субота, 30. јун 2018.

AURA


Postoje ti ljudi kojima svet nije dovoljan, pa šetaju svemirom. Prepoznaćete ih, mirišu na zvezde. Ovi Antićevi stihovi kao da veoma precizno opisuju Benjaminov pojam aure. A aura je ono što u sebi nosi neku vrstu nevidljive razlike, razlike koja je zapravo uvek duševna. I duša jednog umetničkog dela se ne nalazi u njegovom telu, nego se telo umetničkog dela nalazi upravo u njegovoj auri, to jest u njegovoj duši. A ti si Nevena baš to umetničko delo koje je čista duša. I zato ja povremeno moram da se izborim za komadić zvezdane prašine. Za parčence tvoje aure. Ne zameri mi to. Ne želim da ti smetam niti da te uznemiravam ali ja sam srećan samo kada tebe vidim.

Rastko Ivanović

петак, 29. јун 2018.

DUH

Photo

Ono što najviše osvaja kod Nevene to je njeno lice. To je ta uzdržana živahnost koja je večito poigravala na njemu. I kada bi i pokušala da ugasi svetlost u svojim očima ova bi i dalje nastavila da sija u njenom neprolaznom osmejku koji jedva da se i primećivao.

Jer to je bila Nevena. Najlepša žena na svetu.

Žena sa osmehom koji kao da je krio suvišak nečega što je ispunjavalo celokupno njeno biće. A to je bio zapravo njen duh. Ono u njoj što je bilo veće i od nje same.

Rastko Ivanović

четвртак, 28. јун 2018.

MUZEJ


Uskoro će u Beogradu biti otvoren muzej Svete Nevene Pavlović. Jer to je najmanje što ovaj bedni grad može da pruži jednom tako uzvišenom biću. Jer Nevena je iznad svih nauka i iznad svih disciplina. Jer ona zadivljuje time što naprosto jeste a ne time što je postala ili time što je mogla da bude. A divljenje nas uvek podstiče na filozofiju. Jer kada ste iznenađeni i kada ste zadivljeni vi tek tada shvatate kolika ste zapravo neznalica. Hvala Neveni što mi je ukazala na to. Njen pokusni učenik.

Rastko Ivanović

среда, 27. јун 2018.

LUTALICA


Piše: Rastko Ivanović 

Nežna i neizbežna. Bila je kao slobodna kap vode. Nije pripadala nikom. Ni meni, ni gradu ni svetu niti bilo kome drugom.

Ona nije marila ni za novac jedino što je zanimalo bila su iskustva.

I naravno činjenje dobra.

Mogla je da sedi kod svoje kuće mogla je da sedi i pored mene a opet bi neprestano putovala.

Jer ona je jednostavno bila kraljica. Kraljica sveta i kraljica osmeha.

Sada kada više nije pored mene dešava mi se da mi se pričini u njenoj ulici u pratnji nekog muškarca koji šeta svog psa i da se istog časa raspadnem na najsitnije komade. Kao da me nikada nije ni bilo.

Jednom sam uspeo da je sretnem. Bilo je to u petak. Čini mi se da je reč bila o 22. martu. 2018. godina. U njenim očima kada me je ugledala kao da je zaiskrio strah. A opet to je bilo najlepše lice na svetu. I kako ne mogu nažalost svakog dana da ga gledam ja pokušavam da ga reprodukujem. U pismima, u crtežima, u skulpturama ili tako što ću roditi nekog ko će imati približno isto lice. Ali to je kao što znamo posve nemoguće.

Jer bilo je to lice koje se vekovima vajalo u glatkoći i u krhkosti. Bilo je to lice koje je u sebi krilo dve drhtave pukotine na mestu očiju koje je činilo da kada ga jednom ugledate više  nikada ne možete da ga zaboravite.

Kad malo bolje razmislim bilo je to lice samog sna. I ponekad mi se i čini da sam ja u prethodnih godinu dana i bio u ljubavi upravo sa snom.

I zato je ona bila i moje jutro i moje veče. Bez granica, bez nacija i bez zemlje porekla ona je bila čista snaga prirode.

I nikada baš nikada se nismo poljubili kao ljubavnici. Jer lagano smo počeli da postajemo kao brat i sestra.

Ali strast se rasplamsavala. A ona je pobegla. A ja? Pa ja sam uništio jedinu stvar na svetu koju sam istinski voleo.

