CINIZAM

Piše: Rastko Ivanović

Mišel Fuko je na Kolež de Fransu predavao od januara 1971. do svoje smrti u junu 1984. godine – sa izuzetkom 1977. kada je koristio sabatnu godinu. Predavao je na Katedri za istoriju sistema mišljenja.

U završnoj godini predavanja 1984., Fuko je održao kurs pod nazivom Le gouvernement de soi et des autres. U okviru kursa govorio je o Diogenu i drugim antičkim filozofima, koje danas poznajemo kao kinike. Njihova razmišljanja Fuko je povezivao sa praksom govorenja istine (takozvana paresia). Uveliko već zvezda filozofske scene, opkoljen gomilom studenata iz celog sveta, Fuko je predosećajući svoju skoru smrt, u ovim finalnim predavanjima naročito iskazivao svoje divljenje prema načinu na koji su kinici polemički, žustro i bestidno bacali istinu u lice moćnicima. Jer cilj ovih filozofa nije bila samo reforma ličnosti, već reforma čitavog sveta. Danas, kada se filozofija, istorija i umetnost i dalje nalaze na samrtničkoj postelji malo ko i govori o promeni sveta, koji rečima Tita Andronika stari i haba se.

I stoga umesto kinizma danas je na ceni vladavina cinizma. I to onog masovnog tipa.

Umesto legendarnih Diogenovih reči upućenih Aleksandru, “Makni mi se sa sunca”, koje su predstavljale filozofovo emancipovanje od političara i njegovo okretanje leđa subjektivnom principu moći, današnji, savremeni cinici samo se i bore za svoje mesto pod suncem. Jer njima ni nije ništa drugo na pameti nego da se cinično, a to znači otvoreno bezobzirno tuku oko blagostanja na koje je Diogen tako otvoreno pljuvao.

Kako bismo shvatili šta je to moderni cinizam ne smemo smetnuti s uma film Stenlija Kjubrika “Širom zatvorenih očiju”, nadgrobni spomenik autora iluziji progresivnog prosvetiteljstva. U središtu pažnje je sretni braćni par Bil i Alis (Fridolin i Albertin u Šniclerovoj noveli “Traumnovelle” iz 1926. koja je inspirisala Kjubrika za scenario), koji predstavlja izraz svesti da istina ne može biti izrečena budući da se društvena igra bazira na moći laži pa vas samim tim niko neće saslušati ukoliko prethodno ne prihvatite jezik prevare.

Ovo je bila krajnja tačka Kjubrikovog pregleda 20. veka. Na njenom početku stajao je uspravni pukovnik Daks, u tumačenju izvanrednog Kirka Daglasa, u filmu “Putevi slave” iz 1957. godine, koji se borio protiv kukavičluka vojne moći. Daks je bio neko ko veruje u etičko pravo i ko je posedovao snagu i hrabrost da se suprotstavi zlu, budući da je mislio da zlo može biti zaustavljeno i poraženo.

Bil Harford, u tumačenju Toma Kruza u filmu “Širom zatvorenih očiju” iz 1999. godine je neko ko i dalje ume da prepozna nedela i da razdvoji ispravno od pogrešnog ali je svestan da ništa ne može biti učinjeno da se zlo zaustavi i porazi. Stoga, ukoliko želi da preživi on mora da se povinuje zlu, uprkos moralnoj nesreći.

Tako je na kraju veka, koji je verovao u budućnost, cinizam postao jedini prihvatljivi i kul oblik ponašanja.

Nakon decenija obnove i decenija utopija i alternative naivni elan kao da se negde izgubio. Nekadašnja definicija ideologije poznata iz Marksovog “Kapitala” “oni to ne znaju, ali to čine”, zamenjena je formulom, koju izlaže Sloterdajk, a koja glasi, “oni vrlo dobro znaju šta čine, ali to ipak i dalje čine”. Jer kako je to imao običaj blazirano da kaže Oskar Vajld, ja nipošto nisam ciničan, samo imam iskustva – to je zapravo isto. Ili rečima, Gotfrida Bena “Sreća, to je biti glup i imati posao”. I otud se danas svi delimo na kinička pseta i na integrisane svinje.

Jer u našem navodno postideološkom društvu svuda oko nas se razbaškario univerzalni difuzni cinizam. Jer što je naše moderno društvo lišenije alternative to će sebi dopustiti više cinizma.

