DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE TVOJE OČI

"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako  istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno hvala na svemu!  

Rastko Ivanović

(25.03.2018.)

ŽIVOT

 

Piše: Rastko Ivanović

Hiljadama godina vreme se shvatalo kao zagonetna stvar koju niko nikad neće shvatiti. U stvari niko osim Boga. Samo Bog je mogao vešto da kontroliše vreme da bi njime mogao da se bavi, i pored drugih poslova. Da ide u prošlost i putuje u budućnost.

Vreme je najveća zagonetka u svemiru. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks. Naučnici su dugo maštali da budu gospodari vremena.

Baš kao što i ljudi barem ponekad pokušavaju da budu gospodari svoje vlastite sudbine. Ali da li je to uopšte moguće? Ili je sve već unapred određeno to jest determinisano. Nekada je argument u prilog ovoj potonjoj tezi bio naš svemogući Bog. Ali otkako je i On okačio tablu s natpisom da Ga više ne uznemiravamo nama kao da je izvučen tepih ispod nogu. Kao da smo se sasvim iznenada obreli u jednom svemiru koji je prema nama posve ravnodušan.

Ali poslednjih godina kao da u vazduhu osećamo jedno potpuno novo iskustvo života. Jednu posve novu percepciju koja probija dosad dominantne linearne narative naših života. Život se naime sada pred nama ukazuje kao kakav mnogostruki protok. Slučajnost i alternativne verzije stvarnosti postale su ključne činjenice našeg vremena. Život doživljavamo ili kao niz višestrukih uvek paralelnih sudbina ili kao različite verzije jedne te iste priče koje se neprekidno ponavljaju.

Ne vidimo li to uostalom u čitavom nizu filmova od "Slepe šanse" ili "Dvostrukog života Veronike" Kišlovskog pa sve do "Vrata sudbine" ili Tikverove "Trči Lola trči".

Čak i ozbiljni istoričari danas objavljuju svoje virtuelne povesti pišući kako su u Kromvelovoj pobedi nad Stjuartima ili u američkom ratu za nezavisnost ključnu ulogu imale često puke slučajnosti.

Na taj način kao da nam je prošlost postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ili drugim rečima svi ti potencijalni ishodi nisu nestali već su nastavili da poput kakve sablasti progone ovu našu "istinsku” stvarnost priskrbljujući joj status krajnje lomljivosti i isto tako krajnje otvorenosti.

Svi oni događaji koji se nisu odigrali a mogli su sve ono što je moglo da bude ali ipak nije i sve one reči koje su ostale neizgovorene titrajući negde na samom vrhu našeg jezika nisu iščilele već su zapravo nastavile da egzistiraju u jednoj vrsti virtuelnog stanja preteći da pređu u stanje aktualnosti i ukrste se s našom sadašnjošću čineči je nepostojanom i uvlačeći je u vrtlog onog lavirintskog vremena.

A to je vreme koje egzistira na osnovu one Ničeove moći lažnog. Moći koja je uostalom i osnova same umetnosti. I ta moć čini da virtuelno podriva moć aktuelnog vremena neretko uvlačeći i samu našu sadašnjost u vrtlog prošlosti. Ali u tom vrtlogu, u tom gotovo pa vremeplovu nije cilj u prizivanju samog sećanja kao takvog već u proživljavanju tog jednog toliko priželjkivanog delića prošlosti. Delića koji je gotovo kao po nekom nepisanom pravilu uvek vezan za ljubav. I zato smo mi plivali i plivano i uvek ćemo plivati oko tog jednog trenutka oko kog se zatvara čitav naš život. Jer to je nepokvarivi i nedodirljivi trenutak koji iskri kao sam dijamant u našem narečenom lavirintu vremena.

U mojoj priči taj dijamant je bila jedna žena. Žena koja je ušetala u moj život iznenada poput vetra unoseći u njega radost i pretvarajući nestvarno u stvarno a nemoguće u ono moguće. Žena koja je volela da sanja o drugom vremenu i o drugim vrstama vremena. Žena koja je bila istovremeno nežna poput trske i snažna poput sekire koja je lomila zaleđeno more u meni.

Bila je heroina ne samo mog već i svačijeg života osim svog vlastitog. I uvek je plela neke nove uvek iznova zanimljive priče koje su me neprekidno uveravale da ne postoji realnost izvan već naprotiv samo unutar iluzije.

U svakom trenutku stvarala je neke nove posve imaginarne slike beskrajno superiorne da bi mogle da egzistiraju u ovoj našoj "paloj" realnosti.

Jer u jednoj sadašnjosti koja boluje od nepovratne neuhranjenosti one produktivne imaginacije ona je bila upravo to. Anđeo nekih boljih stvari. Anđeo neke bolje mašte. Anđeo neke bolje imaginacije.

I zato sam je toliko i voleo makar ljubav bila samo simulakrum svega onoga što su svakoliki pesnici i pisci ikad napisali o njoj.

