субота, 30. децембар 2017.

SREĆA I LJUBAV


Piše: Rastko Ivanović

„Onaj ko priča o sreći ima često tužne oči“, zapisao je Aragon. Da li je ovaj slavni francuski pesnik bio u pravu? Jer, može li se uopšte biti protiv sreće. Da li je ona, kako je Aristotel tvrdio krajnja svrha naših života ili je pak Niče bio u pravu kada je tvrdio da čovek nimalo ne žudi za srećom i da je to samo odlika Engleza. Jer, šta ako svi ljudi ne teže sreći. Šta ako je sve baš suprotno od toga. Jer šta ako su sve naše želje uvek usmerene ka neuspehu baš zato da bi se zauzvrat one održavale u životu.

Mi danas živimo u vremenu paradoksalne sreće. Sreće, koja u vremenu vladajućeg liberal-demokratskog konsenzusa pre nalikuje na puku iluziju nego na bilo šta drugo. Na smešnu igru privida, u kojoj bezrezervno učestvujemo svi mi, poslednji ljudi Zapada, ljudi obuzeti neprekidnom potragom za sve smešnijim i sve iluzornijim zadovoljstvima. A nije li zadovoljstvo možda i najveći protivnik sreće.

Naime, mi živimo u vremenu, u kojem i dalje ne možemo skinuti poklopac vremena sa našeg smrtnog života, ali ono što možemo je da uklonimo sva moguća i nemoguća ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja možemo iskusiti pre nego što nastupi to drugo i neumitno ograničenje. Mi možemo biti bilo ko ili bilo šta, možemo spavati sa bilo kime ili bilo čime. Na raspolaganju su nam redom i nove spravice za fitnes, i neprekidne promene pozadine, i parketi koji se postavljaju na ono mesto na kojem su do juče stajali tepisi ili obrnuto, i zamena minija SUV-om, ili opet obrnuto, i zamena majica sa kratkim rukavima otmenim bluzama, ili pak jednobojnih sofa onim prezasićenim raznim i jarkim bojama, kao i sve moguće veličine grudi, koje se smanjuju ili povećavaju, nove vrste patika, pića, i onih svakodnevnih rutina koje se sada neprestano prilagođavaju onoj poslednjoj modi. Naposletku, i novousvojeni rečnik koji se koristi za ispovedanje tajni i naših intimnih doživljaja na kauču sasvim fino će odraditi posao. A kada se čiini da su se sve opcije nepovratno iscrple na našem zabrinjavajuće dalekom horizontu ukazuju nam se čudesa genetskog remonta. I stoga šta god da nam se desi čini se da nema mesta za očajanjem. Jer i ako se svi ovi čarobni štapići ne pokažu dovoljno efikasnim tu su droge koje nam garantuju instantnu posetu večnosti uz svakako obećanu povratnu kartu.

Ali sve ovo nas nepovratno opet dovodi u predvorje depresije. Jer ljudi su nekada patili zbog manjka a danas zbog neminovnog viška uživanja. Jer uživanje je danas postalo veća dužnost čak i od poštovanja pravila. Uživaj! Uživaj više ili samo napred su slogani kojima nas zasipaju sa svih mogućih strana. I sve to nam zapravo govori o našoj savremenoj diktaturi zadovoljstva i nagona smrti. I zato moramo izmisliti novi vid sreće. Jer sreća baš kao i istina predstavlja užitak onog Nemogućeg. I zato je odgovor na pitanje kako postati srećan uistinu uveseljavajuće jednostavan. Tako što ćemo promeniti svet. Tako što ćemo u sebi samima pronaći potencijal za ono za šta nismo ni znali da smo kadri. Kao kada spoznamo svu dubinu nekog naučnog otkrića, ili kao kad učestvujemo u nekoj revolucionarnoj političkoj akciji, otkrijemo magiju nekog umetničkog dela ili ponovo pronađemo ljubav. Onaj nemogući događaj, koji se opire svim mogućim običajima i zakonitostima ovog sveta. Taj nemogući događaj koji čini da oslobodimo vreme iz njegove ljuske i naučimo ga kako da ponovo hoda. Kako da i sama brzina uspori  i omogući nam da ponovo osetimo Sada, koje je već dugo vremena bilo izgnano iz samog sebe. Jer ljubav je kao i revolucija uvek mogućnost da se prisustvuje rađanju jednog novog sveta. Spuštanje same večnosti u ovde i sada. U Vreme.

