OVO LIČI NA KRAJ

Piše: Rastko Ivanović

Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s vrlo smelim naslovom – "Kraj istorije?" Autor tog eseja, politikolog Fransis Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga "Kraj istorije i poslednji čovek", oprezni znak pitanja je nestao.

Jer, kao da smo se u međuvremenu svi navikli na posvemašnju smrt. Smrt istorije, smrt nauke, smrt umetnosti, smrt književnosti, smrt filozofije, smrt Edipa, pa i smrt seksa, zamenjenog njegovim simulakrumom pornografijom.

Pornografijom kao promiskuitetom svih znakova, svih kola, mreža i naravno ukusa. Ali, ako je Bog, zaista, stvorio ovaj naš svet, i to ex nihilo, onda samo On može i da ga uništi i to bez bilo kakvih materijalnih tragova. No, ako je On odista mrtav kako nas to već odavno ubeđuju, onda nema ko da obavi taj njegov posao. I sve što nam je ostalo je katastrofa kao takva.

Katastrofa koja niti je stigla niti će bilo kada stići, jer ona se proživljava.

FIGHT FOR YOUR RIGHT (TO PARTY)

Piše. Rastko Ivanović

Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s vrlo smelim naslovom – "Kraj istorije?" Autor tog eseja, politikolog Fransis Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga "Kraj istorije i poslednji čovek", oprezni znak pitanja je nestao.

Bio je to trenutak koji je označio kraj svih mogućih alternativa. Ali danas smo stigli, reklo bi se do kraja svih krajeva. Ili nam se tako samo čini. Jer da bismo stigli do kraja kapitalizma prethodno moramo proći upravo kroz njega.

Tako nešto je od osamdesetih naovamo počeo da čini rejv.

A tako nešto reklo bi se čine i ovdašnji reperi Gudroslav i Arafat.

Jer, u slučaju ovog prvog, radi se o militantu jedne ideje, koja se suprotstavlja svemu onom ljudskom, odviše ljudskom. Svemu onom, kako on to voli da kaže civilnom. A u slučaju ovog drugog kao da vidimo rađanje jednog novog proletarijata. Ovog puta onog psihodeličnog, odnosno rejverskog.

Da li je sve to uvod u nešto novo bolje i drugačije, ili samo ubrzavanje u prazno, i to s jednom probušenom gumom, pokazaće vreme. I opklada. Kako s sobom tako i s samim svetom. Jer kao da nam je nešto drugo još uopšte i preostalo.