A biti pored Nevene upravo je značilo živeti u nekoj uzbudljivoj knjizi.

I zato Nevena beskrajno hvala.

I izvini zbog svega.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

AJNŠTAJNOVI SNOVI

Piše: Rastko Ivanović

Vreme je najveća zagonetka svemira. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks.

U romanu Alena Lajtmena, "Ajnštajnovi snovi" vreme je i kružno, i savitljivo, i mehaničko i telesno, ono je i apsolut i statičnost, ono je, ujedno, i tihi i nesagledivi tiranin, ali i ona tačka u kojoj se prepliču prošlost i sadašnjost.

Drugim rečima, u romanu Alena Lajtmana i u predstavi Slobodana Unkovskog nastaloj prema ovom romanu vreme kao da je razroko i kao da poput onog slavnog vetra duva istovremeno u svim mogućim pravcima. Prateći niz Ajnštajnovih fiktivnih snova, nastalih u osvit stvaranja Teorije relativnosti ovo je predstava, koja u vremenu koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije otvara širom vrata za istu tu imaginaciju. Predstava za sve one koji ne veruju da su misli samo električna pražnjenja u mozgu niti da je tuga samo izvesna količina zastala u malom mozgu.

Moćna ansambl predstava, koju svojom poslovično maestralnom igrom predvodi uvek sjajni Dragan Mičanović.

OLIMP

Piše: Rastko Ivanović

Ubrzanje je ključna činjenica savremenog ljudskog postojanja. Vreme, tehnologija i modernitet ubrzavaju se nezabeleženim tempom. Te kategorije ili dimenzije postale su parodije samih sebe.

Iskustvo, svest, naš osećaj za sve što postoji, jure bezglavo u večitoj, hiperposredovanoj sadašnjosti – koja nije nikakva sadašnjost. „Sada“ je proterano iz samog sebe. U ovoj fazi civilizacije kao tehnosfere, sam naš pojam sadašnjeg trenutka redefinisan je (u najvećoj meri) kao ono što promiče na kompjuterskom ekranu. Leteći fragmenti, uključujući i nas.

Čak i večito pitanje odnosa subjekta i objekta – imali li nepremostivog otuđenja između njih? – bledi u Doba ubrzanja. Subjekt je sve ispražnjeniji i bestelesniji; objekat možda u još većoj meri. Više nismo toliko okruženi stvarima koliko kratkotrajnim virtualnim slikama.

Jer, u našoj savremenoj kulturi treptaja sve nestaje istom brzinom kojom se i pojavljuje. Sve se odvija toliko brzo da mi nismo u stanju ni da izmerimo više dosege same brzine. U tom smislu, kao odgovor na ovo stanje promene bez promne, čini se da bi sporost bila nova brzina. Ili, makar jedan nov doživljaj vremena. Pozorište je ono mesto, na kome ta promena, makar i na 24 sata može da se odigra. Jer, pozorište, nedri jednu novu ideju vremena. Vremena, koje daje sebi vremena. Koje radi na oslobađanju istog. I to na najbolji mogući način, vidimo u 24-časovnoj predstavi Jana Fabra, gotovo pa remek-delu, po imenu, "Olimp".

"Olimp" je i razjapljeni haos, i lirska meditacija, i poetsko ushićenje u jednoj predstavi. Vrtoglavi lavirint 18 grčkih tragedija, kroz koje nas provodi Dioniz čineći da se u jednom trenutku osećamo gotovo pa spokojno, kao u naručju samog Morfeja, a već u sledećem uznemireno, kao da nas po glavi čekićem udara sam Zevs.

A u prvom planu je telo. Jer u Fabrovom svetu i duša je od mesa. Na telu sve pulsira, jer ono je medijum. Medijum, koji nas od početnih trep deonica, praćenih intenzivnim tverkovanjem, preko mahnitog preskakanja konopca, intenzivnih, iznurujućih baletskih pirueta, hipnotičkog plemenskog, skoro pa rejv ritma, koji nas je u nedelju oko 10 sati prepodne, zapljusnuo s scene Sava centra, delujući kao mantra, koja otvara prostore kolektivno nesvesnog, dovodi na samom kraju do onog najvažnijeg. A to je katarza. I imperativ da izbrišemo stare dane, operemo svoj sluh, i naposletku zamislimo nešto novo.

A to je, ipak, u našem vremenu, neprekidnog reprodukovanja aktuelnog statusa kvo, nešto što je najvažnije od svega.

Kada će doći to  novo, i po koju cenu će se ono ostvariti to niko ne zna. Ali jedno je sasvim sigurno. A to je da valja raditi na njemu. Ako, naravno, sebi prethodno dozvolimo malo ludosti. Baš kao u fascinatnoj predstavi Jana Fabra. Tog kralja nesanice, koji nam na najboji mogući  način pokazuje da umetnost uvek traži vreme, a da je upravo vreme, to, koje kreira umetnost samu.

Bravo!