I zato moramo ponovo naći načine kako da uživamo u onom Nemogućem. Jer samo je Nemogući Događaj taj koji će za nas stvoriti uslove za stvaranje one realne, one Stvarne Bajke.

A taj Nemogući Događaj za mene jesi upravo Ti.

Posvećeno jednoj Neveni, ubedljivo najvažnijem razlogu zašto je uvek nešto a ne ništa.

четвртак, 28. децембар 2017.

Buena Vista - Do kraja sveta



Kubanska muzika odgovara radosti našeg bića i uz nju se život voli tako što on može i da se igra. 


Nostalgija stupa na scenu kada „istorija ubrza ritam“ i pokaže zube“. Ona nam govori više o tome šta danas nedostaje nego kako je nekada sve bilo lepo. Možda se tu krije i jedan od razloga uspeha projekta Buena Vista Social Club.

Jer, ova „muzika koja pliva kao po reci“ idealizuje i preoblikuje prošlost i to u formi pokretne muzičke fieste.

Na subotnjem koncertu u Centru „Sava“, uverili smo se u to. Nažalost, mnogi originalni Social Club članovi nisu više sa nama, ali ova poslednja inkarnacija Buena Vista projekta pod palicom tromboniste Hesusa Agvahe Ramosa, nastavlja da održava plamen kubanske muzike jarko sijajući diljem sveta, predstavljajući mlade muzičare poput Rolanda Lune na klaviru i harizmatičnih pevača Idanie Valdes i Karlosa Kalunge, zajedno sa istrajnim Gvahiro Mirabalom na trubi i sviračem laute Barbaritom Toresom, kao i sa neospornom zvezdom večeri, „la mas sexy“, Omarom Portuondom.


 Još strastvena i uzbudljiva u 82. godini života, Omara može sigurno da pokaže trik ili dva nekim mlađim kolegama o tome šta su stil, scenski nastup i tehnika. I kada peva, to zvuči poput vraćanja njenim korenima kada je sa svojim sestrama počela da peva sa svega 14 godina. Njen glas je i dalje senzualan i snažan mada su njeni plesni dani iza nje. Ona je tačno znala šta da radi sa svojom publikom i kako da nas podigne na noge da zaigramo uz ovaj opasni, dobro disciplinovani i briljantni bend.

Idući njenim stopama živahna Idania Valdes je neverovatnim glasom i plesom učinila da na „Toma Chocolata“ svi u publici plešu i tapšu... Kao i ostatak benda, koji nije oklevao da nam prikaže svoje veštine.

Gracioznost, elegancija i dostojanstvo, uz virtuoznost i čist muzički instinkt sjajno su odigrali svoje deonicee u proizvodnji zadivljujuće pobedničkog stila koji čini svetlu, džezi muziku tako uzbudljivom. A sve to od benda koji nosi do grla zakopčana odela i čiji članovi mogu mahom da budu roditelji većini publike.


Jer, te subotnje večeri govorilo se na španskom jeziku , ali je elementarni jezik bila - čista emocija! Od „Quizas, Quizas“, koja se čarobno pretopila u „Chan Chan“, pa do „Guantanamera“ (na suvo), kubanski muzičari su ostvarili toplinu i emotivnu dubinu kroz evokativni i vizuelni potencijal svoje muzike.

Vokali, trube i ti bubnjevi koji nas u ritmu tam-tama vode do kraja sveta, nešto su čemu je na najdubljem nivou vrlo teško odoleti. Na kraju su primorali na ples i one koji ne uživaju naročito u tome. Jer, audio Kuba odgovara radosti našeg bića i uz nju se život voli tako što on može i da se igra.

(B92 | nedelja

среда, 27. децембар 2017.