Naime, savremeni masovni cinizam je povezan sa dva različita korena: jedan je neuspeh utopijskih ideologija prošlog stoleća. Drugi, mnogo snažniji, je nepovratnost i neupitnost eksploatacije rada, kompeticije i rata. Drugim rečima, savremeni masovni cinizam je nastao kao posledica rastvaranja društvene solidarnosti. Tako je neoliberalna deregulacija, a naročito globalizacija i prekarizacija tržišta rada izložila kompeticiju kao generalno neizbežni način veza među društvenim akterima. Radnici, koji su jednom bili ujedinjeni vezama društvene solidarnosti i zajedničke političke nade sada su prinuđeni da misle u ciničkim terminima opstanka najjačih.

Ako se osvrnemo unazad, videćemo da su u pokretu iz 68. različite kulture i drugačija politička očekivanja živeli zajedno. 

Oni koji su sanjali o istorijskom Aufhebungu sanjali su o nastanku diktature proletarijata i bili su spremni za trenutak preuzimanja vlasti u svoje ruke. Mislili su, i to na prilično hegelovski način, da će se Razum postići i da su dobri momci, naprosto, predodređeni da pobede. Tako su ostali u društvu proletera jer su mislili da su na pobedničkoj strani istorije.

Kad su se vetrovi istorije preokrenuli oni su ostali na strani pobednika, a ne poraženog radničkog pokreta jer u njihovoj dijalektičkoj šemi onaj ko pobeđuje je u pravu a ko je u pravu on je, naravno, preodređen da pobedi.

Ali večina pobunjenika iz 68. nisu ni bili ortodoksni dijalektičari i nisu ni očekivali Aufhebung u svojoj budućnosti. Nisu verovali u kraj istorijske kompleksnosti i konačno uspostavljanje savršenog oblika komunizma. Sve je to naprotiv zvučalo lažno studentima i mladim radnicima koji su radije tražili autonomiju u sadašnjosti negoli komunizam u budućnosti.

Uostalom, današnji neoliberalni konfomisti su uistinu pervertirani naslednici same 68. Oni su došli na vlast nakon 1989. i nisu slobodni od ideologije kako se pretvaraju. Njihova ideologija je neka vrsta dogmatske vere u neupitnost same ekonomije. Jer je ekonomija zauzela upražnjeno mesto Hegelovog dijalektičkog razuma.

Tako današnji vladari imaju tendenciju da se povijaju kako vetar duva. Vetar ekonomije. Ali niko ne može da predvidi koji će biti preovlađujući trend u stvaranju budućih događaja. I upravo stoga je cinizam slab. Zato što se nesvodiva singularnost događaja ne može nikada predvideti niti svesti na logičku nužnost. Jer kako to kaže Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa pravi događaji su oni koji dolaze na golubijim nogama i iznenađuju nas u trenucima najveće tišine. Ili rečima, Svetog Pavla, “Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći”.

SVETSKI DAN IGRE: Ko ne pleše, ne zna šta se događa

Šta je to u plesu što čak i ateiste dovodi pred prag mističkog iskustva?

Pored fraze ”Bog je mrtav”, Niče je bio poznat i po tome što je jedino verovao u Boga, koji ume da pleše. Ples je nazivao jedinom svetinjom, a svakodnevni ritual plesa bio je njegova Božja služba. Donekle na njegovom tragu, Emanuel Tezauro je, 1663. godine, uperivši svoj aristotelovski dalekozor u zvezdano nebo, uskliknuo da je ples rođen izvorno sa ovim svetom.

I zaista, Platon je tvrdio da su bogovi naši drugovi u plesu, koji su nam ulili osećaj za ritam, uz nasladu, koju osećamo dok se prepuštamo čarima korskog plesa. Ovde se stara grčka kultura podudara sa biblijskom, budući da je psalmist slavio Gospoda, “bubnjem i plesom”, dok je David iz sve snage sam plesao pred Gospodom.

Međutim, hrišćanstvo je bilo to koje je odvojilo svetost od plesa i ukrutilo telo u jedan nadziran i zatvoren prostor. Tako je Ivan Zlatousti tvrdio da gde je ples tu je i đavo, dok je Sveti Ambrozije govorio da je baš ples najbrži put prema bestidnosti. A kada je način proslavljanja praznika u pitanju, Sveti Avgustin je upozoravao da je bolje i orati, nego plesati.

