Tokom poslednjih 20 godina „Otelo“ je zamenio „Kralja Lira“ na način na
koji je Lir ranije zamenio Hamleta kao tragedija koja govori najdirektnije i
najsnažnije o savremenom trenutku. „Otelo“ ima jedinstvenu moć da nas progoni
kao sablasna projekcija, iz prošlosti, do naše konfliktne sadašnjosti. To nam
pokazuje i nova predstava Miloša Lolića.
Ovo
je vrlo pažljivo režirana, elokventno dizajnirana i besprekorno odigrana
produkcija Šekspirove tragedije na kakvu se retko nailazi. Lolić je
dopustio da neumitna čarolija Šekspirove tragedije oživi na sceni jednostavno
puštajući jeziku da diše i drami da se odvija u ritmu blagog ubrzanja. I
ohrabrujući svoje glumce da se zajedno uzdignu do nivoa toliko prirodnog i još
toliko intenzivnog da publika ne može da ne oseti snažni, bolni značaj lepote
komada.
Lolić dosledno sledi Šekspirov put, otvarajući se ka svim skrivenim
potencijalima koje tekst nudi. Možete osetiti da svaki trenutak u predstavi je
promišljen pažljivo, repliku po repliku čak korak po korak, s rezultatom da
svaka scena ispunjava svoju svrhu, s prodornom jednostavnošću. Toj emotivnoj
elokvenciji doprinosi jednostavno božanstvena muzika reči samog Otela
(odlični Vojin Ćetković), ali i minimalistički dizajn koji se ispostavio
kao idealno rešenje. On služi i unapređuje rad aktera, i podržava produkciju.
Kada je u pitanju muzika reči, treba reći da režija komada pravilno
naglašava činjenicu da se Šekspir uvek upravlja prema uhu. Sve se kreće –
misli, jezik, identitet, radnja. Šekspir upotrebljava jezik da bi nas njime
zavarao. Stoga njegov alter-ego, Jago, kao autor, kao idealni gledalac,
kao teatar sam, sve doživljava kroz jezik. Naime, Jago eksploatiše neizbežno
metaforičnu prirodu jezika – ono što je rečeno nije ono što jeste – jaz između
označitelja i označenog. Drugim rečima, stvari nikada nisu onakve kao što
izgledaju.
Prema tome, Jago (sjajna uloga Nikole Đurićka) je sličan modernim
cinicima – onima koji shvataju da su vremena naivnosti prošla. Ali i postmodernistima,
čije jedino oružje su reči. Tako je on neko u kome prepoznajemo vojni cinizam,
cinizam države i moći na vlasti i stoga je on središnja tačka „Otela“ – tačka
kojoj se smisao komada konstantno vraća i praznina u kojoj on nestaje.
S druge strane, Šekspir kreira u figuri Otela figuru Drugog čija je funkcija
da zaštiti prirodnu organsku celovitost venecijanskog društva i humanističkog
Ja. Otelo je i branitelj venecijanske civilizacije i otelovljenje njenih
konstitutivnih strahova i mržnji. On je prevashodno egzistencijalistička
figura, ujedno i prazan i pun. Neko ko je simptom vremena koje odlikuju
gramzivost, pohlepa, laži, prevara, lukavost, rasizam, kolonijalizam,
orijentalizam...
Pa, iako je Jago bezličan, dok je Otelovo lice crno, oni su dve strane istog
novčića. Kao i Dezdemona i Otelo, koji predstavljaju drugu polovina onog Drugog
koji preti društvu dok to društvo, u komadu, mora da ih žrtvuje kako bi očuvalo
teror statusa-kvo.
Retoričke strategije komada od početka isključuju svako jednostavno
razdvajanje javnog od privatnog, seksualnosti i politike. Tako su akteri na
sceni često u ulozi voajera, čime personifikuju skopofiliju same pasivne
publike.
Rečju, svih nas koji gledamo zlo, činimo zlo i izloženi smo zlu. Ono što
možemo je, barem, da pokušamo da osvestimo to zlo. Pozorište je tu da nam
pomogne u tome.
Autor: Vilijam Šekspir
Нема коментара:
Постави коментар