Dženifer Lopez: U plamenu strasti

Piše: Rastko Ivanović

Idealni spektakl za naše vreme koje je isuviše informisano da bi bilo pametno... "Katarza" za mlađe pripadnike jednog naroda? Ili, naprosto, dobra zabava?
 
Džej Lo je brend. Poput koka-kole, ona takođe ima univerzalnu privlačnost. To je zato što ona, čini se, kontinuirano sjedinjuje dva sveta. Ona je uvek u brend terminima, negde između ulica Bronksa i crvenih tepiha Holivuda. Prvi istinski globalni superstar, ona je povlaka u reči "latino-američki", veza izmeđi dve kulture.

Pošto nikada nije bila određena – kao pevačica, glumica, plesačica, modna dizajnerka ili poslovna žena - ona zadržava izvesnu misteriju uprkos svom masovnom medijskom prisustvu. Ona je brendirala Dženifer Lopez "priču" - što je u stvari stara priša o američkom snu – samouverenosti i aspiraciji – i tako zamagljuje liniju između stvarnog života i superstar persone. Zbog toga, njeni fanovi uvek znaju puno o njoj, ali nikada dovoljno.

Na ovogodišnjoj svetskoj turneji „Dance Again“ gospođa Lopez, sada 43-godišnjakinja, upravo nam pokazuje ono što je želela da nam pokaže o svojoj radnoj etici, nejnim vrednostima i značaju: kao lepotica, majka, Latina, romantik, bivša devojka iz Bronksa i rana hip-hop denserka iz 90-ih, i kao pop pevačica koja sada sarađuje sa Lil Vejnom, Pitbulom i drugima.

Beogradski koncert Dženifer Lopez u „Kombank areni“ počeo je pesmom „Get Right“, koja je „više džezi i fanki nego što to pesma Dženifer Lopez ima pravo da bude“. Ubrzo, šou preuzima girl-from-the-hood ideju i razrađuje je. Ona odmah skida sa sebe do poda dugačku haljinu, otkrivajući blještave hulahopke. Tako odevena za bitku, tumara kroz „Get Right“, „Love Don’t Cost a Thing“ i “I’m Into You”.

Posle promene kostima, ona je u bokserskom ringu, pevajući „Goin In“; potom uskače u zlatnu trenerku da se „vrati u Bronks“ gde predvodi plesače u brzopoteznoj „Jenny From the Block“. Mi smo transportovani u old school uptown teatar na „Hold It Don’t Drop It“, i u fiktivni klub Babalu tokom Papi.

Na koncertu ona neprimetno kanališe hibrid između zabavljačice iz Vegasa i dens-pop boginje ogrnute u samopouzdanje i kristale. Tokom izvođenja hita Let’s Get Loud“ scena se preobražava u noćni klub koji gori u ritmu surogata salse.

Gledati Lopezovu kako okreće zadnjicu u pravcu publike dok izvodi ovu pesmu, neminovno priziva mišljenje jedne od najpoznatijih portorikanskih umetnica Frensis Negron-Muntaner, po kojoj uspeh Džej Lo najplaćenije latino glumice ikada predstavlja trostruku pobedu u simboličkom ratu za pororikansku zajednicu: „pokazivanje zadnjice“ kao znak ponosa i identiteta, „kiss my ass“ kao vrsta osvete protiv neprijateljskog kulturnog pogleda, i „I’m going to kick your ass” kao nadoknada za ekonomsku eksploataciju upletenu u rasizam.

Iako su komentari Negron-Muntaner možda tačni, ipak je pre reč o tome da Lopezova uspešno reafirmiše stereotip ljute, hiperseksualne Latine. Kada je jedan novinar pitao Lopezovu kako bi volela da je ljudi vide, ona je odgovorila, “Devojka Guza (The ‘Butt Girl’)... To sam ja i muškarci to vole“.

Da Džej Lo i te kako dobro zna šta publika voli videlo se i na njenom beogradskom koncertu. Kada je dobila plišana srca iz publike na kojima piše “Volim te” Džej Lo je na srpskom pročitala ove reči, dok je gotovo katarzičan efekat na okupljene ostavila scena kada je prihvatila srpsku zastavu, umotala se u nju i za tren ostala bez teksta, dok je masa skandirala “Džej Lo, Džej Lo...”.

