnoj nepažnji. Ali, kako pesma teče ispostavlja se da je u pitanju plejbek. Ispostavlja se da je sve unapred snimljeno, da je sve unapred napisano. Baš kao i u slučaju samih, naših života.
Naime, ono što vidimo u toj sceni jeste film sam. Ili, malo drugačije rečeno, snimak i ništa više. Čist performans. Uloga koja se igra. Sve ono što čeka i nas kada izađemo iz mraka bioskopske sale.
Jer, naša subjektivnost uvek je već prazna. Ona nas ne vodi nikuda, jer ona je uvek već vođena. Samim tim, ona ne može da nam da bilo kakve smernice prema nekakvom izmaštanom poreklu, jer ona sama predstavlja čisto izvođenje po sebi.
I u tom smislu, posmatrajući ovu legendarnu scenu iz kluba "Silencio", u filmu Dejvida Linča, "Malholand drajv", ne možemo a da se ne setimo onih poznatih reči Filipa K. Dika, koje nam poručuju da život nikada nije življen, već je uvek življen kroz.
Kroz neke posrednike, kroz ideologiju samu. Jer, ako i sama naša kola rade, recimo, na gas, tako isto i sama naša društva rade recimo na ideologiju. I u tome nema ničeg čudnog, a još manje novog.
Ali, ako to već znamo onda možemo i da mobilišemo snage za otpor. I da pokušamo da pronađemo ono što je po sebi neizračunljivo i izuzeto iz sveta našeg preovlađujućeg računa. A to je, naravno, Istina sama.
Нема коментара:
Постави коментар