I otada lutam.

Lutam za njom.

Bez kraja i bez početka.

I bez nade u nešto novo.

Jer svakoga dana ja se i dalje sve više i više zaljubljujem u nju. 

U tu moju malu lutalicu.

понедељак, 25. јун 2018.

OBEĆANJE


Rastko: žao mi je, ali ti moraš da razumeš to da sam ja ljubomoran na sve. To znači – ljubomoran sam i na kišu.
Nevena: Kako je moguće biti ljubomoran na kišu? 
Rastko: Ljubomoran sam i na ove čarape… 
Nevena: Zašto? 
Rastko: Zato što dodiruju ono što ja ne mogu… Ljube tvoju nogu. Ljubomoran sam i na ovo dugme. Nevena: Zašto na nevino dugme? 
Rastko: Uopšte nije nevino! Po čitav dan je sa tobom, a ja nisam.
Nevena: Pretpostavljam onda da si ljubomoran i na moje cipele? 
Rastko: Da. 
Nevena: Zašto? 
Rastko: Zato što će te odneti daleko od mene.

I nsam ja ljubomoran na Nevenine čarape samo zvog toga što je dodiruju već što one to rade neprestano. Jer stvari su te koje su uvek beskonačne i koje da bi nekoga ili nešto dodirivale to čak ni ne moraju da znaju. I upravo zbog svega toga ja sam beskonačno ljubomoran na njih. Jer naposletku ni ne posedujemo mi toliko stvari koliko stvari zapravo poseduju nas. A možemo li uopšte nekoga i voleti a da ga pride ne posedujemo? Jer ljubav bi i trebalo da je sušta suprotnost ovoj kapitalističkoj vrsti uspostavljanja odnosa. Jer dati ono što se nema onom kome to ni ne treba nije li to možda i najbolja definicija ljubavi. Ili kako bi Nansi nadopunio ovu Lakanovu jednačinu ljubav je popunjavanje jedne praznine drugom. To jest ona je veza sa svim onim misterioznim, sa svim onim tajanstvenim sa svim onim što je odsutno iz našeg sveta koji sadrži sve što što jeste. 

I u tom smislu ljubav se veoma često ispostavlja kao svoja vlastita nemogućnost. I stoga ja mogu voleti Nevenu čak i kada je ona odsutna. Jer to što je ja trenutno ne viđam ne znači automatski da ja nju ne volim. Uostalom, štaviše ljubav i jeste uspostavljanje njenog vlastitog obećanja o večnosti. 

Obećanja koje se uistinu nalazi u večnom nadolaženju. I zato odgovor na pitanje sa starog pariskog grafita, "Kada nam se oči dodiruju, da li je dan ili je noć?" je zapravo da tada nije ni dan ni noć već obećanje i jednog i drugog. 

Obećanje koje će se jednog dana možda ipak ispuniti, kao što ćeš mi možda jednog dana i ti ponovo doći najdraža moja Nevena. 

Rastko Ivanović

недеља, 24. јун 2018.

Pokušaj ponovo, pogreši ponovo, pogreši bolje


Piše: Rastko Ivanović

 Na pitanje da li čovek ima dobru ili zlu moralnu "prirodu", postoje samo četiri odgovora:
1. čovek je dobar.
2. čovek je zao.
3. čovek nije ni dobar ni zao.
4. čovek je i dobar i zao.

Postoji mnogo primera za 1. u obliku raznoraznih dobrih dela, ali isto tako i mnogo primera za 2. u obliku zlodela - oba ova odgovora potcenjuju složenost našeg delanja. Predstavnici i 1. ili 2. mogu tvrditi da smo po prirodi dobri ili zli i da se stoga ili udaljavamo od dobra i postajemo lošiji, ili da uspevamo da se borimo protiv svog urođenog zla i postajemo bolji ljudi. Ipak, ovim tvrdnjama nedostaju dokazi - morali bi da pronađu "prirodnog" čoveka i da dokažu njegovu dobrotu ili zlo. A količina primera za 1. i 2. negira 3. ali se 3. može shvatiti tako kao da se rađamo moralno neutralni, a tek zatim postajemo dobri ili zli. To je logično zato što se novorođenčetu teško mogu pripisati moralne osobine, pošto mu nedostaje svest o samom sebi i moralni pojmovi. To novorođenče, međutim, odrasta, a kada odraste, postaje i moralno biće - tada nije dobro ili zlo, već i dobro i zlo. U svetu lepe književnosti ima likova koji su samo dobri ili zli, ali u stvarnom svetu su svi ljudi i dobri i zli. Dakle, mogućnost i najuverljivija je kad govorimo o ljudima koji su stekli moralnu svest.