Time Dženi stvara iluziju da je “jedna od nas”. Da je, kako kaže, “stvarna” (“I’m Real”). ...Što samo pokazuje, da moć spektakla, upravo proishodi iz toga da se delotvornost fikcije učini stvarnom. Razgorevanje neonskog plamena strasti, koji se presijava u holivudskim haljinama od srebra to samo potvrđuje.

Koncert se završio par minuta pre 22 časa posle sat i po vremena koji su odisali furioznom fižičkom akcijom... Jer - tokom spektakla u Kombank Areni postaje jasno da pevanje uživo u pop muzici ponekad izgleda kao da previše pitate. Stoga, pohvale Lopezovoj idu pre svega za vratolomije na sceni tokom koncerta. Naravno, ona ima standardne prateće vokale i povremeno nasnimljeni ‘back up’ kada se okreće intenzivnim koreografijama (kao tokom “Goin In”), ali je vredno pohvale videti samouverenost i izdržljivost njenog sirovog vokala kakav pop zvezdice upola mlađe od nje često ne nude.



Uživo pevanje balada nije njena najjača tačka, ali Džej Lo najbolje žvuči tokom akustične verzije debi hita, “If You Had My Love”. Ipak, ostaje utisak da publika često više peva od same pevačice. Od komentara koji su se mogli čuti u publici,”pa ona samo vrišti”, do oduševljenja njenim izgledom i zamamnim plesom, jasno je da će koncert Dženifer Lopez razbuktati strasti.

Jer, za neke je to Idealni spektakl za naše vreme koje je isuviše informisano da bi bilo pametno... Za druge to je "katarza" za mlađe pripadnike jednog naroda, ali, pre svega reklo bi se da je, naprosto, reč o - dobroj zabavi. Jer, naposletku, sve je to šoubiznis.


(https://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2012&mm=11&nav_id=662034)

понедељак, 25. децембар 2017.

Zlo banalnosti




Piše: Rastko Ivanović

U poznatom intervjuu iz 1968. godine na televiziji Bi-Bi-Si, govoreći o tome da je namerno želeo da diskredituje reč umetnost, Dišan je primetio, nazivajući to teškom pozicijom, kako je stalno bio u umetnosti a ipak je želeo da se nje oslobodi, otarasi. A kako nas podseća jedna rečenica iz "Talasa" Virdžinije Vulf nije moguće živeti izvan mašine duže od nekih pola sata. A u njoj uvek smo izloženi pogledu drugog. Drugog čije je oko kao po pravilu, kako nas to podseća Lakan, uvek zlo. Pogledu onih, koji das u malo površniji verovatno bi i umrli od toga. Jer svi mi u manjoj ili većoj meri smeramo na ništavnost budući da smo i sami takvi. I upravo u tome se i krije naš savremeni snobizam ništavnosti čiji je sadrug prateći snobizam onih koji prostituišu samo zlo kao korisne ciljeve. I zato su nas i ubedili da ne možemo istupiti iz NATO baš kao što ne možemo iskoračiti ni iz naših vlastitih tela. Niti iz svakojakih umetničkih prostora u kojima se ništavnost uzdiže u vrhunsku poetsku operaciju. Paradoksalno lišenu same poezije. A živeti u galeriji da parafraziramo Košuta nije ništa drugo nego kao jebati se na groblju. I dokle će, onda, sve to da traje? Nekih 100, možda 200 godina. Da li je sudbina umetnosti, zapravo i sudbina naših tajnih službi? Službi koje iako nemaju više nikakvih tajni koje bi krale ili razmenijvale upravo zahvaljujući tome i opstaju uveravajući nas u mit o njihovoj vlastitoj korisnosti.

уторак, 19. децембар 2017.

