субота, 20. мај 2017.

Izložba Čin II, Scena I







Изложба „Чин други, сцена прва“ представља, пре свега, истраживање ликовног језика епохе која би требало ...
да је остала у рушевинама четрдесетих.

Мноштво визуелног материјала
насталог пре и током Другог светског рата, као и истраживање интернет ћошкова са креацијама људи који, ако и прихватају пораз у мају 1945, још увек маштају о другом полувремену великог обрачуна, навела ме је на размишљање о стваралаштву фашистичке Немачке и окупиране Србије данас, у случају
победе сила Осовине.

Покушао да истражим неке од
основних атрибута фашистичких
друштава попут милитаризма,
мачизма, национализма, хомофобије, инсистирања на колективизму и саборности, преиспитивања и реконструисања историје, спајања
митова са данашњицом и другим
одликама које је Умберто Еко подвукао
у свом есеју о „Вечном фашизму“.

Но, највише ме је инспирисала
злоупотреба медија, уметности,
науке, религије и спорта у служби одржавања оваквог поретка.

Локални карактер приказаних радова
могао би навести на закључак да се ради
о обрачуну са конкретним институцијама
у нашем друштву. Тај закључак је
погрешан, јер се ради о њиховој
измаштаној злоупотреби.

Фашизам посматрам као мрачну колективну страну савременог доба
које није поштеђен ни појединац, ни институција, па ни друштво у целини.
Овај рад замишљам као упозорење и подсетник да је Представа завршена 1945 и да не смемо дозволити нови чин са актерима у измењеним костимима и редигованим текстом.

Миладин Милетић


Некада смо можда још и
веровали да је у периоду давне
српске историје мит доминирао
уметношћу као имагинарни садржај. Међутим, данас, подстакнути силама савремености јасно видимо како је
мит одувек налазио уточиште у
српској стварности.

Тако је сама историја данас
постала наш изгубљени објекат и
омиљени мит. Као последица те
леукемије „праве“ историје,
суочавамо се са носталгијом
која се бескрајно нагомилава.
Рат, квислинзи, сјај златног доба и револуционарне борбе постају
једнако вредни и мешају се без
икакве разлике, у истој
радосној егзалтацији, у истој
очараности ретро модом.

У тој „дифузији свега и било чега“
све пречишћене и изглачане
ствари које нису довољно дуго
мртве да би постале лешеви,
сада нас прате попут сабласти.
Оне нас терају да поверујемо у
било шта. Па и у представе прошлости
различите од те прошлости.

У то име перманентно се мењају
имена улица, проглашавају нови
државни празници, прекрајају школски уџбеници, док се џелати, шовинисти и квислинзи редом проглашавају за
невине жртве. Као да све око нас
постаје сувише клизаво да би се
прецизно одредило.

Као резултат те србофреније
јавља се заборав истребљења који
увек води новом истребљењу,
како памћења, тако и историје.
Јер, контрола се и постиже само
онда када је све непожељно
избрисано или безбедно потиснуто
у политичку подсвест.


То нам најбоље разоткривају радови Миладина Милетића. На радовима пред нама као да је управо синуо сам потиснути садржај политичке подсвести у облику порука од којих свака носи свој опсцени суплемент. Јер, у времену у коме „рекламе стварају сопствени Парнас и сопствене богове“ идеолошки идентитет постаје невидљив. Његове поруке и његова истина скривени су испод површине.

Но, код Милетића означено се шета
испод означитеља и одгонетава га, расветљавајући праву природу иначе невидљивих порука: Жртвуј се за своју отаџбину и заузврат ћеш моћи да бијеш странце. Буди добар Србин, домаћин и заузврат ћеш моћи да линчујеш хомосексуалце. Не размишљај,
само делај и оплођавај се...

Јасно је да је у овим радовима реч о
једној хипертрофији која провоцира
трауме сваког друштва приказујући ствари
не онакве какве експлицитно јесу, већ
онакве какве би сваког часа могле да
постану. Зато ови радови јесу сабласт
која нас прати у стопу. Зато јесу видљиви снови света у коме „фашизам остаје
фашизам и кад се јавља под најневинијим маскама“. Зато нас и наводе на кључно питање: ако је сваки покушај грађења историје подједнако штетан, да ли то
аутоматски значи „да нема избора
између Гетеа и Гебелса?“.

Цена њиховог гледања је као и у случају гледања стварности у очи – главобоља, али временом ћемо ствари видети далеко јасније. Можда у нашим постмодерним временима „радосне релативности свих ствари” таква нада у јаснији поглед личи на некакву утопију која попут сна чека да се оствари у далекој будућности. Но, нису ли снови једина стварност која нам је преостала?

У супротном нас и онако чека само
празна, амнезијом збрисана будућност.

Растко Ивановић


(8. mart 2012)

Нема коментара:

Постави коментар