Nežna i neizbežna. Bila je kao slobodna kap vode. Nije pripadala nikom. Ni meni, ni gradu ni svetu niti bilo kome drugom.
Ona nije marila ni za novac jedino što je zanimalo bila su iskustva.
I naravno
činjenje dobra.
Mogla je
da sedi kod svoje kuće mogla je da sedi i pored mene a opet bi neprestano putovala.
Jer ona
je jednostavno bila kraljica. Kraljica sveta i kraljica osmeha.
Sada kada
više nije pored mene dešava mi se da mi se pričini u njenoj ulici u pratnji
nekog muškarca koji šeta svog psa i da se istog časa raspadnem na najsitnije
komade. Kao da me nikada nije ni bilo.
Jednom
sam uspeo da je sretnem. Bilo je to u petak. Čini mi se da je reč bila o 22. martu.
2018. godina. U njenim očima kada me je ugledala kao da je zaiskrio strah. A opet
to je bilo najlepše lice na svetu. I kako ne mogu nažalost svakog dana da ga
gledam ja pokušavam da ga reprodukujem. U pismima, u crtežima, u skulpturama
ili tako što ću roditi nekog ko će imati približno isto lice. Ali to je kao što
znamo posve nemoguće.
Jer bilo
je to lice koje se vekovima vajalo u glatkoći i u krhkosti. Bilo je to lice
koje je u sebi krilo dve drhtave pukotine na mestu očiju koje je činilo da kada
ga jednom ugledate više nikada ne možete
da ga zaboravite.
Kad malo
bolje razmislim bilo je to lice samog sna. I ponekad mi se i čini da sam ja u prethodnih
godinu dana i bio u ljubavi upravo sa snom.
I zato
je ona bila i moje jutro i moje veče. Bez granica, bez nacija i bez zemlje porekla
ona je bila čista snaga prirode.
I nikada
baš nikada se nismo poljubili kao ljubavnici. Jer lagano smo počeli da postajemo
kao brat i sestra.
Ali strast
se rasplamsavala. A ona je pobegla. A ja? Pa ja sam uništio jedinu stvar na svetu
koju sam istinski voleo.
I otada
lutam.
Lutam za
njom.
Bez kraja
i bez početka.
I bez nade u nešto novo.
Jer svakoga
dana ja se i dalje sve više i više zaljubljujem u nju.
U tu
moju malu lutalicu.
Нема коментара:
Постави коментар