Mi smo slobodni i upravo stoga nismo samo dobri ili zli. Šeling je u pravu kad kaže da je sloboda u početku sloboda izbora dobra i zla. Ali kad je ta sloboda operativna, time što vršimo izbor, nikada nije sloboda za dobro ili zlo. Mi smo dobri i zli, ne samo u tom smislu što ponekad činimo dobro, a ponekad zlo, već što su oba suštinski značajna za shvatanje nas samih. 

Međutim, gledajući u tebe ja sam shvatio da su antički Grci bili u pravu kada su izjednačavali Dobro sa Lepim. A zašto je to tako ti si pokazala zaista bezbroj puta. U svakoj situaciji kada mi je bilo loše  a ponajviše kada je preminuo otac jedne nama i te kako drage osobe.

A svaka smrt zapravo podrazumeva nestanak čitavog jednog sveta. Sveta koji kao takav nikada više neće uskrsnuti niti se pojaviti. I zato smrt jednog prijateljtva nalikuje na život u svetu posle kraja sveta.

Jer ni naše roditelje kao ni zemlju rođenja nikada nismo birali. Oni su stvar kako genetske lutrije tako i kosmičkog udesa. A prijatelje jesmo i zato su oni naša druga porodica često i bitnija od one po krvi.

I zato je naš raskid na mene ostavio dublji trag od smrti nekih od najbližih krvnih srodnika. Jer ti za mene zaista jesi bila moj Bog.

Kako mi je rekla jedna gospođa u tvom društvu ja sam uvek delovao poput nekog bespomoćnog detenceta koje bi za tebe uradilo sve što mu zatražiš.

Jer ti za mene ni nisi bila ništa drugo nego sam Bog. Ali Boga nikada ne možemo imati za prijatelja. Barem iz tri razloga.

Prvi je naša nepobitna udaljenost. Jedna vrsta nesamerljivosti između mene i Njega.

Drugi je taj što prijatelja uvek moramo voleti onakvog kakav on upravo i jeste. Dakle, ne smemo ga nikako obogotvoriti.

I treći i najvažniji je taj, kako navodi Aristoel, što Bogu uistinu ni ne treba prijatelj. Jer Bog u svojoj savršenosti ne misli drugo već isključivo samog sebe.

A nama ljudima nema mišljenja bez drugog. I zato kako kaže stara formula mislim dakle mislim drugog. Jer prijateljstva kao ni mišljenja nema bez philia. I onaj ko je mrtav za ljubav ili za prijateljstvo taj je u svakom slučaju mrtav i za mišljenje.

Sve drugo potpada u domen savršenog prijateljstva koje kao takvo uvek ubija samo sebe. A čini mi se da smo mi upravo za time i žudeli. I na taj način smo izneverili vlastita očekivanja i proneverili poverenje onog drugog.

Kada sam sredinom marta usled niza okolnosti postao najslabiji i najranjiviji desio se onaj susret u Sava centru koji je izazvao neslučeni gnev u meni. I uradio sam nakon toga ono što nisam mislio da bih ikada ikome mogao da uradim. Jer taj susret delovao je na mene poput zabadanja noža u leđa. Ili u srce.

Ali jedno je sigurno. A to je da ja nikada nisam želeo da tebi budem teg oko vrata. Nisam želeo da ti otežam bilo šta a ponajmanje da te optužujem kako si negde izašla tada i tada a da to od mene kriješ. Jednostavno, u jednom trenutku dosadilo mi je da glumim budalu. Shvatio sam da si usled moje provale osećanja u novembru 2017. počela da me izbegavaš. Makar i pomalo. I na kraju si to i morala da priznaš na jedinom mestu koje je bilo primereno jednoj ovako neprimerenoj situaciji.

A meni je zaista žao.

Žao mi je što sam u novembru kada nam je bilo čini mi se najlepše odlučio da pred tebe rasprostrem tepih svojih nabujalih osećanja.

A žao mi je što i 25. februara na tvoje pitanje da li sam te ja nečime povredila nisam odgovorio rečima "ne, nisi. Jer ti si onaj trenutak kada istorija to jest život sam konačno sasvim iznenada ispuni svoje obećanje". Obećanje o boljem.

