POSLE BUDUĆNOSTI

Piše: Rastko Ivanović

Postoji jedna slika Paula Klea, koja se zove Anđeo istorije. Prikazuje anđela, koji izgleda kao dase sprema da se udalji od nečega što upravo posmatra. Oči su mu širom otvorene, usta razjapljena, a krila raširena. Mora biti da anđeo istorije tako izgleda. Lice mu je okrenuo prošlosti. Tamo gde se nama pričinjava čitav niz događaja, on vidi jednu jedinu, strašnu katastrofu, u kojoj se ruševine množe i gomilaju mu se pred nogama. On bi da zastane, da probudi mrtve i sastavi ono što je razoreno. Ali iz raja dolazi oluja, koja mu je razapela krila i koja je toliko jaka da anđeo više ne može da ih sklopi. Ta ga oluja nezaustavljivo goni u budućnost, kojoj on okreće leđa, dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ta oluja je ono što mi nazivamo progresom.

Ako za trenutak ostavimo po strani mesijansku viziju možda ćemo da sagledamo ovog anđela istorije baš onakvog kako ga Benjamin opisuje: na razmeđi u prošlosti i budućnosti, uokvirenog modernom slikom. Anđeo nas ne dotiče neposredno, on gleda ka nama ali ne u nas; i mada skreće naš pogled sa olujne vizije progresa, ipak nam ne dozvoljava da se okrenemo unazad. Anđeo niti može ponovo da sastavi prošlost, niti da u potpunosti prihvati budućnost. Kao što to ne možemo ni mi sami.

I zato se stalno iznova susrećemo i s izgubljenom prošlošću i s istom takvom budućnošću.

To jest, mi se stalno susrećemo s događajima, koji se nisu odigrali, s trenucima, koji se, naposletku, nisu ni ostvarili, s obećanjima, koja su ostala neispunjena, i s svim onim rečima, koje su ostale da plutaju negde na samom vrhu našeg jezika.

I sve su to duhovi, kako mog, tako i vaših života.

Duhovi, koji su, verovatno, svoj najbolji zvučni izraz dobili na albumima, britanskog elektronskog producenta i performera, Berila. U pitanju su njegova prva dva albuma, ostvarenja, po imenu, "Burial" i "Untrue".

Jer, na njima kao da se susrećemo s duhovima, onoga što je već bilo, onoga što je moglo da bude, i onoga, što još uvek može da bude. To su, naime, albumi koji se doimaju kao kakva, deset godina stara, izbledela zastava, na kojoj su otisnuti, rejverski snovi, nekog klinca, koji su se, u međuvremenu, istopili u sudaru s nemilosrdnom stvarnošću.

Oni, konačno, deluju kao obilaženje nekih starih, napuštenih prostora, koje je nekada, u jednom trenutku, uspeo da karnevalizuje sam rejv, a sad su prepušteni neumitnom zubu vremena. Barem dok ih neko već ne džentrifikuje.

A do tada  s njih nas vrebaju one, utišane vazdušne sirene, i sva ona lica, koja plutaju među oblacima, dok na nas, nemilice reže demoni, nalik na one, koje smo upoznali u samoj, "Džejkobovoj lestvici košmara".

U konačnici, moglo bi se reći da je to krik jednog ranjenog grada. Grada, koji je nepovratno potopljen u nekoj, imaginarnoj katastrofi. Katastrofi, koja se nikad ne završava. I jedino što nam preostaje jeste pisanje te iste katastrofe.

No, kako spas vreba, tamo gde nas vreba i opasnost, naši potopljeni gradovi svakog časa se mogu transformisati i u naše, pobunjene gradove. A onda je sve moguće. Pa i nada u neku sretniju i lepšu budućnost.

Budućnost, koja, konačno, neće biti samo sadašnjost, plus, više opcija.