BILO JEDNOM U HOLIVUDU

Piše: Rastko Ivanović

U periodu burne i aktuelne istorije mit je dominirao filmom kao njegov imaginarni sadržaj. Proteran iz stvarnog neumoljivom silom istorije, mit je svoje prirodno utočište našao na filmu.

Danas sama istorija osvaja film upravo po istom ovom scenariju. Jer nije li sama istorija postala naš davno izgubljeni mit? Bioskop je u jednom trenutku postao naš novi Šartr, mesto našeg kolektivnog uznesenja i kult koji u vremenu pre pojave televizije nije imao konkurenciju u borbi za naše snove.

Tako smo zahvaljujući filmu upoznali London, Pariz i Njujork kao i mnoge druge gradove i zemlje. Mačevali smo se sa rimskim legionarima, vitlali noževima u mračnim sokacima, pušili opijum u Hong Kongu, bežali iz zatvora i bukagija, susretali duhove ali i posetioce iz svemira, plesali sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers, bežali pred Napoleonom i Staljinom i ubili Hitlera. U “Prokletnicima” Kventina Tarantina.

Jer film nije ogledalo naše stvarnosti već mašina koja učestvuje u samom konstituisnju našeg pogleda na svet. Ne vidimo li to upravo najbolje iz Tarantinovih filmova?

Jer u njima “realnost” i fantazija su neraskidivo ispreplitani i stopljeni u jedno. Danas kada možemo da iskusimo samo dobro pripremljenu realnost, kao u montiranim ratnim snimcima i rijaliti TV programima, mi nismo u stanju da razlučimo šta je stvarno a šta je zapravo fikcija. Igrajući se sa ovom idejom, Tarantino mešajući popularne reference i slike sa realnošću, stvara mešavinu koja prerasta u realnost po sebi u tom procesu. Na taj način on se i razračunava kroz vlastite fantazije sa fantazijama koje su služile izgradnji američkih nacionalnih mitova. 

Ne vidimo li to i u njegovom devetom igranom ostvarenju, filmu, "Bilo jednom u Holivudu"? 

U središtu pažnje je lik apokrifnog glumca Rika Daltona koji je prekinuo uspešnu TV karijeru i sada je na nizbrdici i igra uglavnom negativce u gostujućim rolama popularnih TV serija, te mu se već smeši avantura odlaska u Italiju na snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive, Roman Polanski i Šeron Tejt, braćni par koji se nalaze na usponu ka vrhu Holivuda.  A nedaleko odatle se mota mensonovska banda hipika. 

Tarantino je snimio film iz 4 čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mensnovog masakra.

I Tarantino perfektno hvata duh epohe. Epohe, u kojoj dolazi do rađanja jednog sveta koji možda nije bio hrabar i vrli, ali je bio ambiciozan i spreman da menjajući sebe promeni i sve drugo. 

Naime, bežeći od "terora realnosti" definisanog hladnoratovskom zategnutošću, imperijalističkom ohološću i malograđanskom samodovoljnošću, berserkeri kontrakulture 60-ih godina su , "goli u sedlu", kretali u pohode na dve oblasti. Onu interstelarnu, visoko gore, i onu intrapsihičku sakrivenu iza primordijalnih dubina svakog bića. Simbol revolucije koji nije više bajonet nego cvet, ne rat nego obljuba, ne marš i himna već rok muzika bili su obeležlje epohe koja ne proriče neki bolji svet tamo i tada, nego ga hoće ovde i sada i spremna je da postane uživanje. Ali ako bi se uživanje ostvarilo u onom obliku u kakvom ga hoće želja, mogla bi se dići u vazduh čitava civilizacija. Što nas vraća na gnusno lice Mensonove hipijevske bande. I tu se javlja ponovo Tarantinova magija bioskopa, ljubavna veza sa filmom, koja će ponovo zaživeti kada se činilo da je oluja bezumlja prekrila filmske snove istorijskim noćnim morama. 

Jer Tarantinov film, pored izvanrednih nagoveštaja horora i trilera, je pre svega bajka, koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, pa je teza sledeća ako su ti likovi fiktivni onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla. Jer, nije li dovoljan jedan pogled na lik Margot Robi kao Šeron Tejt, da bismo shvatili da je upravo ona to kipuće svetlo obećanja ljubavi i pobunjene plodnosti života, kao prizivajuće stvorenje svetlosti. Iste one koja odbija da umre u tmini bioskopske sale. 