IVO POGORELIĆ


Piše: Rastko Ivanović

Legendarni pijnista Ivo Pogorelić više od četiri decenije važi za jednu od najznamenitijih figura u svetu klasične muzike. Rođen je u Beogradu 1958. godine kao sin muzičara, klavir je učio najpre u muzičkim školama "Dr Vojislav Vučković" i "Mokranjac", a u dvanaestoj godini kao izuzetan talewnat školovanje nastavlja u Moskvi, gde u Centralnoj specijalnoj muzičkoj školi radi sa Jegenijem Timakinom. Na Konzervatorijumu P.I. Čajkovski studira u klasama Jegenija Malinjiha i Vere Gornostajeve, ali njegov pijanistički razvoj preusmerava poznanstvo i intenzivan rad sa pijanistkinjom Alisom Kežeradse, od koje usvaja znanja List-Zilotijeve pijanističke škole, čiji bogat istorijat seže do Betovenovog imena.

 Prva značajna priznanja Pogorelić stiče pobedama na Međunarodnom pijanističkom takmičenju "Alesandro Kazagrande" u Terni 1977. i Međunarodnom muzičkom takmičenju u Montrealu 1980. godine. Iste godine učestvuje i na prestižnom Šopenovom pijanističkom konkursu u Varšavi kada biva sprečen da nastupi u finalu takmićenja kao solista sa orkestrom. Oštre reakcije jednog dela žirija zbog ove odluke dovode do raskola u žiriju, koji je u znak protesta napušta nekoliko istaknutih pijanista na čelu sa Martom Argerič, koja pred medijima iz celog sveta, izjavljuje da je "Pogorelić genije". Ovaj skandal skreće ogromnu pažnju međunarodne javnosti na mladog pijanistu i otvara mu vrata svetske karijere. Debitanstskim nastupom u Karnegi holu 1981. godine i albumom za najznačajniju svetsku diskografsku kuću Dojče gramofon započinje njegova internacionalna karijera. Pogorelić ubrzo postaje jedan od najtraženijih pijanista našeg vremena nastupajući na svim kontinentima kao solista i sa mnogim značajnim orkestrima, među kojima su: Berlinska, Bečka, Londonska, Njujorška filharmonija i filharmonija Los Anđelesa, simfonijski orkestri Čikaga, Londona, Bostona, kao i brojni drugi. U periodu od od 1981. do 1998. godine Ivo Pogorelić je za Dojče gramofon objavio ukupno 14 albuma i 3 video izdanja sa repertoarom od baroka do 20. veka, koja su dostigla milionske tiraže, a umetnički dometi stekli antologijsku vrednost.

Okrenut humanitarnom radu, Ivo Pogorelić je prvi klasični muzičar koji je poneo prestižnu titulu Ambasadora Unesko-a 1988. godine, a 1989. osnokvao je sopstveni festival u Bad Verishovenu u Nemačkoj, čija je jedna od misija bila promovisanje mladih umetnika na međunarodnoj scenu. Godine 1993. Pogorelić pokreče pijanističko takmičenje ui Pasadeni u SAD pod svojim imrenom, čija je nagrada za laureata iznosila 100 000 dolara.

Hvaljen zbog zapanjujuće pijanističke tehnike, ogromnog intelektualnog angažmanatokom nastupa i originalnosti svojih interpretacija, Pogorelić budi pažnju muzičke javnosti širom sveta, a njegovi koncerti predstavljaju svuda događaje od društvenog značaja. Njujork tajms njegovo sviranje opisao je rečima da Pogorelić "svira kao da je 200 godina ispred našeg vremena."

Ukazujući čast umetniku, Dojče gramofon je 2004. godine objavio dupli kompakt disk kompilacija njegovih izvođenja naslovivši ga "Pogorelić - Genije", a 2015. godine izdao je komplet izdanje sa svim svim snimcima koje je umetnik do sada realizovao za ovu izdavačku kuću. Iste godine, ovo je izdanje nagrađeno francuskim priznanjem Dijapazon d'or. Naredne 2016. Pogorelić je nakon dužeg vremena ostvario nove snimke sa delima Ludviga van Betovena, koji su trenutno dostupni na internet platformi Ajdađo. Iste godine, u njujorškom Karnegi holu, pokrenuto je "Međunarodno muzičko takmičenje Menhetn" koje je Pogorelića promovisalo za svog počasnog predsednika, sa glavnom nagradom koja nosi njegovo ime.  


