SRCE

I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.

 

I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.

 

I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.

 

Najdraža.

TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

U TVOJOJ KOSI

Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.

NEVENICA

Zapanjujuće belo lice, plamene oči. Eto, takva je u najkraćem bila Nevena. Kada sam je tog četvrtka, 18. juna video kako iz tame iskrsava na svetlost dana siguran sam da sam po prvi put ugledao najlepšu ženu na svetu. Jer, kada sam pre dosta godina pokušavao da zamislim pravu lepotu, u glavi kao da sam stvorio sliku upravo te žene. Štaviše, tada sam je čak i zamislio kao Židovku. Drugim rečima, već dugo vremena poznavao sam njenu boju, njenu čudnovatost i njen sjaj. Jer njena lepota me je u potpunosti preplavila. I čini mi se da sam u to vreme bio spreman učiniti baš sve za nju.

A ona je, s druge strane, bila prezaokupljena svojom ulogom u životima drugih. Jer njena joj je lepota donosila neprestane drame i iste takve događaje. Stoga su neki bili skloni da u Nevenici vide karikaturu kakve teatralne i dramatične osobe. Jer Nevenica je, kako su neki govorili, bila fenomenalna glumica čiju je srž bilo jako teško otkriti. I zbog svega toga vi biste se veoma lako zaljubili u njeno lice i u njeno telo koji su toliko toga obećavali i isto tako lako biste zamrzeli sva ona ja koja su drugi za nju stvorili. Jer drugi su, jednostavno, i osećali zbog nje. I pisali zbog nje. Ali i mrzeli zbog nje. I drugi su je, baš kao i ja, voleli uprkos samima sebi.

Nevena. Te noći ja sam je i sanjao. Došla mi je u san tako malena i tako krhka. I voleo sam tu malenkost koja je izvirivala iz njenog govora. Voleo sam taj njen nesrazmeran i povređen ponos. A njoj je i u snovima i na javi tako bolno nedostajalo ono jezgro sigurnosti. Toliko da je u svakom času nezasito žudela za tuđim divljenjem. I zato je svakog dana i živela tražeći svoj odraz u očima onih drugih. Jer se Nevenica nikako nije usuđivala da bude ono što jeste. I zato Nevena Pavlović nikada nije ni postojala. I ona sama je to znala. I što su je više voleli i žudeli za njom ona je sve više i više bila svesna te bolne činjenice. A ja sam tako želeo da poljubim tu fantastičnu lepotu i da je zamolim da ako može nekako ponese sa sobom bar neki delić mene. Jer mi se činilo da je toliko volim zato što smo jednom delili ista maštanja i isto ludilo i istu životnu pozornicu.

I zato su me njena plava kosa i njene plamene oči i one neodoljive jamice na njenim obrazima privlačili ka sebi kao sama smrt.

Jer ja sam se rodio kada sam je video, umro sam kada smo se rastali i živeo jedino u onih par nedelja dok me je volela.

ENDI

Nakon  što je završio prvu godinu studija, Dejvid Linč je otišao put Salcburga kako bi studirao slikarstvo kod jednog od svojih omiljenih slikara, velikog Oskara Kokoške. Međutim, baš kada je stigao do kapija slikarevog stana, čuvenog austrijskog ekspresioniste nije bilo kod kuće.

Nakon samo dve nedelje provedene u Evropi, Dejvid Linč je odlučio da se vrati svojoj kući, nazad u Ameriku.

Na tom putu, kratko se zadržao u Atini. Spavajući u jednom tamošnjem podrumu, posmatrajući guštere kako se igraju na zidu, Linč je, sve vreme, razmišljao samo o jednom. Kako je, trenutno, miljama udaljen od svog omiljenog Mekdonalds restorana.

A te subote, 22. jula 2017. godine Nevena i ja smo, sasvim neplanirano, završili upravo na ovom mestu. I sve je, u istome bilo, malo je reći, fantastično. Ali sutradan počele su da se dešavaju neke nesvakidašnje stvari.

Ispred kućnog praga, dočekao me je niz pisama, koji je kroz pornografske detalje, secirao navodnu erotsku vezu mene i Nevenice.