I žao mi je naposletku zbog onoga pred čime i same reči kapituliraju spuštajući svoju zastavu pravo na pola koplja.

A žao mi je i zbog svih onih hipertrofiranih ljubavnih poruka od 26. marta ove godine. A bilo ih je čini mi se 103!

A tebi s druge strane beskrajno HVALA.

Hvala ti što si me naučila da opstajem i na svetlosti dana ali i na tome što si me naučila kako da održavam i ispunjenost usred ništavila.

Hvala ti i na tome što si me naučla kako da usred zime uvek u sebi pronađem nepobedivo leto. I da kako je to Kami govorio ne naričem nad umom nego da se jednostavno potrudim oko njega.

I na kraju hvala ti što si me naučila da ponovo sanjam.

Na jednom mestu, u svojoj čuvenoj poemi, "Američki san", veliki nemački reditelj Vim Venders kaže kako se najnoviji kapitalizam može afirmisati samo direktnim laganjem pravo u oči. I on to mora se priznati radi na daleko prijatniji i na daleko zabavniji način od svojeg najvećeg ideološkog protivnika najnovijeg socijalizma. Jer on nudi savršeno prazne forme za razliku od savršeno praznih sadržaja ovog potonjeg.

Ali postoji nešto u čemu se i jedan i drugi slažu. A to je da su njihovi snovi jednostavno propali. Kao što su i naši zajedno sa njima.


Ali da li to znači da treba da odustanemo. Naravno da ne. Naprotiv. Treba samo da pokušamo ponovo. I da pogrešimo ponovo.

Jer kako to kaže Beket, pokušaj ponovo, pogreši ponovo, ali ovoga puta značajno bolje.

Hvala ti najdraža moja devojčice što si me naučila ovoj najvažnijoj životnoj lekciji.



























субота, 23. јун 2018.

KADA NAM SE OČI DODIRUJU...


Piše: Rastko Ivanović

Hvatam probleske u mraku, među kojima naslućujem jedan kao prijateljsku iskru. A ta prijateljska iskra za mene bila si ti. Negde u ponoru na nekoj neočekivanoj izbočini, u aprilu 2017. sreo sam tebe. I činilo mi se da samo s tobom mogu da podelim ono što se inače ne deli, a to je naša vlastita samoća. Jer kao prijatelji mi smo pozvani da podelimo upravo nju.

Jer prijatelj je naša idealna slika, naše drugo ja, naše vlastito sopstvo samo bolje. I mi možemo iskoračiti iz nas samih samo ako se prepustimo tom biću koje nam prethodi i koje nas prevazilazi. Tom biću koje u svojim očima čuva našu zajedničku sliku.

I zato kad nam se oči dodiruju nije bitno da li je dan ili noć već je jedino bitno samo obećanje dana i noći i sama anticipacija života i smrti, koja olakšava kako ljubav tako i prijateljstvo.

A prijatelj sam znači da jesam znači da mislim ono drugo, koje je bolje od mene i kome želim samo dobro, ma koliki bio moj greh oličen u zlu, koje sam mu naneo.

A ja tebi, draga moja Nevena ne želim ama baš nikakvo zlo, jer si ti za mene najbolji mogući dokaz za antičku tezu o izjednačavanju lepote i dobra. I to nema veze toliko s tim što su tvoje vlasi tvoje zlato, niti s tim što je tvoje čelo tvoje Jeliseljsko polje, niti s tim što ti je vrat alabaster, a ruke slonova kost, već s tim što si poput deteta koje je dostiglo najviši evolutivni stupanj duha. A to je onaj stupanj devojčice, koja se večito igra sa svetlošću svemira. Devojčice, koja mi je u svojoj igri omogućila da sa zemlje vidim sve što se može videti od Vasione.

I zato ja ne mogu da želim nikakvo zlo onoj koja je s očima izvan svakog zla. Onoj koja je mene izgubljenog za svaki san naučila kako ponovo da sanjam.

Onoj u čijoj milosti aure želim ponovo makar malo da budem. I onoj zbog koje mi srce ubrzano lupa kada je iznenada vidim u tim "neponovljivim junskim vekovima".

Posvećeno Neveni Pavlović, putniku i istraživaču svoje sopstvene samoće, koja tu samoću čini prostranom i kosmičkom.

