недеља, 11. јун 2017.

NAJMAN



Piše: Rastko Ivanović


Majkl Najman je jedan od najznačajinih autora koji su krajem prošlog veka reformisali savremenu klasičnu muziku, stvarajući progresivna i inovativna dela. Pritom, njegova dela ne samo da nisu odbijala publiku koja je pratila klasičnu muziku, već su privlačila i slušaoce koji su slušali druge muzičke žanrove kao što su pop i rok. Barijera između klasične i popularne muzike je srušena, a Najman je kombinacijom najrazličitijih kulturnih elemenata koji su mu bili dostupni, kao što su muzika Persla i Mocarta, rokenrol pedesetih godina, sumerski kvazi-feministički tekstovi i slično stvorio jedinstven i prepoznatljiv eklektični stil.

Pride nije propustio  ni da prvi u okvirima savremene umetničke muzike upotrebi reč minimalizam, a nije propustio ni svakovrsne fluksus avanture.

No, za mnoge Najman je ostao neko ko stvara po uši uvredljivu muziku, i eklatantan primer, istinskog intelektualnog lopova. 

Međutim, kako u muzici, bila ona popularna, ili pak klasičlna, nema bezgrešnog začeća, svi smo na ovaj ili na onaj način, osuđeni da se koliko-toliko poigravamo s citatima. Ali samo su neki sposobni da iz toga, nakraju, iznedre i vipe nego osobeni, lićčni stil. A šta je čovek drugo ako ne upravo, to. Stil. 

Najmanovi duhovni srodnici, u kosmosu, umetničke muzike, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, iz našeg, LP Dua, pored zapaženih rezultata na polju umetničke, ostvarili su značajne karijere, i na planu popularne muzike. Bilo da govorimo o Jarbolima, Neočekivanoj sili, sastavu Ola Horhe, ili pratećoj postavi, benda, Prti Bege, sastavu, Slatki krek.

Otud su oni i neko ko je na najbolji mogući način, mogao da pibliži Najmanovu muziku, i ovdašnjoj publici, što su upravo i učinili. Na dva koncerta u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u četvrtak i petak, 8. i 9. juna, 2017. godine.

Na tim koncetima LP Duo, u pratnji Beogradske filharmonije, učinio je da Najman i njegovo delo zasijaju pred nama, u punomm sjaju. Svirajući emotivne, ali pritom i tehnički vrlo zahtevne Najmanove kompozicije, iz oskarom, nagrađenog filma, "Klavir", Džejn Kempion, ovoga puta, upriličenih za sviranaje na dva klavira, oni su nam, na najbolji mogući način, predstavili zašto je Najmanova muzika, i romantična, i pomalo eklektična, i kad ustreba pomalo i haotična, ali uvek tako, na prvom mestu, hipnotišuće melanholična. 

No, ono što je za jednog čoveka melanholija, to za nekog drugog, ne predstavlja ništa drugo, nego jedan vitalistički elan, kako to jednom ptrilikom reče sam Najman.

Jer, istina ionako nikada ne prebiva u ovoj ili u onoj perspektivi, već upravo u procepu između njih. Ali, ako je emocija već zajednička svima nama onda sam gotovo siguran da su je svi okupljeni te dve večeri na Kolarcu, podjednako osetili. I zato za kraj i LP Duu, i Majklu Najmanu, kao i predivnom orkestru Beogradske filharmonije, možemo reći samo jedno, veliko hvala! 


Нема коментара:

Постави коментар