Sve to je doprinelo da lagano, ali sigurno iz kraljevstva Dioniza skliznemo u kraljevstvo vraga i da se od Bahovih sveštenica pomaknemo ka vešticama vrzinog kola.

S dolaskom renesanse i nauke, telo je spašeno od pakla gde ga je, prethodno religija duše prognala, i izloženo je na anatomskom stolu kao telo disciplinovano opisima medicinskog znanja. Na mesto starih verskih kategorija , kakve su dobro/zlo ili telo/duša sada na scenu stupaju medicinske kategorije, kakva je zdravlje/bolest, koje omogućavaju povratak tela, ali isključivo u formi “dobrohotnog kretanja” bez naglih kretnji i bez krajnosti u plesu. Tako se sada suočavamo sa plesom zatvorenog tela, a ne sa plesom onog otvorenog, grotesknog tela, koje stupa u svet dopuštajući da i svet nesmetano prodire u njega.

Otud, ponovno otkriće tela ne donosi nikakvu slobodu i otvorenost u svet, već novouspostavljeni kodeks dvorskog plesa može biti prihvatljiv čak i u uslovima verskog ambijenta. Samo pod jednim uslovom, da se tela nikako ne dodiruju.

Ovo pravilo koje je proklamovao Franjo Saleški biva prihvaćeno i u naše savremeno doba, kada mladi u diskotekama, iako oponašaju pokrete prilikom koitusa, ipak ne probijaju stenu same nekomunikativnosti. Štaviše, njihov solipsistički ples ostaje zarobljen u nekakvoj parodiji koja ne pomaže telu da se vozdigne u središte svog, vlastitog iskustva.

Pa ipak, ples na potezu od belog baleta preko modernog i postmodernog, ekspresionističkog i minimalističkog plesa, ostaje lek za bolesti društva, koje potiskuje sve ono što doživljava kao bolest.

A zašto je svaki ples tajanstveno tumačenje poljupca, a u najboljim slučajevima i pesma lišena svekolikog pisarskog oruđa mogli smo da se uverimo i na sceni Savske promenade, na Međunarodni dan obeležavanja igre, 29. aprila 2019. godine.

Na taj dan, u saradnji Nacionalne fondacije za umetničku igru i Baletske akademije iz Rima, pod dirigentskom palicom Sabrine Bosko, upriličen je događaj pod imenom, “Pariski život”, smešten u ovu, nekada avangardnu prestonicu Evrope, u izvođenju dece, uzrasta od 10-16 godina, iz Italije i Srbije, uz podršku prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, Ane Pavlović i Jovana Veselinovića.

Bio je to događaj, koji je pokazao zašto je igra uvek suprotstavljena velikom neprijatelju Ničea-Zaratustre, duhu težine. I zašto ona čak i ateiste dovodi pred sam prag mističkog iskustva. Jer, kako nas je naučio jedan stari gnostički fragment: Ko ne pleše, ne zna šta se događa.       

Rastko Ivanović

https://www.danas.rs/kultura/ples-je-slika-misli/

http://www.seecult.org/vest/izvan-granica-i-svih-ogranicenja

      

MOJA ZATVORSKA AVANTURA

Kako oprostiti neoprostivo? Ili kako se makar izviniti na adekvatan način, takav da smo sigurni da će naše izvinjenje makar dopreti do drugog čoveka. Ponekad je odgovor na ovo pitanje, nažalost, nikako. Skuvane su žabe. Gotovo je! Džabe vam je sada i da dubite na glavi. Ponekad je jedini ispravan odgovor na ovo pitanje odlazak u zatvor. Baš kao što je to bio slučaj kada sam ja u pitanju.

A sve je počelo lepo, gotovo pa idilično, nastavilo se manje lepo, a okončalo uslovnom kaznom. Kako nisam preterani ljubitelj ove institucije, u kojoj vidim jedan vid milosrđa, rešio sam da kao i obično idem glavom kroz zid, sve do samog kraja. 