(23. jun 2018. | 6:00)

петак, 22. јун 2018.

PISMO ZA N.


Piše: Rastko Ivanović

Volim te više nego što iko ikoga voleti može i nikad prestati neću. Jer ljubav koju osećam prema tebi najdraža moja udaljila me je od svega što postoji na ovom svetu ostvaljajući mi mesta samo za tebe.  Tako da čak i kada sam okružen ljudima, čak i onim najbližim ja sada uvek ostajem sam. Jer toliko si mi opčinila um da on više ne može pojmiti ništa osim tebe. I svuda oko mene sjatili su se ljudi i žene lišeni ama baš ikakve pa i najmanje ljupkosti i samo si ti ta koja može obasjati moj život. Jer sva draž koja je nekoć postojala na ovome svetu sada se jednostavno slila u tebe. I moje oči i da hoće više ništa drugo ni ne primećuju.

Jer zbog tebe ja sam naučio da lutam. I da uvek uspem da odem negde drugde. Jer onog časa kada smo se sreli ti si mi podarila novu ulaznicu za život. I zato se svakog dana i svakog trena ja ponovo zaljubljujem u tebe. Jer u tebi uvek iznova ja mogu da otkrivam nešto novo. Jer meni koji je imao običaj da odbija ama baš svaki identitet ili da ga u najboljem slučaju nadopunjuje nekim drugim i novim identitetom koji naravno nikada nije bio moj ti si podarila jedan stalni, fiksni i nepromenljivi identitet. A to je identitet čoveka koji voli. A šta drugo bi zapravo i mogla biti ljubav?

Jer to je valjda ono stanje kada otkrijete da ste kadri za ono za šta niste ni znali da ste kadri. I zato mi ti danas toliko i nedostaješ. Jer si me ti najdraža moja uvek iznova hranila nekim novim gladima.

I zato se svi moji putevi i završavaju u tebi. A ti? Pa ti si ta koja se naravno nikad ni ne završava.

I zato ja danas neprekdino lutam i zato ja danas neprekidno kružim. Oko tvoje kuće, oko tvoje ulice i oko tvog kraja. Jer gde drugo pa i mogu da odem. Kad se svi moji putevi uvek završavaju na jednom te istom mestu.

Jer ponekad je potrebno i izmisliti sadašnjicu kako bismo imali gde da provedemo noć. A ti si tu sadašnjicu izmislila samo za mene.

I zato ja sada moram da ti dam ono što nikome nisam. A dati ono što se nema onome kome to ni ne treba tako se valjda na svim jezicima sveta piše upravo ljubav. I ponekad noću ja vidim jednu figuru. Figuru koja usamljeno tumara putem, krećući se nekim praznim i napuštenim pejsažem kružeči oko nekakve mrtvačnice.

I u tom trenu me probudi glas Ketrin Ferije koji kao da samo za mene peva kako je svet prazan i kako više ni ne želi da se vrati među žive. I tada shvatim da sam ta figura niko drugi do ja. Ja koji više ni ne želi da živi u ovom svetu ako pored sebe nema tebe.

Tebe koji si celokupni izvor za moju egzistenciju.

Najdraža moja Nevena.

Nevena.

Nevena.

Nevena.

Ne-ve-na.








среда, 20. јун 2018.

NEOPHODNI ANĐEO


Najdraži anđelu,

verujem da se mnogi od nas osećaju izuzetno usamljeno u ovom velikom svetu, ali moramo se snažno zaljubiti kako bi promenili to. Lek za usamljenost je shvatanje potrebe za društvom. Ali kada to kažem, mislim na onu posebnu vrstu društva, podrške i ljubavi. Mislim na tebe i mene. Ti si moj život i moja potreba. Ubrzaj sunce da dani što pre prođu kako bih te uspeo uskoro videti.






уторак, 19. јун 2018.

