субота, 06. мај 2017.

MAJLS



Majls je za džez ono što je Pikaso za slikarstvo.

Kako u kontekstu džeza tako i u širem kulturnom, prvo Amerike pa onda ostatka sveta, prvi je prekinuo dugu i neugodnu boljku zadatosti džezera-kao zabavljača.

Luis Armstrong, verovatno najznačajniji individualni doprinos svetskoj kulturi i, uz Stravinskog i Šenberga, bez sumnje najveći muzičar-inovator 20. stoleća, nikada se nije mogao do kraja rešiti zabavljačkog refleksa, toga habitusa koji dolazi iz kulture iz koje je ponikao- ideje da crni svirač mora uvek biti i entertainer.

Djuk Elington, taj "američki Bah" kako su ga zvali, intelektualac i kompozitor čija je rafiniranost pojave, oslikavala rafiniranost muzike, bila joj imanentna, i koji i danas na fotografijama deluje kao kakav crni plemić - čak se i on nije sasvim znao rešiti tog istrajnog i komplikovanog bolnog mesta. Jer, kao crnom Amerikancu i geniju - onaj finalni, bespovratni skok preko duge - od nametnute uloge zabavljača, do bona fide umetnika i traženja da se taj legitimitet prizna bio mu je do samog kraja prevelik. Zloduh Čiča - Tome, mračni restl minstrelizma - ponižavajućeg klišea o bosonogom tamnom klovnu sa slamnatim šeširom i bendom, koji peva na gramatički primitivnoim crnom dijalektu - ostao je negde kao duboka trauma, kao strašni tumor duše u telima tih inovatora, i onda kad za to više nije bilo potrebe, ne dozvolivši im nikada emancipaciju gotovo bitniju od građanske. Onu unutarnju, indiviualnu.

Majls pak - zatražio je od početka potpunu autonomiju za sebe kao umetnika, respekt bez ikakvih ustupaka. Ne samo time šta i kako je svirao, neponovljivim tonom svoje horne, čitavim metodom i razmišljanjem o muzici, nego i spoljnom pojavom, fizički, odećom, stilom načinom kako je stajao na pozornici, tražio je priznanje. Ako ne milom, onda silom: nikada nije reagovao na aplauz (eonima nakon pankrokerskih bezobrazluka), nije predstavljao muzičare na sceni ili greh grehova - znao bi okrenuti leđa publici (iz muzičkih razloga!, da bolje čuje, ali ko je mario?). Sve to zbunjivalo je i fasciniralo i kolege i publiku i kritičare, i uvećalo ionako fantastičnu harizmu.

Majls je Hamlet džeza: na sredini pozornice, ispod svetla, onako povijen, sagnut napred, pogleda ispred sebe ili nadole, u binu, u potpunoj koncentraciji (Kit Džeret kaže da je Majls bio najbolji "slušalac od svih") - stavio je sebe u centar, učinio da publika njemu dođe i kroz bezrečne solilokvije njegove trube, pokuša oslušnuti sviračevu intimu.

Da pokuša naslutiti njegove razloge i protivrečnosti, nastojanja i silne konflikte, vlastita pitanja koja su delom bila i muzička, ali možda jednako, ako ne i više, psihološka, lična, identitetska.    

Pitanja o granicama privatnog, o komunikaciji i vlastitom položaju u svetu, o sumnjama i skokovima napred, umetničkim i ličnim, o demonima koji su ga čitav život vukli nazad.

Fragilna je to pozicija: nije se slučajno na koncertima u poslednjim godinama, a uz blagotvornost bežičnog mikrofona, i fizički saginjao sve više napred, ka podu, trubom gotovo dotičući binu, da mu se ne vidi lice, ionako sakriveno dopola golemim futurističkim naočarima - paradoksalno da "ne smeta", da se slika ukinke što moguće više i da se može koncentrisati na zvuk, a u isto vreme privlačiti svu pažnju na sebe kao na magnet.

A taj je magnet privukao ljude iz neočekivanih daljina. Pa i onda kad im se približio, fizički tj: naš gost u više navrata - u amanet nam je ostavio i fantastičan živi album iz Doma Sindikata, 1973 - zgrabio je najpre muzikante - džezere, naravno, s ove strane Evrope, od čega je naročito bitan ključni pečat u zvuku Duška Gojkovića, prvog među vrsnima, te savremene kompozitore i instrumentaliste. Ali, interesantnije skoro, uticao je na neke rokenrolere, bolje pop pevače i šansonjere, na autore, pisce i slikare, na intelektualce i narkomane.

CRNI PRINC: Kasni Majls je bio tačka od koje se desilo ono pre od onog posle: Rite of passage - kako kažu Engleszi - obred odrastanja i prelaz iz jednog jednostavnijeg doba u drugo, složenije, meru vlastitog muzičkog sazrevanja. Njegove stvari, štaviše, bile su uvod u čitav žanr, prvi susret s unurtarnjim mehanizmom džeza i prvu, tek nastajuću svest o tehnici, tj. drugom i drugačijem pristupu sviranju i naročito slušanju.
   

Нема коментара:

Постави коментар