TRENUTAK

Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.

POEZIJA I KOMUNIZAM

Piše: Rastko Ivanović

Kapitalizam nije usmeren samo na eksproprijaciju radne aktivnosti, već i na otuđenje samog jezika, lingvističke i komunikativne ljudske prirode, onog logosa koji je Heraklit u svojim fragmentima identifikovao kao zajedničko. 

A jezik jeste jedno takvo zajedničko dobro.

Uostalom, ne pokazuju li nam to, na najbolji mogući način, upravo, pesnici. Jer, pesnici su u neku ruku, kako to Badju voli da kaže, najbolji komunisti. U čemu se zapravo to ogleda ova veza? Veza između poezije i komunizma.

Pa, ako je komunizam, na prvom mestu, briga o onom zajedničkom, onda je i poezija, praktično isto to. San da sve stvari na ovom svetu, poput neba i zemlje, ili pak nanosa farbe na letnjoj noći budu zajedničke za sve ljude na ovome svetu.

I upravo zbog toga su pesnici komunisti jer oni upravo taj jezik, koji nam je svima zajednički koriste ka materijal za svoje vlastito umetničko delo. Na taj način, oni kao da pokušavaju da izgovore ono što se, inače čini neizgovorljivim i da pritom nadenu imena onome što pre njih nije ni postojalo. I upravo zato pesma je pesnikov dar jeziku. Dar koji pripada svima nama, i to bez ikakvog izuzetka.

Uostalom ne vidimo li to na primeru opusa Vladimira Tabaševića pesnika, inače, prebeglog na teren proze.

Jer, nije li njegovo delo najbolji mogući pokazatelj, kako jezik traga za nekim novim izvorima u svojim neizmernim pokušajima da stvori još jedan svet. Ovoga puta jedan znatno bolji. Demokratičniji. Jer demokratija je predznak, nešto što će tek reći budućnost. A ne ono što govore Buš, Tramp ili neko treći.

Romani Vladimira Tabaševića, "Tiho teče Misisipi", i "Pa kao" pokazuju nam šta je sve jezik u stanju da uradi i zašto je on, zapravo oruđe, koje u svakom mogućem trenutku može da preraste u oružje!