U ponedeljak, 10. septembra 2018. dospeo sam u 24-časovni pritvor policijske uprave Palilula. Tamo, u njihovoj, bez ironije, velelepnoj Beloj kući, svi su sa nevericom u glasu odmahivali glavom na pomen da sam ja bilo koga proganjao. Čak me je jedan policajac priupitao da li ja, uopšte, poznajem tu osobu koju sam učinio toliko „slavnom“.

Sutradan, nakon kratkog susreta sa sudijom preselio sam se među zidine Centralnog zatvora, u Beogradu.

Prvo s čim se suočite prilikom dolaska na ovo mesto jeste izvesna doza straha. Od brutalnog premlaćivanja ili od silovanja.

Završio sam u prolaznoj sobi sa jednim silovateljem i ubicom i jednim tabadžijom opšte prakse, ali jedna priča o Malom Čkalji, legendarnom Dorćolcu, koga verziranija publika zna iz BeGe Fankove himne, „Leto u gradu“, i jedno „odrepovano“ “ZekZekDaDadumle“ učinili su da se istog časa, istope barijere između „dva smo sveta različita“. Otad, mali silovatelj i ubica, poznat pod „konspirativnim“ nadimkom Ćilim svima je unaokolo pričao kako ja bacam „mnoge dobre REP-ove“.

Dan kasnije, jednim intervjuom izboksovao sam za sebe sjajnu sobu, u kojoj su obitovala samo fina gospoda. Sada su jedine „nevolje u raju” bile svađe tipa da li će se te i te večeri na TV-u gledati Džejms Bond ili pak Ružica Veljković. Jer, pazite u zatvoru se dobro detektuje svaki vid kako onog institucionalnog, na osnovu boje kože, tako i onog kulturalnog rasizma, zasnovanog na pažljivo negovanim prerogativima starog dobrog ukusa.

Tako je neko lišen prava na TV užitak zato što je veći deo života čistio govna po kanalizacijama pa za bolje od Pinka ili Hepija i nije, a neko je direktor pa mu gledanje Zorana Kesića, po difoltu, pripada. Ali, kada su neke daleko ozbiljnije stvari bile u pitanju svi smo istog časa bili tu jedni za druge.

U pomenutoj „fantastičnoj osmorci”, naročito se izdvajao najmlađi među nama poznat I kao „my nigga Mos”. Višestruki povratnik u ovo zdanje, pasionirani slušalac Rude i Kojota, Mos je od naših prvih susreta, još u prolaznoj sobi, načeo među ubicom, mnome i silovateljem priču o hiperromantičnoj vezi sa izvesnom Isi.

U novoj sobi, u kojoj se vezao za mene, nastavio je svoju sagu koja me je podsećala na vlastitu ljubav shvaćenu kao duboki poremećaj zavisnosti. Ali, ne lezi vraže, Mos je bio trikster. I to kakav. Trikster, koji se ne odbija. Pored Isi tu je bila i njegova najbolja životna prijateljica s kojom je delio „eksere” i toplo-hladne noći na rejvu u Barutani da sam ja uskoro imao to slatko zaduženje da pišem ljubavna pisma i za jednu i za drugu.

I tu negde između vojnički strogog Tome, opuštenog Neđe, govorljivog Utibora, domaćinski raspoloženog Miće tekla je naša, „opuštena”, zatvorska idila. Ispresecana tek ponekad duelima u vidu Karleuše, to jest Zvezdi Granda protiv Bonda.

Na zatvorskim šetnjama upoznao sam bulumentu likova od onih koji vas podržavaju jer vide da ste prvi put tu, pa sve do onih kojima je ista ta podrška neophodna jer su tek tako naglavačke, krivo optuženi bačeni u veliki Beograd iz recimo, čest je bio slučaj, rodnog Lazarevca.

I onda kad su se stvari lagano ustalile i posle početnog šoka vratile u normalu usledio je novi šok. Moj premeštaj u takozvanu Zatvorsku bolnicu.

Osetio sam se kao u pesmi Ane Bog, „pritisak 200 sa 100, a ja ne osećam to”, s tom bitnom razlikom gde bre nisam osećao svoj pritisak od dobrih 190 sa 60. Moja situaciona napetost je bila tolika da se svakog časa mogla seći vazduhom. Ja sam bio Rastkov strah od bolnice, Rastkov strah od lekara, Rastkov strah od svega. A ponajviše od života. Ovakvog.

