понедељак, 29. април 2019.

SVETSKI DAN IGRE: Ko ne pleše, ne zna šta se događa



Šta je to u plesu što čak i ateiste dovodi pred prag mističkog iskustva?

Pored fraze ”Bog je mrtav”, Niče je bio poznat i po tome što je jedino verovao u Boga, koji ume da pleše. Ples je nazivao jedinom svetinjom, a svakodnevni ritual plesa bio je njegova Božja služba. Donekle na njegovom tragu, Emanuel Tezauro je, 1663. godine, uperivši svoj aristotelovski dalekozor u zvezdano nebo, uskliknuo da je ples rođen izvorno sa ovim svetom.

I zaista, Platon je tvrdio da su bogovi naši drugovi u plesu, koji su nam ulili osećaj za ritam, uz nasladu, koju osećamo dok se prepuštamo čarima korskog plesa. Ovde se stara grčka kultura podudara sa biblijskom, budući da je psalmist slavio Gospoda, “bubnjem i plesom”, dok je David iz sve snage sam plesao pred Gospodom.

Međutim, hrišćanstvo je bilo to koje je odvojilo svetost od plesa i ukrutilo telo u jedan nadziran i zatvoren prostor. Tako je Ivan Zlatousti tvrdio da gde je ples tu je i đavo, dok je Sveti Ambrozije govorio da je baš ples najbrži put prema bestidnosti. A kada je način proslavljanja praznika u pitanju, Sveti Avgustin je upozoravao da je bolje i orati, nego plesati.

Sve to je doprinelo da lagano, ali sigurno iz kraljevstva Dioniza skliznemo u kraljevstvo vraga i da se od Bahovih sveštenica pomaknemo ka vešticama vrzinog kola.

S dolaskom renesanse i nauke, telo je spašeno od pakla gde ga je, prethodno religija duše prognala, i izloženo je na anatomskom stolu kao telo disciplinovano opisima medicinskog znanja. Na mesto starih verskih kategorija , kakve su dobro/zlo ili telo/duša sada na scenu stupaju medicinske kategorije, kakva je zdravlje/bolest, koje omogućavaju povratak tela, ali isključivo u formi “dobrohotnog kretanja” bez naglih kretnji i bez krajnosti u plesu. Tako se sada suočavamo sa plesom zatvorenog tela, a ne sa plesom onog otvorenog, grotesknog tela, koje stupa u svet dopuštajući da i svet nesmetano prodire u njega.

Otud, ponovno otkriće tela ne donosi nikakvu slobodu i otvorenost u svet, već novouspostavljeni kodeks dvorskog plesa može biti prihvatljiv čak i u uslovima verskog ambijenta. Samo pod jednim uslovom, da se tela nikako ne dodiruju.

Ovo pravilo koje je proklamovao Franjo Saleški biva prihvaćeno i u naše savremeno doba, kada mladi u diskotekama, iako oponašaju pokrete prilikom koitusa, ipak ne probijaju stenu same nekomunikativnosti. Štaviše, njihov solipsistički ples ostaje zarobljen u nekakvoj parodiji koja ne pomaže telu da se vozdigne u središte svog, vlastitog iskustva.

Pa ipak, ples na potezu od belog baleta preko modernog i postmodernog, ekspresionističkog i minimalističkog plesa, ostaje lek za bolesti društva, koje potiskuje sve ono što doživljava kao bolest.

A zašto je svaki ples tajanstveno tumačenje poljupca, a u najboljim slučajevima i pesma lišena svekolikog pisarskog oruđa mogli smo da se uverimo i na sceni Savske promenade, na Međunarodni dan obeležavanja igre, 29. aprila 2019. godine.

Na taj dan, u saradnji Nacionalne fondacije za umetničku igru i Baletske akademije iz Rima, pod dirigentskom palicom Sabrine Bosko, upriličen je događaj pod imenom, “Pariski život”, smešten u ovu, nekada avangardnu prestonicu Evrope, u izvođenju dece, uzrasta od 10-16 godina, iz Italije i Srbije, uz podršku prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, Ane Pavlović i Jovana Veselinovića.

