TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

BFI 2019: SADEH21

Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog gledanja više nikada nećemo zaboraviti. 

Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti njegovu lepotu, naprotiv…

Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija. 

Koreografija koju nakon prvog puta želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno. 

Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran. Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su “ljudsko” i “životinjsko” upravo nerazdvojive kategorije. 

I gledajući “Sadeh21” vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete videti. 

Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti pažljivo brušeno godinama. 

Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati isti.

KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

EXIT 2017: RóISíN MURPHY

Piše: Rastko Ivanović

Opera, ples, poezija i roman i dalje se nazivaju "elitističkim" uprkos činjenici da stvarna svetska moć od njih ima malo koristi. Stara hijerarhija visoke i niske kulture postala je farsa: pop je vladajuća stranka.

Naime, od sedamdesetih godina 20. veka pop vrši distribuciju visoke umetnosti, dok moda vrši invaziju na naše svakodnevne živote.

Tto, drugim rečima, znači da svako od nas, praktično može sebe da proizvede u ultimativno umetničko delo ili barem u čistu površinu.

A ne vidimo li to, možda i najbolje, na primeru same Rošin Marfi? Jer, postoji li uopšte bolji spoj između inteligencije i čulnosti, diska i arta, egistencijalne anksioznosti i retko raskošne površnosti od nje?

Čini se da ne.

A zašto je to baš tako mogao je da se uveri svako ko je imao tu privilegiju da je gleda uživo na Exitu 2017. 9. jula uveče na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

 

 

.