субота, 11. мај 2019.

SRCE


I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.
 
I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.
 
I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.
 
Najdraža.

петак, 10. мај 2019.

ARHETIP

четвртак, 09. мај 2019.

ISPRED NARODNOG POZORIŠTA

 
Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.
 
Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno ime kao štit diljem grada.
 
I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio lud.
 
Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.  
 
I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.
 
Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.
 
Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.
 
Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.
 
I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale njene vulve.
 
Između prstiju njene šake i rude njenih grudi
 
Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva
 
Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova
 
Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše
 
Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha
 
Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku
 
Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa
 
Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog podvaljka
 
Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena
 
Tamo negde gde mislim da me ti florišeš dok te ja faunišem
 
Do kraja sveta i nazad

среда, 08. мај 2019.

SAN


Sanjao sam noćas jedan košmar. Onda sam se probudio i shvatio da je stvarnost košmar pa poželeh da sam samo sanjao da sanjam košmar.
 
Sanjao sam i neke gradove koje sam nepovratno izgubio.
 
Sanjao sam i ovaj davno napušteni grad, ali ovoga puta slobodan.
 
Sanjao sam i avenije i široka šetališta pod senama drveća.
 
Sanjao sam i veliku okruglu kolibu prekrivenu palminim lišćem sa nastrešnicom od cinkanog lima po kojoj je dobovala kiša.
 
Sanjao sam i da neko kuca na vrata i da si to ti.
 
Sanjao sam i tvoju zelenu ruku kako mi govori hodi, hodi, ovde je ishodište svih tvojih žudnji.
 
Sanjao sam i kako odlazim daleko, veoma daleko, ali ma koliko daleko, veoma daleko stigao uvek bih želeo da odem sve dalje i dalje.
 
Sanjao sam noćas i miris mora.
 
I sanjao sam noćas da je sav užas ovog sveta samo san.
 
Napokon sanjao sam noćas realnost.
 
Oh, kakvo olakšanja kada sam se probudio.

уторак, 07. мај 2019.

TELO


 
Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.
                                                  
A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.




понедељак, 06. мај 2019.

U TVOJOJ KOSI


Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.