KO NE VOLI CIPELE, NE VOLI NI LJUDE


Piše: Rastko Ivanović

Čuvenog francuskog pisca Žana Ženea uzbuđivao je prizor značke koji je krasio policijsku uniformu. Gomfitopička opsesija je seksualno uzbuđenje izazvano prizorom prelepih zuba. U filmu "Safe Place" iz 1971. godine glavna junakinja mlada devojka po imenu Noa razvija neobičnu seksualnu preokupaciju izazvanu ničim drugim do telefonskim brojevima. S druge strane, Džojs je bio opčinjen ženskim gaćicama dok su Dostojevski, Ficdžerald i Gete bili tipični footfetišisti. Štaviše, Getea je jedna od njegovih ljubavnica imala običaj da zove "Gospodinom Nežno Stopalo". Sveštenici iz reda Svetog Benedikta bili su ismevani zbog njihove fascinacije mekim donjim vešom. A ono što sve ove fetišiste možda najbolje opisuje je jedan aforizam velikog austrijskog pisca Karla Krausa. Kraus naime kaže da su fetišisti ubedljivo najnesrećnija stvorenja na ovoj planeti jer oni toliko žude za ženskim cipelama a na kraju su suočeni s činjenicom da moraju da podmire čitavu ženu.

No da li fetišiste možemo opisati kao beznadežne sanjare koji ama baš uvek promašuju širu sliku?

Slavoj Žižek daje odričan odgovor na ovo pitanje. Jer fetišisti nisu nekekvi sanjari izgubljeni u svojim privatnim svetovima, već su oni naprotiv realisti koji zahvaljujući svojim fetišima uspevaju da podnesu nepodnošljivu realnost prihvatajući stvari onakvim kakve one zaista jesu. 

Štaviše, čini se, da savremeni fetišizam možda i na najbolji način otkriva performativnu strukturu samog fenomena verovanja. Jer setimo se kako je još Paskal govorio "klekni i verovaćeš". Ili savremenijom formulacijom govoreći "klekni i poverovaćeš da si kleknuo upravo zato što veruješ".

Poznata je stara anegdota o Nilsu Boru, koji je iznad vrata svoga stana držao konjsku potkovicu kao amajliju. Kada ga je jedan kolega posetio priupitao ga je da li je moguće da on u te gluposti odista veruje. Bor mu je odgovorio da naravno da ne veruje u te gluposti ali da je čuo da one donose sreću čak i onima koji ne veruju. Jer nije bitno verovanje u neki konkretni sadržaj već je bitno verovanje u samo verovanje. I to možda i najbolje vidimo na primeru tradicionalne priče o Deda Mrazu. Roditelji voile da kažu da ubeđuju decu u njegovo postojanje za njihovo dobro. Ali reklo bi se da nisu deca ta koja veruju u njegovo postojanje već da su roditelji ti koji se pretvaraju da se pretvaraju da veruju u njegovo psotojanje kako bi očuvali vlastitu predstavu o nekakvom nevinom i o nekakvom bezgrešnom detinjstvu. 

Jer svi mi se u ovoj ili u onoj meri ponašamo po principu "ja znam da stvari ne stoje tako ali ipak".

Tako i ja znam da Nevenine cipelice nisu zaista magične ali je ono što ih čini takvim upravo sama Nevena. To šta ona jeste i to kakva ona jeste.

A nije li Nevena ljubav i ništa drugo osim upravo ljubavi. I nikakav mraz i nikakva zima nisu u stanju da ohlade tu ljubav. Jer njena unutrašnja toplina je tolika da je ne može umrtviti nikakva sanjiva zima. Jer njeno čelo je to koje je belo kao sneg, njena kosa je ta koja je zlatnoga odsjaja, a njene ruke su te koje su uvek lepše od ljiljana. 

I zbog nje me strast sve više i više obuzima dok plamen žudnje u meni sve jače i jače gori. I dovoljan je samo jedan pogled na njene crne sandale ili na njene sveže kupljene cipele da ja padnem u Salhetbetyu ili u plamen Jahve i da poželim da je metnem u svoje srce da ja kao prsten stavim na svoju ruku i da je odvedem pravo do onih selestijalnih visina. 









понедељак, 18. јун 2018.

DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE TVOJE OČI


"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako  istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno hvala na svemu!  

Rastko Ivanović

(25.03.2018.)

петак, 15. јун 2018.

ODAVDE DO VEČNOSTI


Piše. Rastko Ivanović 

Ti si svetlost koja se gleda sa pažnjom a čiji se smisao ne shvata. Ti si moja Biblija. I svakog dana ja se hranim tvojom čarima. Svakog dana se molim onom mom pozajmljenom bogu da vrati vreme na 25. februar kada sam na tvoje pitanje da li si me ti nečime naljutila odgovorio potvrdno. Ne mogu to sebi da oprostim. O drugim stvarima koje su tek posle usledile da ne govorim.