A Pogorelić je pijanista koji vas nikada ne navodi da ravnodušno sležete ramenima ili da mu upućujete ljubazan aplauz tek iz kurtoazije. Naprotiv. Na njegovim koncertima ili ste s njim ili ne. Ponekad gotovo da njegova ekscentričnost preplavljuje samu muziku. A1li kao što to dobro znamo to je Pogorelić.

Posve nekonvencinalan u tumačenju muzičke literature on je neko ko uvek traži beg iz slepe ulice danas dominantne unifornmosti, ma o čemu da je reč. Striktan i precizan u čitanju partutura on vrlo lako odbacuje arsenal onih preovlađujućih izvođačkih efekata kako bi otkrio nove nanose i nove zvukove u dobro poznatim delima čineči da slušaoci dožive bezmalo ekstazu prvog susreta u dodiru s nečim što su ranije već bezbroj puta slušali.

Rezultat ovakvog pristupa je takav da imate utisak da uranjate u samu unutrašnjost muzike zureći u melodije, kontra-melodije, harmonije i ritmove kao da ovi predstavljaju eksponate u kakvoj umetničkoj galeriji.

I u tim trenucima vi kao da otkrivate 1000 nijansi u sviranju klavira kao da uočavate neke od najmračnijih i najtajanstvenijih veza među notama.

I u tim momentima vi se osećate kao da ste putnik u nekoj neznanoj zemlji. U zemlji, u kojoj i ono što je uobičajeno može na trenutak postati čudesno ukoliko se tačno sagleda ukoliko se lepo prepozna.

A beogradska publika je tu šansu itekako dobro iskoristila na dva rasprodata koncerta Iva Pogorelića u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u subotu, 16. i u ponedaljak 18. decembra 2017. godine.









среда, 06. децембар 2017.

ZIDOVI


Piše: Rastko Ivanović

U jednoj svojoj pesmi, Ursula Le Gvin piše kako mi, danas, podižemo zidove, kroz koje više ne može da prođe ni muzika, već samo duhovi svih onih stvari, koje smo izdali. Ali ti zidovi, koje mi danas podižemo prema migrantima ne mogu zaustaviti njihov priliv u naše svetle megalopolise. Naprotiv. Jer, podižući zidove, mi nalikujemo na one ljude, koji iznose ležaljku na plažu i počinju da viću na talase. Ali niti će nas plima poslušati, niti će se samo more povući.

U tom smislu, sve ovo podseća na onu staru anegdotu o Diogenu iz Sinope. Naime, ovaj antički filozof je ulicama rodnog grada po vasceli dan gurao bure gore-dole. Kada su ga upitali zašto to radi, on je odgovorio da je video svoje susede kako zagrađuju vrata svojih kuća i oštre svoje mačeve u nameri da zaustave najezdu Aleksandrove vojske pa je i on odlučio da nekako pripomogne.

Ali, stranci su oduvek bili tu i uvek će i biti. I oni su upravo zastrašujući baš zato što su strani. Zato što su čudni i nepredvidivi. I stoga što mi ne znamo šta možemo da očekujemo od njih u našoj svakodnevnoj komunikaciji. Jer, oni su ljudski zečevi, nalik onim životinjama iz Ezopove basne, koje se nalaze na samom dnu pakla. Ali nismo li i mi baš takvi drugim vrstama? Setimo se kako je u svom delu, "Drugi čovek", Česterton pisao i da smo mi za životinje, čudna pa čak i monstruozna bića, umotana u veštačke zavoje koje nazivamo odećom i oslonjeni na veštačke štake, koje nazivamno nameštajem.

I baš zato rešenje naših savremenih problema, nije u prepoznavanju sebe u strancima, već u poznavanju stranca u nama. U prepoznavanju toga da je svako od nas čudni ludak, sa svojim osobenostima, i da je to priznanje upravo jedini mogući način za mirnu kohabitaciju među različitim načinima života. A ako to sebi priznamo onda se možda ukažu i vrata za zajedničku saradnju. Pa i za pepoznavanje onog pravog neprijatelja. A to je zapad kao sinonim za onu kolonijalnu i represivnu moć 


понедељак, 04. децембар 2017.

