субота, 02. јун 2018.

ŽIVOT


 


Piše: Rastko Ivanović

Hiljadama godina vreme se shvatalo kao zagonetna stvar koju niko nikad neće shvatiti. U stvari niko osim Boga. Samo Bog je mogao vešto da kontroliše vreme da bi njime mogao da se bavi, i pored drugih poslova. Da ide u prošlost i putuje u budućnost.

Vreme je najveća zagonetka u svemiru. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks. Naučnici su dugo maštali da budu gospodari vremena.

Baš kao što i ljudi barem ponekad pokušavaju da budu gospodari svoje vlastite sudbine. Ali da li je to uopšte moguće? Ili je sve već unapred određeno to jest determinisano. Nekada je argument u prilog ovoj potonjoj tezi bio naš svemogući Bog. Ali otkako je i On okačio tablu s natpisom da Ga više ne uznemiravamo nama kao da je izvučen tepih ispod nogu. Kao da smo se sasvim iznenada obreli u jednom svemiru koji je prema nama posve ravnodušan.

Ali poslednjih godina kao da u vazduhu osećamo jedno potpuno novo iskustvo života. Jednu posve novu percepciju koja probija dosad dominantne linearne narative naših života. Život se naime sada pred nama ukazuje kao kakav mnogostruki protok. Slučajnost i alternativne verzije stvarnosti postale su ključne činjenice našeg vremena. Život doživljavamo ili kao niz višestrukih uvek paralelnih sudbina ili kao različite verzije jedne te iste priče koje se neprekidno ponavljaju.

Ne vidimo li to uostalom u čitavom nizu filmova od "Slepe šanse" ili "Dvostrukog života Veronike" Kišlovskog pa sve do "Vrata sudbine" ili Tikverove "Trči Lola trči".

Čak i ozbiljni istoričari danas objavljuju svoje virtuelne povesti pišući kako su u Kromvelovoj pobedi nad Stjuartima ili u američkom ratu za nezavisnost ključnu ulogu imale često puke slučajnosti.

Na taj način kao da nam je prošlost postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ili drugim rečima svi ti potencijalni ishodi nisu nestali već su nastavili da poput kakve sablasti progone ovu našu "istinsku” stvarnost priskrbljujući joj status krajnje lomljivosti i isto tako krajnje otvorenosti.

Svi oni događaji koji se nisu odigrali a mogli su sve ono što je moglo da bude ali ipak nije i sve one reči koje su ostale neizgovorene titrajući negde na samom vrhu našeg jezika nisu iščilele već su zapravo nastavile da egzistiraju u jednoj vrsti virtuelnog stanja preteći da pređu u stanje aktualnosti i ukrste se s našom sadašnjošću čineči je nepostojanom i uvlačeći je u vrtlog onog lavirintskog vremena.

A to je vreme koje egzistira na osnovu one Ničeove moći lažnog. Moći koja je uostalom i osnova same umetnosti. I ta moć čini da virtuelno podriva moć aktuelnog vremena neretko uvlačeći i samu našu sadašnjost u vrtlog prošlosti. Ali u tom vrtlogu, u tom gotovo pa vremeplovu nije cilj u prizivanju samog sećanja kao takvog već u proživljavanju tog jednog toliko priželjkivanog delića prošlosti. Delića koji je gotovo kao po nekom nepisanom pravilu uvek vezan za ljubav. I zato smo mi plivali i plivano i uvek ćemo plivati oko tog jednog trenutka oko kog se zatvara čitav naš život. Jer to je nepokvarivi i nedodirljivi trenutak koji iskri kao sam dijamant u našem narečenom lavirintu vremena.

U mojoj priči taj dijamant je bila jedna žena. Žena koja je ušetala u moj život iznenada poput vetra unoseći u njega radost i pretvarajući nestvarno u stvarno a nemoguće u ono moguće. Žena koja je volela da sanja o drugom vremenu i o drugim vrstama vremena. Žena koja je bila istovremeno nežna poput trske i snažna poput sekire koja je lomila zaleđeno more u meni.

Bila je heroina ne samo mog već i svačijeg života osim svog vlastitog. I uvek je plela neke nove uvek iznova zanimljive priče koje su me neprekidno uveravale da ne postoji realnost izvan već naprotiv samo unutar iluzije.

U svakom trenutku stvarala je neke nove posve imaginarne slike beskrajno superiorne da bi mogle da egzistiraju u ovoj našoj "paloj" realnosti.

Jer u jednoj sadašnjosti koja boluje od nepovratne neuhranjenosti one produktivne imaginacije ona je bila upravo to. Anđeo nekih boljih stvari. Anđeo neke bolje mašte. Anđeo neke bolje imaginacije.

I zato sam je toliko i voleo makar ljubav bila samo simulakrum svega onoga što su svakoliki pesnici i pisci ikad napisali o njoj.

A biti pored Nevene upravo je značilo živeti u nekoj uzbudljivoj knjizi.

I zato Nevena beskrajno hvala.

I izvini zbog svega.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

Нема коментара:

Постави коментар