субота, 11. мај 2019.

SRCE


I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.
 
I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.
 
I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.
 
Najdraža.

петак, 10. мај 2019.

ARHETIP

четвртак, 09. мај 2019.

ISPRED NARODNOG POZORIŠTA

 
Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.
 
Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno ime kao štit diljem grada.
 
I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio lud.
 
Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.  
 
I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.
 
Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.
 
Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.
 
Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.
 
I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale njene vulve.
 
Između prstiju njene šake i rude njenih grudi
 
Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva
 
Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova
 
Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše
 
Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha
 
Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku
 
Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa
 
Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog podvaljka
 
Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena
 
Tamo negde gde mislim da me ti florišeš dok te ja faunišem
 
Do kraja sveta i nazad

среда, 08. мај 2019.

SAN


Sanjao sam noćas jedan košmar. Onda sam se probudio i shvatio da je stvarnost košmar pa poželeh da sam samo sanjao da sanjam košmar.
 
Sanjao sam i neke gradove koje sam nepovratno izgubio.
 
Sanjao sam i ovaj davno napušteni grad, ali ovoga puta slobodan.
 
Sanjao sam i avenije i široka šetališta pod senama drveća.
 
Sanjao sam i veliku okruglu kolibu prekrivenu palminim lišćem sa nastrešnicom od cinkanog lima po kojoj je dobovala kiša.
 
Sanjao sam i da neko kuca na vrata i da si to ti.
 
Sanjao sam i tvoju zelenu ruku kako mi govori hodi, hodi, ovde je ishodište svih tvojih žudnji.
 
Sanjao sam i kako odlazim daleko, veoma daleko, ali ma koliko daleko, veoma daleko stigao uvek bih želeo da odem sve dalje i dalje.
 
Sanjao sam noćas i miris mora.
 
I sanjao sam noćas da je sav užas ovog sveta samo san.
 
Napokon sanjao sam noćas realnost.
 
Oh, kakvo olakšanja kada sam se probudio.

уторак, 07. мај 2019.

TELO


 
Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.
                                                  
A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.




понедељак, 06. мај 2019.

U TVOJOJ KOSI


Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.


понедељак, 29. април 2019.

SVETSKI DAN IGRE: Ko ne pleše, ne zna šta se događa



Šta je to u plesu što čak i ateiste dovodi pred prag mističkog iskustva?

Pored fraze ”Bog je mrtav”, Niče je bio poznat i po tome što je jedino verovao u Boga, koji ume da pleše. Ples je nazivao jedinom svetinjom, a svakodnevni ritual plesa bio je njegova Božja služba. Donekle na njegovom tragu, Emanuel Tezauro je, 1663. godine, uperivši svoj aristotelovski dalekozor u zvezdano nebo, uskliknuo da je ples rođen izvorno sa ovim svetom.

I zaista, Platon je tvrdio da su bogovi naši drugovi u plesu, koji su nam ulili osećaj za ritam, uz nasladu, koju osećamo dok se prepuštamo čarima korskog plesa. Ovde se stara grčka kultura podudara sa biblijskom, budući da je psalmist slavio Gospoda, “bubnjem i plesom”, dok je David iz sve snage sam plesao pred Gospodom.

Međutim, hrišćanstvo je bilo to koje je odvojilo svetost od plesa i ukrutilo telo u jedan nadziran i zatvoren prostor. Tako je Ivan Zlatousti tvrdio da gde je ples tu je i đavo, dok je Sveti Ambrozije govorio da je baš ples najbrži put prema bestidnosti. A kada je način proslavljanja praznika u pitanju, Sveti Avgustin je upozoravao da je bolje i orati, nego plesati.

Sve to je doprinelo da lagano, ali sigurno iz kraljevstva Dioniza skliznemo u kraljevstvo vraga i da se od Bahovih sveštenica pomaknemo ka vešticama vrzinog kola.

S dolaskom renesanse i nauke, telo je spašeno od pakla gde ga je, prethodno religija duše prognala, i izloženo je na anatomskom stolu kao telo disciplinovano opisima medicinskog znanja. Na mesto starih verskih kategorija , kakve su dobro/zlo ili telo/duša sada na scenu stupaju medicinske kategorije, kakva je zdravlje/bolest, koje omogućavaju povratak tela, ali isključivo u formi “dobrohotnog kretanja” bez naglih kretnji i bez krajnosti u plesu. Tako se sada suočavamo sa plesom zatvorenog tela, a ne sa plesom onog otvorenog, grotesknog tela, koje stupa u svet dopuštajući da i svet nesmetano prodire u njega.

Otud, ponovno otkriće tela ne donosi nikakvu slobodu i otvorenost u svet, već novouspostavljeni kodeks dvorskog plesa može biti prihvatljiv čak i u uslovima verskog ambijenta. Samo pod jednim uslovom, da se tela nikako ne dodiruju.

Ovo pravilo koje je proklamovao Franjo Saleški biva prihvaćeno i u naše savremeno doba, kada mladi u diskotekama, iako oponašaju pokrete prilikom koitusa, ipak ne probijaju stenu same nekomunikativnosti. Štaviše, njihov solipsistički ples ostaje zarobljen u nekakvoj parodiji koja ne pomaže telu da se vozdigne u središte svog, vlastitog iskustva.

Pa ipak, ples na potezu od belog baleta preko modernog i postmodernog, ekspresionističkog i minimalističkog plesa, ostaje lek za bolesti društva, koje potiskuje sve ono što doživljava kao bolest.

A zašto je svaki ples tajanstveno tumačenje poljupca, a u najboljim slučajevima i pesma lišena svekolikog pisarskog oruđa mogli smo da se uverimo i na sceni Savske promenade, na Međunarodni dan obeležavanja igre, 29. aprila 2019. godine.

Na taj dan, u saradnji Nacionalne fondacije za umetničku igru i Baletske akademije iz Rima, pod dirigentskom palicom Sabrine Bosko, upriličen je događaj pod imenom, “Pariski život”, smešten u ovu, nekada avangardnu prestonicu Evrope, u izvođenju dece, uzrasta od 10-16 godina, iz Italije i Srbije, uz podršku prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, Ane Pavlović i Jovana Veselinovića.

Bio je to događaj, koji je pokazao zašto je igra uvek suprotstavljena velikom neprijatelju Ničea-Zaratustre, duhu težine. I zašto ona čak i ateiste dovodi pred sam prag mističkog iskustva. Jer, kako nas je naučio jedan stari gnostički fragment: Ko ne pleše, ne zna šta se događa.       

Rastko Ivanović

      







уторак, 09. април 2019.

BFI 2019: SADEH21



Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog gledanja više nikada nećemo zaboraviti. 

Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti njegovu lepotu, naprotiv…

Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija. 

Koreografija koju nakon prvog puta želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno. 

Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran. Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su ljudsko i “životinjsko upravo nerazdvojive kategorije. 

I gledajući “Sadeh21 vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete videti. 

Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti pažljivo brušeno godinama. 

Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati isti.