Devojčice moja najlepša tako mi nedostaješ. Jer bez tebe ja ni ne postojim. Nedostaje mi i ono prokleto nebo što ranjava a koje plače iza tvojih veđa ali mi nedostaje i tvoj osmeh koji okrepljuje. I tvoja reč i tvoja pojava i tvoje društvo koje gotovo uvek deluje kao najlepša moguća ekspedicija pravo u tišinu. I nedostaje mi ta moja mala devojčica kojoj je život tako tesan i koja večito traga za idealnim. I ne mogu da verujem da sam sam ti uradio to što sam ti uradio. I nisam nimalo srećan što sam u jednom trenutku postao toliko čvrst i u toj čvrstini neograničeno raspoloživ. I ogorčen sam na samog sebe što sam dozvolio da me naposletku proguta strast. A mi se uvek zaljubljujemo u drugog koji je za nas idealan kako bismo pobegli od sopstvenih manjkavosti i od sopstvenih nedaća. Ali takva kakva jesi ti za mene uistinu i jesi savršena. I popraviti te značilo bi samo pokvariti te. 

Na jednom mestu Levinas govori kako čoveka moramo da prihvatimo u njegovoj drugosti onakvog kakav on zaista i jeste. Što će reći da ne treba da pokušavamo ni da ga poboljšamo ni da ga pokvarimo ni da ga promenimo niti da ga asimilujemo već da ga jednostavno koliko je god to moguće očistimo od nas samih.

Jer drugi je zapravo svetinja a njegovo lice je to koje sprečava nasilje koje nas zaustavlja da ne dignemo ruku na osobu ispred nas.

I ti za mene upravo jesi svetinja. I baš zato mi je toliko žao što sam ti uradio ono što nikom ranije nisam. Jer ti zaslužuješ raj. Ti zaslužuješ samo ono što je dobro. Samo ono što je najbolje. Jer ti si to sunce koje sve obasjava. Toliko divna i toliko lepa da je čoveka strah i da pogleda u tebe. I uvek si kako sam imao običaj da ti kažem posve drugačija. Nekada sijaš kao sunce a onda preda mnom kao da se odjednom ukaže mesec kao bebino lice. Jer ti si i večno mlada i večno lepa i uvek savršena.

Najlepša žena na svetu.

Najdivnija prijateljica na svetu.

Najpametnija lepotica na svetu.

Uvek svoja i uvek savršena.

Nevena. Moja najveća a kad malo bolje razmislim i moja jedina ljubav.

Volim te! Do groba i nazad.

среда, 13. јун 2018.

EROS



Piše: Rastko Ivanović

Balzak je rekao: “Svaka strast koja nije večna je odvratna”. Ali može li neka veza biti strasna i trajati ceo život? Ili je strasna ljubav zapravo luda ljubav ili "nezrela" ljubav koja neminovno skončava u smrti. Bilo stvarnoj bilo onoj simboličnoj. Jer zrela ljubav je ljubav koja završava u rutini braka kojom se izbegava ono nepoznato. A eros pa eros je upravo žudnja za tim nepoznatim. Lepet božijih krila u nama koji nas nagoni da zakoračimo upravo tim nepoznatim stazama. A bez erosa i samo naše mišljenje postaje jalovo i repetitivno. Kao što je i ljubav koja je lišena erosa svedena manje ili više na senzualnost. A senzualnost i rad pripadaju uistinu istom poretku. Poretku u kome duh kao ni želja ni ne postoje.

Izvorno duh je ukazivao na nemir. Takoreći na negativnost. A u univerzumu u kojem nema više ni drugog kao ni neprijatelja kao ni zavođenja niti iluzije nema više ni bilo kakve negativnosti. Sve naprosto nestaje u jednoj sveopštoj i zaslepljujućoj transparentnosti. Tako da mi danas umesto umetnosti i simbolizacije na delu imamo kulturnu industriju a umesto pesnika i šamana tu je već da nas zabavi Dizni korporacija. Umesto rizika i primisli na bilo kakvu opasnost tu je siguran seks kao i prostori sigurni za decu a naravno i nepušačke zone.