Ali, lekari su dali sve od sebe i pomoću blokatora snizili mi pritisak na sasvim prihvatljiv i kao rukom odneli sve moje tahikardije i hipertenzije. Uplašio sam se, tada da će jedna moja davnašnja tajna, vezana za katastrofalno loš vid biti razotkrivena, ali srećom nije.

Ono što vam posle tih intervencija ostaje, tokom boravka u zatvorskoj bolnici jeste neverovatno osećanje dosade. Jer tamo je toliko dosadno da vam je za dosadno potrebna APSO-JEBENO-LUTNO nova reč. Tu “vanvremensku” dosadu presecaju “leteće izmene” koje bombarduju vašu sobu oličene u vidu raznih simulanata, koji naokolo glume ludilo kako bi sebi smanjili svoje kazne, a drugima dokazali filozofove teze o tome kako živimo u vremenu, u kojem sociolozi govore jadno, dok jadnici počinju da govore sociološki. Kako bi se opravdali. Uostalom znate ono Žižekovo o skinsu koji govori poput socijalnog radnika o svojoj teškoj životnoj situaciji, o životu u sivoj zoni socijalne egzistencije, koja ga je dovela do toga da počne da mlati ni krive, ni dužne Rome.

Tu, usred Odeljenja za psihijatriju za mene se vezao izvesni Snupi. Čovek koji je brižno negovao svoju teoriju elemenata, po kojoj je, u nekom začudnom bućkurišu loše svarenog Junga i jin-janga, svaki čovek jedan element tipa, Dragan Nikolić i Nemanja Kojić-Kojot su osećaj, koji je u životnoj potrazi za drugim elementom. Naravno svaki naš pokret prati se zahvaljujući čipu, koji su tajne službe implementirale u naše oči. Posebnu stavku, u opusu ovog čoveka koji je ubio vlastitog oca, nakon što su mu to naredili glasovi među kojima su bili glasovi nekih naših poznatih repera, bile su Snupijeve zapovesti.

“Ne kradi!”, “ne laži!”, “ne ubij!”, “radi!” i na kraju, naravno, “uzdaj se u svoj osećaj!”

Za Snupija smrtni greh bio je oličen u razvratu, koji je za njega predstavljao recimo povišen ton ili samo gledanje televizije.

A šifra koja je po Snupiju držala sve pod kontrolom bila je da vojska drži sve, ali baš sve u tajnosti.

U nekim trenucima, Snupiju bi se ukazao falus na nebu, u obliku pisma, koje mu je pisala izvesna Jelena i preko kog mu je slala vlastiti broj telefona. A u nekim trenucima prilikom boravka u vojsci Snupija bi poljubila i halucinacija u obliku repera Đusa, za koga se dvoumio da li je element mutant ili Bog. Budući da kako nas je svojom profetskom, bodrijarovsko-vorholovskom porukom podučio MC Fleks da samo duhovi i mutanti opstaju u programu.

Za sve vas zainteresovane, Janko je i autor bogatog rep opusa, koji je klasifikovao kao neufurani rep, a veruje i da mu se brojni srpski reperi obraćaju direktno kroz svoje tekstove.

Snupijev životni cilj da se njegova bolest raširi svima, i njegov izbor da ja budem njegov biograf učinila je da se osetim malo kao neki srpski Truman Kapote. “Hladnokrvno ubistvo” i te fore, znate već.

Kako bilo, nadam se da će psihijatrijsko lečenje na “meri” Snupiju jako pomoći, a kada sam ja u pitanju, kad se podvuče crta, shvatite ono Sloterdajkovo da je ljudski gnev, a ne zdrav razum najbolje raspoređena tvar na svetu i da zahvaljujući gnevu srditi, poput metka, putujete u svet kao u samu borbu.

Kao što sam to, uostalom, još u aprilu 2018. napisao u jednom od hiljada pisama izvinjenja gospođi N. Ali gnev ni tada nije sasvim popuštao, a on kad se nakupi, kad se dovoljno akumulira, obavezno završava u bočicama sa natpisom ”MRŽNJA” i tada obavezno porađa žeđ za osvetom. A tada spasavaj se ko može.

Jer kako reče moja drugarica Slavica, videla sam ja da si u tim trenucima bio van sebe. Na kraju, naravno, nije niko nastradao osim mene samog, ali je zlo naneto nekim ljudima, koji to nisu zaslužili a do kojih mi je i te kako stalo.