Bio je to događaj, koji je pokazao zašto je igra uvek suprotstavljena velikom neprijatelju Ničea-Zaratustre, duhu težine. I zašto ona čak i ateiste dovodi pred sam prag mističkog iskustva. Jer, kako nas je naučio jedan stari gnostički fragment: Ko ne pleše, ne zna šta se događa.       

Rastko Ivanović

      







уторак, 09. април 2019.

BFI 2019: SADEH21



Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog gledanja više nikada nećemo zaboraviti. 

Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti njegovu lepotu, naprotiv…

Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija. 

Koreografija koju nakon prvog puta želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno. 

Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran. Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su ljudsko i “životinjsko upravo nerazdvojive kategorije. 

I gledajući “Sadeh21 vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete videti. 

Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti pažljivo brušeno godinama. 

Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati isti.






уторак, 02. април 2019.

BFI 2019: PTIČICA


Danas, više nego ikad pre u istoriji mi kao da imamo totalnu vidljivost, ali istovremeno mi kao da više ništa ne vidimo. Drugim rečima, ima previše toga. To bi, u stvari, bila skarednost kao višak svega. Jer ima i previše informacija i previše komunikacije i previše materijalnih proizvoda. Jednostavno, svega ima previše. Pa čak i previše kulture. U toj difuziji svega i bilo čega lako može da nam promakne nešto bitno.

Na jednoj fotografiji, Hoze Palezona od 20. oktobra 2014. godine u prvom planu vidimo dva čoveka kako igraju golf. Ali ono što se krije u pozadini slike je mnogo interesantnije. Na njoj vidimo migrante koji pokušavaju da preskoče ogradu i zakorače na tlo Španije, negde na granici Maroka i severnoafričke španske enklave Melile.

Polazeći od date fotografije španska pozorišna trupa pod imenom Grupa gospodina Serana na pozornici pravi njen model zahvaljujući manipulisanju sa čak 2000 lutaka, objekata, kompjutera, zvukova i fragmenata klasičnog Hičkokovog filma “Ptice”. Jer deca-migranti na ogradi s pravom su ih podsetilli upravo na ove životinje. Ono što je zanimljivo da iako je produkcija “Ptičica” lišena bilo kakvih plesnih pokreta ona više nego i jedna druga predstava iz programa ovogodišnjeg Festivala igre govori upravo o pokretu. I o slobodi kretanja. Štaviše ona podseća na jedno zapažanje Roberta Vindera da možemo postaviti ležaljku na plažu i drati se na talase ali plima nas uopšte neće poslušati i more se naposletku, svakako, neće povući. Drugim rečima, podizanje zidova kako bi se migranti sprečili da se usele u naša dvorišta podseća na jedenu staru anegdotu s poreklom u antičkoj Grčkoj. Naime, stari filozof Diogen svakoga dana je ulicama rodne Sinope kotrljao jedno bure. Na pitanje zašto to čini odgovorio je da je video svoje susede kako užurbano zagrađuju vrata svojih kuća i kako pritom oštre mačeve pa je i on odlučio da nekako doprinese pripremama za odbranu grada od naleta Aleksandrove vojske.

“Ptičica” grupe gospodina Serana je opominjuća predstava koja upozorava na globalizaciju ravnodušnosti u našem uveliko globalizovanom ali razjedinjenom svetu. Predstava koja nas upozorava na postojanje dve realnosti. Jednu kojom vladaju ratovi, krize, seće šuma, i jedna sveopšta mizerija i drugu kojom vladaju puni supermarketi, posve sigurne ulice, stabilnost i vrlo dobre zdravstvene usluge. I između njih na hiljade ptica koje se nalaze u stalnoj migraciji.