понедељак, 04. децембар 2017.

O LJUBAVI I MORSKOM PRASETU




Piše: Rastko Ivanović

Pre nešto više od pola veka, Pjer Paolo Pazolini je okrenuo svoju kameru prema publici i postavio joj niz neugodnih pitanja. Bilo je to 1964. godine. Rezultat je bio dokumentarni film “Ljubavni susreti“. Putujuči diljem Mediterana, Pazolini se uglavnom zanimao za ona seksualna pitanja. Prihvatajući stari Morenov savet da dokumentarna istina uvek zahteva rediteljevo prisustvo, Pazolini je odlučio da zarobi određenu vrstu realnosti, ali i da istovremeno ostavi snažan trag na njoj. Cilj je bio da Svetu zemlju tela i društva oslobodi od njenih nevernika, poput ignorantnosti i straha. Rezultat je pak bila rediteljeva frustracija izazvana neprihvatanjem njegovih sunarodnika da je, u stvari, seksualnost za njih problem.

Ali, činjenica je da su oni samo govorili onako kako se od njih i očekivalo. Pišući o ovom filmu dve godine nakon rediteljeve smrti, 1977., Mišel Fuko zapaža kako lica onih klinaca, kojima film počinje, čak ni ne ostavljaju utisak da oni veruju u ono što govore. I ovo je utisak koji se proteže apsolutno na sve aktere filma. Oni lažu ne trudeći se čak to ni da sakriju. Tako se Pazolinijev dokumentarac istovremeno ispostavlja i kao neuspeh da se zarobi lice prave Italije, ali i kao trijumf dokumentovnaja njene maske.

Naslanjajući se delimično na ovo Pazolinijevo ostvarenje, naša fotografkinja, Katarina Radović u seriji radova, pod imenom, "Da li verujete u pravu ljubav", izloženih u okviru izložbe, "O ljubavi i morskom prasetu", s lokalnim stanovništvom u Kadizu, u Španiji, razgovara na temu prave ljubavi i o njenim brojnim permutacijama. Ovaj rad ispostavlja se kao idealna dopuna njene prethodne izložbe, "Dok nas smrt ne rastavi", koja je za svoju tematsku fiksaciju, imala pitanje braka. Da li je brak danas samo socijalna konvencija, neka vrsta koncepta inscenirana zbog uma javnosti, ili pak dogovora sklopljenog isključivo zbog pitanja papira. Ili je, naposletku, svako od nas, kao u onoj situaciji na krstu potpuno jedan i sam, ili brak i dalje može biti nešto u šta se ulazi iz čiste, prave i bezuslovne ljubavi. Ljubavi, u kojoj smo napadnuti bićem drugog, u svoj njegovoj punini, bićem, koje nas lomi i prestruktuira, menjajući u potpunosti čitav dotadašnji naš način života. Ona situacija, ona sekvenca, kad se voda zakona, kao u kakvom dionizijskom ritualu transformiše u večno vino ljubavi. Odavde pa sve do večnosti. Dok nas smrt ne rastavi! 


Galerija Remont (Maršala Birjuzova 7)
27. novembar (19.00) – 8. decembar 2017.

Нема коментара:

Постави коментар