Drugim rečima ono što se odvija svuda oko nas jeste profanizacija erosa. Ili jednostavno govoreći pornografija kao takva. A šta još može porno u jednom svetu koji je odavno već postao pornografskiji i od pornografije same. Jer bit pornografije kao da je odavno zavladala svim oblicima vizuelnog i televizijskog. I naša kriza danas  nije samo ekonomska niti samo politička. Ona je zapravo i diskurzivna. Jer mi više ni nismo u stanju da govorimo o našem vlastitom nezadovljstvu. A još manje o načinima i o solucijama kako da ga prevaziđemo. Često i kada nam se čini da smo zamislili neku alternativu mi zapravo ostajemo u okvirima one hegemonijske ideologije. Jer mišljenje je zavisno upravo od erosa. I od njegovih transformativnih potencijala. Jer eros je taj koji nas vodi neistraženim koji nas vodi neutabanim stazama ka onom atopičnom Drugom. Uostalom nije li još sam Platon Porosa učinio ocem Erosa. A poros znači "put". Što će reći da nam isti upravo sam Eros pokazuje. Jer Eros je prijatelj mudroti dok filozofija nije ništa drugo nego način prevođenja tog istog erosa u logos.

U tom smislu filozof kao misleće biće uvek je prijatelj ili barem ljubavnik. Jer ljubavnik ovde nije neka “spoljašnja” ličnost iliti empirijska okolnost već prisutnost koja je kao takva ključna za sam pojam razmišljanja. Za samu njegovu mogućnost. Jer razmišljanje je uvek živa kategorija ono je uvek ona živa odnosno transcedentalna realnost. I zato razmišljanje u vrlo strogom smislu te reči i počinje s samim erosom. I zato je pravo mišljenje uvek ono mišljenje koje nas vodi u naručje drugog. Treba li reći onog atopičnog Drugog. I zato ma šta ja da radim i ma šta ja da mislim ja sam uvek vezan isključivo za nju. Za Nevenu.

Jer Nevena je takoreći moja pustolovina ka sutrašnjici. Obećanje nekih posve boljih stvari. Vernost onim stvarima koje će u stvari tek doći.

Drugim rečima ona je mogučnost mog vlastitog razmišljanja. Jer biti mrtav za ljubav znači ujedno i biti mrtav za razmišljanje.

A ljubav? Pa ljubav uvek predstavlja lavirint nesporazuma iz kojeg zapravo ni ne postoji izlaz. Baš kao što ni nema izlaza iz zagonetke zvane Nevena.

Zagonetke koja je bila koja jeste i koja će uvek biti čitav moj svet.


понедељак, 11. јун 2018.

U DOBRU I U ZLU


Gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Gde god da se okrenemo ono je negde tu pored nas. Kao u Andersenovoj čuvenoj bajci "Snežna kraljica" u kojoj se đavolovo ogledalo, koje izobličava sve na zlo razbija, a njegove krhotine dospevaju u oči i srca ljudi tako da oni ma gde da pogledaju mogu samo da vide zlo i ružnoću.

Još je Makijaveli govorio da je čovek oduvek zao osim ako ga nužda ne natera na vrlinu. Nešto slično je tvrdio i Montenj, kao i Kant, Hobsa da ne spominjemo.

Ali, u tvom slučaju, draga Nevena reklo bi se da je čovek po prirodi dobar. Jer si ti najdivnija osoba na svetu. I samo mi je žao što u onim trenucima kada sam bio najslabiji i najranjiviji nisi postupila kao moj najbolji prijatelj, a ja sam iskreno verovao da ti to jesi.

Beše to negde tamo oko 15. marta. Sve ostalo pripada najnečasnijim stranicama u mom životu.

Bilo mi je mesecima izuzetno čudno kako možeš da izlaziš s čovekom koji u svom maskulističkom zanosu nedri i pojedine antisemitske ispade, ali sve je to bilo zbog "nadutog" osećanja krivice.

Utoliko mi je drago zbog tvog aktivističkog angažmana pogotovo ako imamo u vidu sve žrtve koje je podnela tvoja porodica, a koje je vaša baka neretko i krila od vas, ili ih je makar ublažavala kako svojevremeno reče tvoja starija sestra u jednom od izdanja emisije "Moj Beograd".

Tako da samo snažno. Jer svaka pobeda je početak nekog novog poraza. I baš zato nikada ne smemo da odustanemo. Jer boj koji je u prethodnoj sekvenci dobijen sada je izgubljen. I zato ga moramo ponovo povesti. Jer nije li svaki problem ujedno i nova prilika?

Srećno!

Rastko Ivanović

Beograd, 11. jun 2018. godine