уторак, 06. јун 2017.

TAKO JE (AKO VAM SE TAKO ČINI)








Piše: Rastko Ivanović

"Čovekov najjaći nagon je da se sukobi sa istinom, dakle, s realnim".

I tako je oduvek i bilo. Ali, možda ponajviše ipak danas. Jer, kada bismo danas izveli istinu i realnost na detektor laži jedno bi gotovo sigurno bilo izvesno. A to je da ni jedna a a ni druga ne bi poverovale u same sebe.

Jer, danas mi živimo u epohi post-istine. Epohi, kada su istina i laž, praktično izjednačene. No, ako malo bolje razmislimo shvatićemo da stvarno nikada ni nije bilo dovoljno stvarno, kako ne bismo posumnjali da je ono, zapravo, prividno. Da je ono zapravo fiktivno. Jer je stvarnom oduvek bio potreban određen sistem fikcije, koji bi ga ubedio da je je uopšte stvarno, i koji bi mu pride omogućio da koliko-toliko uspešno odigra tu svoju, famoznu ulogu.

I otud postoji ta naša jedina istina, a to je da ona i može da postoji samo u tom sitnom procepu, između fikcije, i između stvarnosti.

Veliki italijanski pisac i nobelovac, Luiđi Pirandelo rekao bi da je ono jedino stvarno što mi imamo, naša vlastita maska. Ili preciznije govoreći, gola maska. Sve izvan nje se svodi na jedno veliko ništa.

Ništa, u kome samo još može da postoji puko malograđansko licemerje, skriveno iza maske koliko toliko finih manira.

Ne vidimo li to, upravo, u čuvenom Pirandelovom komadu, ostvarenju pod imenom, "Tako je, ako vam se tako čini"? Komadu, koji je svoje i više nego dostojno uprizorenje dobio na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji našeg eminetnog reditelja, gospodina Jagoša Markovića.

A zašto je to tako najbolje da se uverite vi sami.

Jer neke predstave su jednostavno veće od drugih.

Pogotovo, kada su barem na trenutke i uzvišene kao zvezda, ali i iznenadne kao sam napad.

A ova predstava to, svakako, jeste.




Нема коментара:

Постави коментар