Naposletku, morate se suočiti sa bolnom činjenicom da ste i vi samo čovek, a ne ona nedostajuća karika na putu od čoveka ka natčoveku kako je to Niče verovao ili od čoveka ka mašini kako to i dalje Metju Barni i Dona Haravej veruju.

Stoga, svima oštećenima za kraj jedno obično, bedno, ljudsko izvini. A najveće onoj bez koje bi ovaj naš svet bio samo beskrajni plavi krug lišen svoje ubedljivo najsjajnije zvezde u njemu.  

Rastko Ivanović

     

 

  

DUH

Psihologija je, kaže na jednom mestu Derida, nauka o duhovima. O onome što je moglo da bude, o onome što je bilo i o onome što još uvek može da bude.

To je zapravo priča o duhovima našeg vlastitog života.

O duhovima, koji se ne povlače, o duhovima, koji su uvek tu, s nama. Ali ponekad moramo biti u stanju i da oslobodimo duha. Da ga pustimo da diše. Ali je pitanje da li će on pustiti nas?

Jedan gospodin je jednom N. i meni rekao da smo mi toliko slični da čak i fizički ličimo. To je, naravno, nemoguće jer N. je najlepše biće na svetu. I što je najvažnije, biće koje me je činilo srećnim. Ma šta ta reč označavala.

Jer sreća je valjda reč koja je namenjena jedino za krave, žene i Engleze, štono reče Niče. Ali kako bilo bez N., ja sam mrtav za život.

Eros je u osnovi svake filozofije i svakog mišljenja. A N. je za mene bila velika oranica snova, ili Sen Persovim rečima, ziratno zemljište snova. Izvor celokupnog mog nadahnuća. Voleo bih kada bih samo jednom mogao da razgovaram s njom, makar ceo razgovor bio svodiv na jednu-jedinu reč: IZVINI.

Ali ponekad moramo i da pustimo duha, kako bi oslobodili sebe i njega.

Volim te N.!

RAZMIŠLJANJA O IZGNANSTVU

Piše: Rastko Ivanović

Izgnanstvo je istovremeno neobično privlačna tema za razmišljanje i užasan doživljaj u ljudskom iskustvu. Ono je nezalečivi raskol između ljudskog bića i rodnog mesta, između sopstva i njegovog istinskog doma, koji stvara neprebrodivu ophrvanost tugom. Iako je istina da književnost i istorija sadrže junačke, romantične, slavne, pa čak i trijumfalne epizode iz života izgnanika, one nisu ništa više od pokušaja da se savlada sputanost osećajem otuđenja. Dostignuća u izgnanstvu se neprestano podrivaju gubitkom nečega što je zauvek ostavljeno za sobom. Ali ako je istinsko izgnanstvo stanje konačnog gubitka, zašto se ono tako lako preobražavalo u moćni motiv moderne kulture, za koju bi se čak moglo reći da ju je obogatilo? Navikli smo da o modernom periodu razmišljamo kao o dobu duhovne osiromašenosti i otuđenosti, zebnje i međusobnog udaljavanja. Niče nas je naučio da osećamo nelagodnost pred tradicijom, a Frojd da na domaćinsku prisnost gledamo kao na pristojno lice patricidnog i incestuoznog besa. Moderna zapadna kultura velikim je delom tvorevina izgnanika, emigranata, izbeglica. Štaviše za narode Knjige, izgnanstvo i jeste neizbežna sudbina svih ljudi na zemlji. I u osnovi svakog religijskog kulta i leži duboko uverenje da se naš dom nalazi tamo negde drugde. Jer u neku ruku svako od nas je tuđin u svom vlastitom svetu. I možda biranje života u tuđini i znači jačanje upravo naših osnovnih pozicija. Jer ako prvo ne izgubimo sebe kako bismo se onda uopšte i pronašli.