Odjednom, ispod ljubičaste površine naših života isplivalo je nešto užasno.

Nešto pomalo neočekivano i pomalo preteće.

Kada je saznala za ovo, Nevena kao da se osetila nasukana na samu nepoznatu geografiju svog, vlastitog života.

Jedino što smo znali je to da su pisma bila potpisana nama, potpuno nepoznatim imenom, koje je glasilo, Endi Kolesar.

Nastavak priče: https://nenaineizbena.blogspot.com/

You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub

You might also like:

You might also like:

Make Google view image button visible again: https://goo.gl/DYGbub

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/lihtenstajn.html

https://fluidnizivot.blogspot.com/2017/05/brzina.html

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/09/male-price-dejvida-linca.html

DIVLJI U SRCU

Bio je to, utorak, 18. jul 2017. godine, kada smo se Nevena, Marija i ja dogovorili da sutradan pogledamo Linčov klasik, „Divlji u srcu“, na letnjoj pozornici Bioskopa Zvezda.

Međutim, Nevena nikako nije bila sigurna da li je gledala ovaj Linčov film. Iako isti kao da je govorio baš o njoj.

Jer u njegovom središtu bili su likovi, koji su nekako ostali zarobljeni u svojim, vlastitim privatnim fantazijama. I ono što ih je karakterisalo je bila činjenica da oni nikako nisu želeli da odrastu.

Glavni ženski lik Lula mislila je da je dovoljno samo da zapucketa štiklicama i da će se u stilu jedne Doroti iz Oza odmah obreti kući.

Ali povratka kući nikako nije bilo. Jer je jedina kuća, koja je još uvek postojala bila kuća njene vlastite imaginacije.

Imaginacije, koja je štitila od svih zala tako često okrutne svakodnevice. Imaginacije, koja je štitila od vremena, u kojem je istorija neprekidno oblizivala krvave uglove svojih, vlastitih usana. I imaginacije, koja joj je omogućavala da postane svesna da je kadra i za ono za šta nije znala da je, uopšte, kadra.

I zato je vreme koje je filmski gledalac provodio u Lulinom društvu bilo vreme same utopijske imaginacije.

Baš kao što je to bilo i vreme, koje bi neko proveo u društvu same Nevenice.

Jer, nalik na lik koji u ovom filmu glumi Šeril Li, Nevena je bila sama vila. I to ona, vrhovna vila. A one ne znaju za godine. Jer su one večno mlade.

I baš zato, ako je poezija bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednom jeziku, onda je Nevena, shodno tome, bila pokušaj utvrđivanja večite mladosti u jednoj ženi.

I sve izvan toga, pripadalo je svetu činjenica. A one su samo interesantne jedino za policajce, matičare i mrtvozornike.

Mene su nasuprot njima, uvek više privlačile obmane, samoobmane, zablude i, naravno, sama maštanja.

A Nevena je bila maštarka. I zato sam je toliko i voleo.

Jer, pored nje, mašta kao pokušaj skoka motkom izvan granica ovoga sveta, dolazila je do svog punog izražaja.

I jedino što nas je moglo trgnuti iz nje bila je, svakako, sama smrt.

Te srede, 19. jula 2017. godine, javila mi se Nevena i rekla mi kako je, Marijinom ocu, iznenada, teško pozlilo.

Nevena, Marija i ja, nikad nismo zajedno pogledali klasik, Dejvida Linča, film, „Divlji u srcu“.      

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/05/tvin-piks_31.html

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/05/zamisljena-zajednica-tvin-piks.html

http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/06/no-hay-banda.html http://fluidnizivot.blogspot.com/2017/08/nema-povratka-domu.html

SRCE

I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.

I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.

I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.

Najdraža.

