TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

DEMOKRATIJA

Piše: Rastko Ivanović

"Samo napred." "Uživaj više." Slogani poput ovih, koje upotrebljavaju Najk, odnosno MakDonalds, predstavljaju etičke imperative neoliberalne ere u periodu posle šezdesetih. To su poslednji preživeli moralni principi društva koje odbacuje moralni autoritet. Kako je govorio Slavoj Žižek, uživanje je postalo važnija dužnost čak i od poštovanja pravila. Jer danas je jedno uistinu sigurno. A to je da je danas praktično postalo zabranjeno zabraniti.

U tom smislu sam se demokratski subjekt danas definiše kao onaj koji se nalazi u neprekidnoj potrazi za zadovoljstvom. Štaviše za onim nesputanim zadovoljstvom kako su to voleli da kažu mladi famozne 1968. Ili današnjim rečnikom govoreći „moja droga, moja odeća i moje Najke“.

Jer vredi samo ono što je svodivo na novac i kruži samo ono što se na kraju opet svodi na novac.

I u tome je zapravo danas skrivena sama suština demokratije.

Identiteti, naravno oni zatvorenog tipa tu i te  kako dobro dođu. Žene, homoseksualci, crnci, Arapi. Ili neke i više nego dobrodošle kombinacije već postojećih elemenata. Crni homoseksualci ili hendikepirani Srbi ili katolički ili pravoslavni sveštenici pedofili ili... Pa ili umereni muslimani i sve već u tom i u tome sličnom stilu. Sve dok osoba obolela od raka ne postane predsednik samo zbog toga što je upravo obolela od raka.

Jer ono što nas zanima jesu vaša beda i vaša patnja. Kao i vaša razlika. Jer svaka je razlika roba koja se veoma dobro prodaje.

I zato živela viktimalnost.

Jer vi ste dobri dokle god ste žrtva. Jer vi ste uvek dobri dokle god ste Drugi. Dokle se god ponašate i dokle god govorite kao Drugi.

A mi? Pa mi smo tu da štitimo i da se borimo za vaša prava.

Malo ćemo da se jebemo malo ćemo da jedemo čizburgere. Malo ćemo da odemo na neku ekskluzivnu večeru i popijemo neko starinsko vino. Pa ćemo sutra malo da se bavimo Budom i da razmišljamo o zaštiti životne sredine i o održivom razvoju. U ponedeljak ćemo naporno da vežbamo a u utorak ćemo da prespavamo ceo vasceli dan. U sredu ćemo da se nakanimo da pročitamo neku tešku filozofiju ali na kraju dana ćemo ipak i to bataliti. U četvrtak ćemo se zagrejati za politiku, popušićemo džoint, slušati malo Kanjea, pa malo Darkvude i Sinana i onda uz večeru žustro se boriti protiv aktuelnog društva spektakla. U petak uveče ćemo otići do JDP-a ili pogledati neki novi spektakl o srednjovekovnim ratnicima u režiji velikog Ridlija Skota. Uz malo otrova utonućemo u san i snevati o konačnom oslobođenju svih prezrenih i svih nesrećnih na ovome svetu. A onda će doći vikend i sve svoje snove mi ćemo odložiti za neku narednu nedelju. Jer takav je život u društvu u kom postoji sve samo ne postoji jedno. A to je Ideja.

Jer važno je zabaviti se i ostati večno mlad. I sam sam imao priliku da se od proleća 2017. upoznam pobliže s jednom ovakvom situacijom. Tada sam upoznao jednu osobu koja je pod pritiskom mladalačkog dionizijskog entuzijazma izazvanog činjenicom da su joj odavno prohujali mnogi životni vozovi krila svoje godine kao i mnoge svoje “neuspehe”. Predstavljala se lažno ali kao prikriveni narcis praktično je celokupni svoj život pretvorila u jednu veliku bajku. Puno je tražila a jako malo davala. Jer prazno bure kao što znamo znatno jače zveči. Ionako su važne samo buduće životne pobede koje se najavljuju u našem hiperestetizovanom zubnom nizu. Jer šta drugo pa i ima Pristojniti ako ne taj svoj imunitet beskrajno belih zuba koji im je jedini adut u borbi protiv vlastodršca Vučiča. I svi su tu. I nimalo se ne razlikuju od te toliko omražene aktuelne političke nomenklature. Tu su i svi ti diskretni bankari.  I medijski prvaci i provincijski kao i gradski velikaši kao i ekonomisti rasta i svakojaki politički i medijski analitičari. I svi oni manje ili više upravo duvaju u jednu te istu tikvu. Opresija, despotija, diktatura, “Vučiću pederu” i tome slično. Više “fluidnosti”, više “promene” i više “rapidnosti”. I više NATOa i Evropske unije. No ako ustreba možemo malo da budemo i kočijaške patriote ali je važno da idemo na balet i u pozorište. Kao jedna aktivistkinja pokreta “Šta radite bre” i organizacije “Haver” ili “Haver protiv Havera Srbija” čija se politička borba iscrpljuje u okršaju s seljanom i s kako voli da kaže plavomostašicama dok s druge strane slavi Ratka Mladića i zgražava se nad Crnogorcima i nad Mađarima kao nad kakvom nižom rasom. Jer danas sve može i sve je zapravo u redu. Pa i da ulicama ruku pod ruku zagrljeni šetaju vladika Nikolaj i Če Gevara.

Jer to je nama naša vajna postmoderna logika kapitala dala.

A umesto toga potrebno nam je tačno šta? Pa artistokratizam mudrosti za sve. Odnosno kako je to veliki francuski pozorišni reditelj Antoan Vitez voleo da kaže “elitizam za svakoga”. Jer nije li to jedini način da ponovo postanemo one istinske demokrate. Da kako je to voleo da kaže Antonio Maćado hodajući zajedno napravimo put i kao u stihovima Volasa Stivensa, postanemo “deo, / iako herojski deo”, ipak “deo” onog “zajedničkog”. Onoga što je veće od svih nas.