Piše: Rastko Ivanović
Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa kaže da pravi događaji dolaze na golubijim nogama i da nas iznenađuju u trenutku najveće tišine. Morao bi se u ovoj tački, kao i u mnogim drugim, prepoznati njegov dug Pavlu, koji poništava svojom pravdom. Prema poslanici Solunjanima (I 5.2): „Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći.“
A u tom trenutku čovek će iskoračiti iz sebe i osloboditi se ovog prirodnog poretka stvari. U ime nekog novog a ne samo boljeg života. U ime spasenja onoga što nikad nije bilo.
Jer iako je svaka pobeda ujedno i početak nekog novog poraza postoje neki događaji kojima moramo ostati verni. Događaji poput Hristovog rođenja i vaskrsenja. Jer su ti događaji obećanje rađanja nekog novog neba i neke nove zemlje. To su oni događaji koji su uporedivi sa ljubavlju. Kada odlučite da se nekom u potpunosti predate. Kada neko nabadajući tlom kao po oblaku ide vama u susret, napada vas celokupnim svojim bićem koje vas lomi i koje vas u celosti prestruktuira. I tada kao i kada osetite Boga u sebi vi u dubini vašeg bića osećate neku čudesnu silu koja je u stanju i bregove da premešta i da one nemoćne pretvara u one svemoćne. I upravo u tom trenutku pred nama se otvaraju novi svetovi i novi horizonti. I mi vidimo kako je radost pobedila tugu, kako je dobro nadvladalo zlo, ljubav mržnju, istina laž i naposletku život smrt.
I tada shvatamo da smo izvan svakog egoizma i iznad svake usamljenosti upostavili nekakvu čvrstu vezu sa svime onime što može voleti život. I veza sa Drugim za nas postaje Nojev kaput bačen preko onih neprijatnih razmatranja.
Jer oslonjeni na rame drugog mi spokojno gledamo u mir večeri, mir večeri u planini, u predeo okupan zlatom, u senke drveća, u njuške ovaca nepomične tamo negde iza žita, i konačno u sunce koje sviče i koje zalazi u očima voljene.
Jer kako je jednom rekao čuveni ruski pesnik Osip Mandeljštam u hlebu sa rupom važna je upravo rupa. Jer to je ono što preostaje i kada se sam hleb pojede. I ta praznina je upravo konstitutivna za sam događaj. Za ono što će tek doći. Bilo to Hristovo uskrsnuće, pad Bastilje, Oktobarska revolucija, ili ona koja za nas pretvara hleb svakodnevice u telo večne lepote.
S verom u Nemoguće.
Posvećeno jednoj Neveni, koja je večno otkrivanje mladosti u jednoj ženi baš kao što je poezija večno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku.
Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa kaže da pravi događaji dolaze na golubijim nogama i da nas iznenađuju u trenutku najveće tišine. Morao bi se u ovoj tački, kao i u mnogim drugim, prepoznati njegov dug Pavlu, koji poništava svojom pravdom. Prema poslanici Solunjanima (I 5.2): „Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći.“
A u tom trenutku čovek će iskoračiti iz sebe i osloboditi se ovog prirodnog poretka stvari. U ime nekog novog a ne samo boljeg života. U ime spasenja onoga što nikad nije bilo.
Jer iako je svaka pobeda ujedno i početak nekog novog poraza postoje neki događaji kojima moramo ostati verni. Događaji poput Hristovog rođenja i vaskrsenja. Jer su ti događaji obećanje rađanja nekog novog neba i neke nove zemlje. To su oni događaji koji su uporedivi sa ljubavlju. Kada odlučite da se nekom u potpunosti predate. Kada neko nabadajući tlom kao po oblaku ide vama u susret, napada vas celokupnim svojim bićem koje vas lomi i koje vas u celosti prestruktuira. I tada kao i kada osetite Boga u sebi vi u dubini vašeg bića osećate neku čudesnu silu koja je u stanju i bregove da premešta i da one nemoćne pretvara u one svemoćne. I upravo u tom trenutku pred nama se otvaraju novi svetovi i novi horizonti. I mi vidimo kako je radost pobedila tugu, kako je dobro nadvladalo zlo, ljubav mržnju, istina laž i naposletku život smrt.
I tada shvatamo da smo izvan svakog egoizma i iznad svake usamljenosti upostavili nekakvu čvrstu vezu sa svime onime što može voleti život. I veza sa Drugim za nas postaje Nojev kaput bačen preko onih neprijatnih razmatranja.
Jer oslonjeni na rame drugog mi spokojno gledamo u mir večeri, mir večeri u planini, u predeo okupan zlatom, u senke drveća, u njuške ovaca nepomične tamo negde iza žita, i konačno u sunce koje sviče i koje zalazi u očima voljene.
Jer kako je jednom rekao čuveni ruski pesnik Osip Mandeljštam u hlebu sa rupom važna je upravo rupa. Jer to je ono što preostaje i kada se sam hleb pojede. I ta praznina je upravo konstitutivna za sam događaj. Za ono što će tek doći. Bilo to Hristovo uskrsnuće, pad Bastilje, Oktobarska revolucija, ili ona koja za nas pretvara hleb svakodnevice u telo večne lepote.
S verom u Nemoguće.
Posvećeno jednoj Neveni, koja je večno otkrivanje mladosti u jednoj ženi baš kao što je poezija večno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku.
