TRENUTAK

Uvek me je proganjala jedna slika. Bila je to slika lica jedne žene.

Ne znam da li sam je zaista video ili sam tu sliku izmislio u svom umu.

Kako bilo čitav svoj život posvetio sam traganju za tim jednim licem.

Grad se tih godina budio iz još jedne proživljene katastrofe. Katastrofe koja niti je prošla niti će ikada proći jer je ona oduvek već bila tu.

Uspomene i godišnja doba su se ispreturali klizeći u tom jednom te istom pejsažu nepokretnih ruševina.

Ruševina koje su bile svuda oko nas.

Ruševina u kojima smo se bolje prepoznavali nego dok je na njihovom mestu stajala nekakva građevina. 

Jer svaka je ruševina zapravo jedno lice. Lice sa iskolačenim očima koje zure pravo u nas.

I svaka od njih nam u stvari pruža jedno ogledalo.

Ogledalo pomoću kojeg shvatamo da i sami sebi ličimo upravo na jednu ruševinu.

Jer nije li i sama duša danas ta koja se trampi za opušak cigarete?

I ako telo sasvim iznenada izgubi svoju senku to je zato što je samom telu usred nereda koji je istorija priredila dosadilo da je nosi i ostavilo je negde u suludom begu od svega na ivici zapaljenog autoputa.

Jer stravična uobrazilja istorije je danas postala stvarnost i možda bi čak bilo i pristojno zahtevati od istorije da još dugo vremena više ništa ne smisli.

Ali kade sve jednom prođe nedostajaće i reči kako bi se opisala katastofa. Pesnik će snevati o nekom novom jeziku koji će sam od sebe morati da spusti svoju zastavu na pola koplja kako bi se potom ponovo rodio iz svojeg vlastitog pepela.

A mi? Pa mi smo odavno probali već sve.

I jedino što nam je ostalo to su naše uspomene.  Uspomene koje se isprva ni po čemu ne izdvajaju od bilo kojih drugih događaja. Osim po ožiljcima koje mi tek znatno kasnije prepoznajemo na našem telu.

A taj ožiljak za mene je bila Ona.

I to njeno okruglo vazda nasmejano lice.

Lice koje me je pratilo u stopu i koje se razlivalo svim bojama, svim ogradama i svim četvrtima ovoga grada.

Ili bolje rečeno u onome što je još uvek preostalo od njega.

I u jednom trenutku učinilo mi se da mi je to lice konačno nadohvat ruke.

Kao mahnit potrčao sam ka Njoj. Sustigao sam je i pogledao pravo u lice.

U tom trenutku sam shvatio da se ne može umaći vremenu i da je taj trenutak koji me je čitavog života opsedao ustvari bio trenutak i moje vlastite…

… smrti.

Rastko Ivanović,
Beograd, 4. jul 2018. godine

Posvećeno Neveni Pavlović, izaslaniku iz svemira koja predstavlja vesnika neke lepše i neke bolje Budućnosti.