Piše. Rastko Ivanović
"Biti uspešan u biznisu je najfascinantniji oblik umetnosti. Praviti novce je umetnost, raditi je umetnost, a dobar biznis je najbolja umetnost." Endi Vorhol.
Ove
reči Endija Vorhola danas više nego ikada pre dolaze do izražaja. Jer je
biznis, danas, zaista, najbolja umetnost.
A
ono što je posebno zanimljivo je to da su se i jedno i drugo zaputli u pravcu
totalne apstrakcije. Jer što je iluzija stvanija, to je mi sve više i više
želimo. I u tome se, zapravo, krije i čar samoga kapitalizma.
A
Endi Vorhol je to znao bolje nego bilo ko drugi.
Vorhol
je na nekom mestu, jednom prilikom, pročitao da je Pikaso iza sebe
ostavio čak 4000 remek-dela. I onda je i on odlučio da uradi to isto. I sve to
za samo jedan dan, i sve će biti remek-dela, jer će sve biti, zapravo, jedna te
ista, slika. No, ubrzo kada je shvatio da za mesec dana može da uradi svega pet
stotina takvih slika, Vorhol se razočarao. I tako je ovaj projekat, i pre svoje
konačne realizadije, propao.
Sam
Pikaso je važio za veliku škrticu. Za nekoga, za koga se govorilo, da
praktično, ima zmiju u džepu. Tako, svaki put kada bi trebalo da potpipe neki
svoj ček, on bi obavezno u njegovom donjem uglu, nešto naslikao, kako bi
primalac, pre sačuvao originalni Pikasov umetnički rad, nego što bi unovčio sam
njegov ček. Jer, bi tako svi, uistinu, bili na dobitku. I Pikaso, koji bi uspeo
u nameri, da sačuva svoj, vlastiti novac, kao i primalac, koji bi sad ček mogao
da unovči po daleko većoj ceni, u poređenju, s onom, početnom.
Za
razliku od Pikasa, američki andergraund stvaralac, gospodin, Džej Es Dži
Bogz je uspevao da vlastite umetničke radove, iskoristi kao svoje sredstvo
plaćanja. Na kraju su ti njegovi radovi završili na zidovima prestižnih muzeja
i galerija, dok je on sam, postao ponosni vlasnik, jednog ekskluzivnog
Lambordžinija.
No,
sve ovo su priče, koje pripadaju korpusu storija, o umetnosti i tržištu,
vezanom za 20. vek.
Danas,
kada se i čekovi a i novac nalaze na putu da postanu sasvim izlišni, ovakve
priče deluju i zvuče i više nego zastarelo. Jer, i umetnost i novac otišli su u
međuvremenu u pravcu sve veće i veće apstrakcije. Jer, što je neka iluzija
stvarnija, to je mi, sve više i više, zapravo, želimo. I nije li, zapravo, u
tome i najveća čar kapitalizma, kao takvog?
I
zato kada god čujem reči kakve su bilo kultura, bilo umetnost, ja se odmah
uhvatim za čekovnu knjižicu.
Ako
ona, danas, uopšte i ima, bilo kakvog značaja.
Нема коментара:
Постави коментар