Jer šta je film, ako ne upravo to. Svetlo u tami.

Voleli ga ili ne "Bilo jednom u Holivudu" je najbolji mogući dokaz zašto je to tako.     

                                                                             
Once Upon a Time in... Hollywood

Režija i scenario: Kventin Tarantino 

Uloge: Leonardo Di Kaprio, Bred Pit, Margo Robi 

Direktor fotografije: Robert Ričardson 

Godina proizvodnje: 2019 

Trajanje: 161 minut 

Distributer: Con Film                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

ĆAO NEVENA

U onim crvenim cipelicama si prava Doroti! Ali svaka tvoja cipela, svaka tvoja bluza ili pantalone stiču svoju sopstvenu ličnost. I sami oblaci su pijani kada kročiš na ulicu. Toliko si seksi da je to neverovatno. I mesec je tako pijan kada te vidi da se strmoglavljuje pravo na zemlju. Jer ti si taj Eros oneobičavanja. Volim te!!!

(28.03.2018. | 03:11:13)

Tvoja anđeoska čistota je tako erotski značajna i izazovna da je ti zapravo nisi ni svesna. Ali ja gorim. Ti si u stvari pravi mali kosmoeros! Anđele!

(28.03.2018. | 03:17:47)

Volim te! Volim te! Volim te! I gorim!

(28.03.2018. | 02:21:41)

Po Novalisovim rečima, "ono što voliš, to svuda nalaziš... Voljena - skračenica je za vasionu; vasiona je nastavak voljene..." I zato si ti svakog trenutka prisutna u svakom detalju mog života. Beskrajno te volim, najdraža moja!

(28.03.2018. | 07:30:13)

Nevena jeste ljubav i ništa drugo osim ljubavi

(28.03.2018. | 07:58:58)

Ljubavi nije blizak seks nego milovanje kao ovaploćenje magijskog  - erotskog misticizma. Zato sam valjda toliko i želeo da te pomilujem po licu. 

(28.03.2018. | 08:17:36)

Ali pomilovati te značilo bi posedovati ono neposedujuće a ti si naprosto neuhvatljiva.

(28.03.2018. | 08:18:22)

Ideja beskonačnog je želja. A moja želja za tobom je beskrajna i hvala ti što me uvek iznova hraniš novim gladima. Boginjo moja najdraža!

(28.03.2018. | 08:26:59)

Čoveka treba prihvatiti u njegovoj drugosti onakvog kakav jeste, ne treba pokušavati da ga poboljšamo ili pokvarimo, da ga promenimo ili asimilujemo, treba samo da ga očistimo od nas samih. A ja te volim baš takvu kakva jesi!

(28.03.2018. | 14:44:13)

Topim se, zavlačim se u zemlju, svetlim kao šibica. I to sve zbog tvojih seksipilnih obrašćića.

(28.03.2018. | 14:52:40)

Volim način na koji se vrtiš kao zvrk! 

(28.03.2018. | 14:57:45)

Kad vidim tvoju vulkansku figuru kao da gledam Rubensa kako stvara u cvetu svog zanosa. Tako si sva sočna i bujna. 

(28.03.2018. | 15:09:06)

Sve nestaje u vremenu. Samo ti ostaješ. 

(28.03.2018. | 15:10:29)

Rastko Ivanović

NEŽNA I NEIZBEŽNA

Piše: Rastko Ivanović

Evrotopija predstavlja jedan od "Nevidljivih gradova" iz istoimenoig dela italijanskog pisca Itala Kalvina. Stanovnici ovog grada kada osete teret dosade i kada više ne mogu da se nose sa svojim poslom, kućom ili rođacima odsele se u drugi grad gde će pronaći novi posao i drugu ženu i gde će ih kada otvore prozor sačekati novi pejsaž u kojem će vreme provoditi uz nove prijatelje jednako nove razonode i neke nove tračeve.

Jer nisu li labavost veza i opozivost obaveza nešto poput rukovodećeg principa svih njihovih veza i delovanja? Kao u nekom pasusu koji je napisao Lao Ce oni teku poput vode, brzo se kreću i nigde dovoljno dugo ne zaustavljaju. Čak ni ne pokušavaju da se drže vlastitih shvatanja i sopstvenih pogleda na svet već se samo ovlaš u prolazu inteligentno pridrže za nekoga a onda ga samo podjednako inteligentno i ispuste bez ikakvog osvrtanja.