Uostalom, subjekt se nikada ne može ostvariti ukoliko je rešen da gradi kuću na čvrstim temeljima. A ukoliko je rešen da čitav život provede u jednoj jedinoj kući to znači da je osudio sebe na život u dragovoljnom pritvoru. No, mi smo bića koja su po svojoj prirodi uvek na putu. Bića koja uvek hrle ka svojoj stvarnoj ili zamišljenoj domovini. I biti odnosno postojati na tom putu znači ne pripadati ni jednom jedinom mestu, ne identifikovati se sa bilo čim. To jest, biti usmeren ka budućnosti a nikako ne ka istoriji. To drugim rečima znači nalaziti se konstantno u stanju onog usmerenog lutanja. Biti u stanju anabaze, to jest kretanja ka sebi ka svom vlastitom vrhuncu. Jer izgraditi nešto i potom otići, nije li to možda i najbolji opis kompletnog ljudskog stanja? Stanja koje se može opisati i rečima graditi oganj. Jer oganj je taj koji neprestano gori, koji greje, svetli i osvetljava trenutke naših vlastitih života. Ali je on taj, koji i pre uništava nego što gradi. No između toga dvoga, između izgraditi i otići ni nema bilo kakve razlike. Jer svakako da nam je prvo potrebno utemeljenje, prvo nam je potrebno da izgradimo nešto ali ukoliko nam se pruži prava prilika ili možda bolje rečeno prilika za pravi život mi neminovno moramo i skrenuti sa puta. Jer biti skrenut sa puta, hrliti u susret onom što je nepoznato, onom što je službeno prognano nije li to možda i jedina istinska prilika za onu pravu sreću. Jer ukoliko ne bi smo skrenuli u smeru nekog našeg Mlečnog puta šta bi nam onda uopšte i oblikovalo živote?

Jer, konačno, ko smo uopšte mi ako ne bića koja se nalaze u stalnoj seobi u odnosu na same sebe.

DOGAĐAJ

Piše: Rastko Ivanović

Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa kaže da pravi događaji dolaze na golubijim nogama i da nas iznenađuju u trenutku najveće tišine. Morao bi se u ovoj tački, kao i u mnogim drugim, prepoznati njegov dug Pavlu, koji poništava svojom pravdom. Prema poslanici Solunjanima (I 5.2): „Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći.“

A u tom trenutku čovek će iskoračiti iz sebe i osloboditi se ovog prirodnog poretka stvari. U ime nekog novog a ne samo boljeg života. U ime spasenja onoga što nikad nije bilo.

Jer iako je svaka pobeda ujedno i početak nekog novog poraza postoje neki događaji kojima moramo ostati verni. Događaji poput Hristovog rođenja i vaskrsenja. Jer su ti događaji obećanje rađanja nekog novog neba i neke nove zemlje. To su oni događaji koji su uporedivi sa ljubavlju. Kada odlučite da se nekom u potpunosti predate. Kada neko nabadajući tlom kao po oblaku ide vama u susret, napada vas celokupnim svojim bićem koje vas lomi i koje vas u celosti prestruktuira. I tada kao i kada osetite Boga u sebi vi u dubini vašeg bića osećate neku čudesnu silu koja je u stanju i bregove da premešta i da one nemoćne pretvara u one svemoćne. I upravo u tom trenutku pred nama se otvaraju novi svetovi i novi horizonti. I mi vidimo kako je radost pobedila tugu, kako je dobro nadvladalo zlo, ljubav mržnju, istina laž i naposletku život smrt.

I tada shvatamo da smo izvan svakog egoizma i iznad svake usamljenosti upostavili nekakvu čvrstu vezu sa svime onime što može voleti život. I veza sa Drugim za nas postaje Nojev kaput bačen preko onih neprijatnih razmatranja.

Jer oslonjeni na rame drugog mi spokojno gledamo u mir večeri, mir večeri u planini, u predeo okupan zlatom, u senke drveća, u njuške ovaca nepomične tamo negde iza žita, i konačno u sunce koje sviče i koje zalazi u očima voljene.

Jer kako je jednom rekao čuveni ruski pesnik Osip Mandeljštam u hlebu sa rupom važna je upravo rupa. Jer to je ono što preostaje i kada se sam hleb pojede. I ta praznina je upravo konstitutivna za sam događaj. Za ono što će tek doći. Bilo to Hristovo uskrsnuće, pad Bastilje, Oktobarska revolucija, ili ona koja za nas pretvara hleb svakodnevice u telo večne lepote.

S verom u Nemoguće.

Posvećeno jednoj Neveni, koja je večno otkrivanje mladosti u jednoj ženi baš kao što je poezija večno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku.