POEZIJA I KOMUNIZAM

Piše: Rastko Ivanović

Kapitalizam nije usmeren samo na eksproprijaciju radne aktivnosti, već i na otuđenje samog jezika, lingvističke i komunikativne ljudske prirode, onog logosa koji je Heraklit u svojim fragmentima identifikovao kao zajedničko. 

A jezik jeste jedno takvo zajedničko dobro.

Uostalom, ne pokazuju li nam to, na najbolji mogući način, upravo, pesnici. Jer, pesnici su u neku ruku, kako to Badju voli da kaže, najbolji komunisti. U čemu se zapravo to ogleda ova veza? Veza između poezije i komunizma.

Pa, ako je komunizam, na prvom mestu, briga o onom zajedničkom, onda je i poezija, praktično isto to. San da sve stvari na ovom svetu, poput neba i zemlje, ili pak nanosa farbe na letnjoj noći budu zajedničke za sve ljude na ovome svetu.

I upravo zbog toga su pesnici komunisti jer oni upravo taj jezik, koji nam je svima zajednički koriste ka materijal za svoje vlastito umetničko delo. Na taj način, oni kao da pokušavaju da izgovore ono što se, inače čini neizgovorljivim i da pritom nadenu imena onome što pre njih nije ni postojalo. I upravo zato pesma je pesnikov dar jeziku. Dar koji pripada svima nama, i to bez ikakvog izuzetka.

Uostalom ne vidimo li to na primeru opusa Vladimira Tabaševića pesnika, inače, prebeglog na teren proze.

Jer, nije li njegovo delo najbolji mogući pokazatelj, kako jezik traga za nekim novim izvorima u svojim neizmernim pokušajima da stvori još jedan svet. Ovoga puta jedan znatno bolji. Demokratičniji. Jer demokratija je predznak, nešto što će tek reći budućnost. A ne ono što govore Buš, Tramp ili neko treći.

Romani Vladimira Tabaševića, "Tiho teče Misisipi", i "Pa kao" pokazuju nam šta je sve jezik u stanju da uradi i zašto je on, zapravo oruđe, koje u svakom mogućem trenutku može da preraste u oružje!