Jer kada ste prinuđeni da se klizate po tankom ledu kao mi danas spas jedino možete pronaći u brzini.

A Nevena je želela da je voli ceo svet i da svakome bude najbolja drugarica i stoga je stalno morala da bude u pokretu.

Ali u svojim najboljim trenucima Nevena je itekako znala da bude tu i da pride učini da se vi osetite kao najbitnija osoba na čitavom svetu.

Tako me je Vesna jednom priupitala zašto je Nevena konstanto zapitkuje da li je još nešto novo gledala ovih dana. A to je zapravo bio Nevenin način da se Vesna oseti bitnom. Isto tako Nevena je umela po četiri-pet sati da vas zasipa porukama i pita vas da li ste nešto novo gledali pa se tako sećam da mi je juna prošle godine od nekih jedanaest pa do osamnaest časova slala poruke u vezi jedne izložbe o Medijali u Galeriji RTS-a dok sam ja prilježno odgovarao na svaku iako sam bio u vremenskom tesnacu razapet između premijere filma o Moskriju na FDU od 17 časova i Sinanovog koncerta na Tašu neka tri sata kasnije. Ali to je bila Nevena i njoj je apsolutno sve bilo dozvoljeno.

A Nevena je umela da bude i hirovita i varljiva i nespretna ali jedno je ipak sigurno. Da je u svakom datom trenutku Nevena bila i dobroćudna i nadasve neodoljiva. I zato je svaki trenutak koji bih proveo pored nje bio trenutak koji je bio prožet suncem.

I sada dok ovo pišem mojim venama se ponovo razbuktava požar. Jer Nevena je uspela da dijagnostikuje ono što niko drugi nije. A to je bio jedan moj tumor. Tumor jedne u potpunosti neizrecive strasti.

Ali nije se sve u našem odnosu isključivo doticalo ove teme. Štaviše volim da mislim da smo Nevena i ja bili poput nekakve dve samoće koje se međusobno štite. Jer čini mi se da je naš odnos veoma često potvrđivao da je upravo prijateljtvo ništa dugo nego poslednji trag smisla u ovom našem palom svetu.

A Nevena je umela prijateljski da se ophodi čak i prema onima koji je nisu nimalo voleli. Tako me je proletos kada su nastupile sve one gradacije temperaturnog ludila pitala "Kako li je sad Vesna?" znajući da je ova težak srčani bolesnik. Jer takva je naprosto bila Nevena.

Moja omiljena devojčica. Devojčica čiji se pomalo neprirodni osmeh znao kada smo zajedno pretvoriti u nekav sjaj pun čistog obožavanja. Sjaj koji je u sebi krio nešto neodoljivo meko i vlažno.

Sjaj koji je činio da svaki put kada ne bi bila tu ja bih bio u stanju da se ponovo i ponovo pomolim onom mom pozajmljenom bogu kako bi mi je što brže vratio.

Jer Nevena je bila kako je to jednom za sebe rekla i nežna i neizbežna.

Toliko da bih bio opčinjen njom ma šta da je radila. Bilo da je cvrkutala nežno preko telefona, bilo da mi je slala svakojake sms poruke ili se prosto raspitivala kako sam.

I zato sam ja toliko voleo i još uvek volim tu moju devojčicu.

Jer svi znamo i to veoma dobro kako se završava ona kratkotrajna želja. Jer nije li to ona želja koju ni ne želimo mi već samo naše seme. A jednom kada se ono izlije ono isprazni i mošnicu ali i samu želju. Ali je ljubav ta koja se ne prekida sa ovim kratkotrajnim izbacivanjem semena. I zbog toga se ona i izračunava upravo u toj razlici između mene i mog semena. I da naravno da dok ovo pišem meni povremeno nad glavom i pucaju i prašte te Nevenine mlekom bogate dojke vasione. Ali i onda kada u meni više ne bude bilo semena koje bi želelo ono što će u meni ostati biće naravno ljubav. Jer onog časa kada budemo u potpunosti zadovoljeni ono što ćemo kroz raspršenu maglu požude videti biće upravo ono što vide i što žele i sami sveci. A to je ništa drugo nego trajna želja. Trajna želja u misao kao i u ljubav.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/bog-na-nebu-sinan-na-tasu.html