Piše: Rastko Ivanović
U poznatom intervjuu iz 1968. godine na televiziji Bi-Bi-Si,
govoreći o tome da je namerno želeo da diskredituje reč umetnost, Dišan je
primetio, nazivajući to teškom pozicijom, kako je stalno bio u umetnosti a ipak
je želeo da se nje oslobodi, otarasi. A kako nas podseća jedna rečenica iz
"Talasa" Virdžinije Vulf nije moguće živeti izvan mašine duže od nekih pola sata.
A u njoj uvek smo izloženi pogledu drugog. Drugog čije je oko kao po pravilu,
kako nas to podseća Lakan, uvek zlo. Pogledu onih, koji das u malo površniji verovatno bi i umrli od toga. Jer svi mi u manjoj ili većoj meri smeramo na
ništavnost budući da smo i sami takvi. I upravo u tome se i krije naš savremeni
snobizam ništavnosti čiji je sadrug prateći snobizam onih koji prostituišu
samo zlo kao korisne ciljeve. I zato su nas i ubedili da ne možemo istupiti iz
NATO baš kao što ne možemo iskoračiti ni iz naših vlastitih tela. Niti iz
svakojakih umetničkih prostora u kojima se ništavnost uzdiže u vrhunsku
poetsku operaciju. Paradoksalno lišenu same poezije. A živeti u galeriji da
parafraziramo Košuta nije ništa drugo nego kao jebati se na groblju. I
dokle će, onda, sve to da traje? Nekih 100, možda 200 godina. Da li je sudbina
umetnosti, zapravo i sudbina naših tajnih službi? Službi koje iako nemaju
više nikakvih tajni koje bi krale ili razmenijvale upravo zahvaljujući tome i
opstaju uveravajući nas u mit o njihovoj vlastitoj korisnosti.
Нема коментара:
Постави коментар