LICA

U svom eseju iz 1957. godine, "Lice Garbo", Rolan Bart je proglasio lice Grete Garbo za 'Ideju', a lice Odri Hepbern za njegovu suprotnost, za 'Događaj'. Bart je svoj esej objavio u "Mitologijama", iste godine u kojoj se Hepbernova pojavila u "Smešnom licu". U filmu, u kojem Fred Aster igra fotografa, koji neprestano slika Odrino možda pomalo i previše neodoljivo 'smešno lice'. To lice, koje je u ovom filmu, svakako događaj: ona u njemu, naime, pravi beskrajne, dramatične i neodoljive ekspresije šarmantne 'žene-deteta'. No, ona takođe sebe zamišlja, i ovde kao da ponovo čujemo odjek Bartovih reči, i kao 'ženu-mačku'. A naročito je mačkasta dok igra noću u jednom pariskom baru, u kojem mahom borave filozofi i bit pesnici. Jer, Hepbern je, da citiramo Alisu dok je protresala Crvenu kraljicu, "mačka nakon svega".

Nasuprot njoj, lice Grete Garbo, nalik liku Šatelan iz Markerovog klasika, "La Jetée", je lice ideja. To je, drugim rečima, magijsko lice koje gledaoca odvlači u stanje najdublje ekstaze. Lice, koje mi, kao gledaoci, ne možemo nikada ni dosegnuti, niti napustiti.

Jer je to lice, koje prema Bartovim rečima, pripada onom trenutku u istoriji kinematografije, kada je ljudsko lice još uvek znalo protresti mase, kada smo se mi od ljudske slike znali još uvek obeznaniti kao od kakvog ljubavnog napitka i kada je ljudsko lice još uvek predstavljalo neku vrstu apsolutne putenosti koja se nije mogla ni dosegnuti, a ni napustiti.

Jer mi samo i volimo ono što ne možemo sresti dvaput.

Kao lice jedne Grete, jedne Odri, jedne Madlen, jedne Šatelan ili jedne samo naizgled sasvim obične Nevene.

KĆI SUNCA

Poput Atene, ona nema detinjstva; poput Kirke, ona je metamorfozičar i kći Sunca. Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve. Ona je sama magija umetnosti i još puno više od toga..

Ponekad je nežna sestra, a ponekad je kao neka sirota, uhvaćena ptica. Ali uvek je kako je to jednog utorka, 18. jula, rekla "nežna i neizbežna". Jer ona je Nevena i ona je, uistinu, Sve.

I kada bismo je videli, kada bismo je ugledali umrli bismo od njene lepote ili bi za nas to bilo ono krajnje mesto naše ljudske sreće?

Jer mi volimo samo ono što nikako ne možemo sresti dvaput.

A Nevena je neponovljiva, neuhvatljiva, nedokučiva i zato je ONA, uistinu, SVE!

GEST

U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ako je tako onda ću ja u tom času biti zaokupljen kruženjem oko Nevenine kuće. Jer u tom naizgled nebitnom pa čak i pomalo nezgrapnom gestu se sažima sav smisao mog svekolikog postojanja.

Uostalom, nije li Hision u tom času okretao svoj točak dok su za to vreme Danaide pokušavale da prenesu vodu u razbijenom krčagu. Ali u ta dva slučaja nije bila reč o kazni. Jer paganske senke nisu te koje su proklete. Večno ponavljanje u ova dva baš kao i u mom slučaju je u neku ruku ništa drugo nego šifra apokastazisa. To jest svođenja računa našeg celokupnog životnog puta. Puta koji se kada je reč o meni završava samo na jednom mestu. Jer ja ni ne znam gde se ja zavšavam a gde to Nevena počinje.

Jer u ljubavi kako to reče Sartr jedan i jedan na kraju daju jedan.

Rastko Ivanović

GRUDI

Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

ZLATO

Sreću koju si mi podarila odneo sam žurno kući i u dubini noći zatvorio je u svoj zlatni kovčeg. I sada kada si otišla morao sam da je iznesem na svetlost dana. Kako bih mogao da nastavim dalje.

I sada je moja soba prepuna zlata. Mislim da ga ima više negoli što je ikada i jedna mlada uspela da dobije ljubavi. Jer tolika je bila moja sreća kada si tu još uvek bila tu.

Jer ti si mi podarila same zvezde umesto dragoga kamenja. I ja se osećam kao kralj usred tog bogatstva. Kralj koji će zbog toga umreti srećan. Iako nikada za života neće imati svoju kraljicu.

Tebe. Najdraža moja.