O LJUBAVI I MORSKOM PRASETU




Piše: Rastko Ivanović

Pre nešto više od pola veka, Pjer Paolo Pazolini je okrenuo svoju kameru prema publici i postavio joj niz neugodnih pitanja. Bilo je to 1964. godine. Rezultat je bio dokumentarni film “Ljubavni susreti“. Putujuči diljem Mediterana, Pazolini se uglavnom zanimao za ona seksualna pitanja. Prihvatajući stari Morenov savet da dokumentarna istina uvek zahteva rediteljevo prisustvo, Pazolini je odlučio da zarobi određenu vrstu realnosti, ali i da istovremeno ostavi snažan trag na njoj. Cilj je bio da Svetu zemlju tela i društva oslobodi od njenih nevernika, poput ignorantnosti i straha. Rezultat je pak bila rediteljeva frustracija izazvana neprihvatanjem njegovih sunarodnika da je, u stvari, seksualnost za njih problem.

Ali, činjenica je da su oni samo govorili onako kako se od njih i očekivalo. Pišući o ovom filmu dve godine nakon rediteljeve smrti, 1977., Mišel Fuko zapaža kako lica onih klinaca, kojima film počinje, čak ni ne ostavljaju utisak da oni veruju u ono što govore. I ovo je utisak koji se proteže apsolutno na sve aktere filma. Oni lažu ne trudeći se čak to ni da sakriju. Tako se Pazolinijev dokumentarac istovremeno ispostavlja i kao neuspeh da se zarobi lice prave Italije, ali i kao trijumf dokumentovnaja njene maske.

Naslanjajući se delimično na ovo Pazolinijevo ostvarenje, naša fotografkinja, Katarina Radović u seriji radova, pod imenom, "Da li verujete u pravu ljubav", izloženih u okviru izložbe, "O ljubavi i morskom prasetu", s lokalnim stanovništvom u Kadizu, u Španiji, razgovara na temu prave ljubavi i o njenim brojnim permutacijama. Ovaj rad ispostavlja se kao idealna dopuna njene prethodne izložbe, "Dok nas smrt ne rastavi", koja je za svoju tematsku fiksaciju, imala pitanje braka. Da li je brak danas samo socijalna konvencija, neka vrsta koncepta inscenirana zbog uma javnosti, ili pak dogovora sklopljenog isključivo zbog pitanja papira. Ili je, naposletku, svako od nas, kao u onoj situaciji na krstu potpuno jedan i sam, ili brak i dalje može biti nešto u šta se ulazi iz čiste, prave i bezuslovne ljubavi. Ljubavi, u kojoj smo napadnuti bićem drugog, u svoj njegovoj punini, bićem, koje nas lomi i prestruktuira, menjajući u potpunosti čitav dotadašnji naš način života. Ona situacija, ona sekvenca, kad se voda zakona, kao u kakvom dionizijskom ritualu transformiše u večno vino ljubavi. Odavde pa sve do večnosti. Dok nas smrt ne rastavi! 


Galerija Remont (Maršala Birjuzova 7)
27. novembar (19.00) – 8. decembar 2017.

недеља, 03. децембар 2017.

DRUGA STRANA SVEGA



Piše: Rastko Ivanović

U zemlji, u kojoj je brisanje istorije, omiljeni nacionalni sport, mi nalikujemo na one ljude, koji mašu nekud izdaleka spram velikih kriza i nevolja, nemoćni da intervenišu u istoriji koja se već odigrala. Pa opet, mi nismo sasvim bespomoćni. Jer na nama je da se postaramo da Tomas Man ili recimo Mikelanđelo ne postanu pripadnici vrste koja je samu sebe istrebila. Ili da pošto već ne možemo da promenimo sudbine onih, koji su ginuli za pravdu i za slobodu, makar pokušamo da njihove naracije dovedemo do srećnog kraja. Ili se prisetimo prošlosti, kakva je ona zaista bila bez preteranog friziranja. Bez primesa osvetništva i resantimana. A novi film, Mile Turajlič to upravo čini.