DEMOKRATIJA

Piše: Rastko Ivanović

"Samo napred." "Uživaj više." Slogani poput ovih, koje upotrebljavaju Najk, odnosno MakDonalds, predstavljaju etičke imperative neoliberalne ere u periodu posle šezdesetih. To su poslednji preživeli moralni principi društva koje odbacuje moralni autoritet. Kako je govorio Slavoj Žižek, uživanje je postalo važnija dužnost čak i od poštovanja pravila. Jer danas je jedno uistinu sigurno. A to je da je danas praktično postalo zabranjeno zabraniti.

U tom smislu sam se demokratski subjekt danas definiše kao onaj koji se nalazi u neprekidnoj potrazi za zadovoljstvom. Štaviše za onim nesputanim zadovoljstvom kako su to voleli da kažu mladi famozne 1968. Ili današnjim rečnikom govoreći „moja droga, moja odeća i moje Najke“.

Jer vredi samo ono što je svodivo na novac i kruži samo ono što se na kraju opet svodi na novac.

I u tome je zapravo danas skrivena sama suština demokratije.

Identiteti, naravno oni zatvorenog tipa tu i te  kako dobro dođu. Žene, homoseksualci, crnci, Arapi. Ili neke i više nego dobrodošle kombinacije već postojećih elemenata. Crni homoseksualci ili hendikepirani Srbi ili katolički ili pravoslavni sveštenici pedofili ili... Pa ili umereni muslimani i sve već u tom i u tome sličnom stilu. Sve dok osoba obolela od raka ne postane predsednik samo zbog toga što je upravo obolela od raka.

Jer ono što nas zanima jesu vaša beda i vaša patnja. Kao i vaša razlika. Jer svaka je razlika roba koja se veoma dobro prodaje.

I zato živela viktimalnost.

Jer vi ste dobri dokle god ste žrtva. Jer vi ste uvek dobri dokle god ste Drugi. Dokle se god ponašate i dokle god govorite kao Drugi.

A mi? Pa mi smo tu da štitimo i da se borimo za vaša prava.

Malo ćemo da se jebemo malo ćemo da jedemo čizburgere. Malo ćemo da odemo na neku ekskluzivnu večeru i popijemo neko starinsko vino. Pa ćemo sutra malo da se bavimo Budom i da razmišljamo o zaštiti životne sredine i o održivom razvoju. U ponedeljak ćemo naporno da vežbamo a u utorak ćemo da prespavamo ceo vasceli dan. U sredu ćemo da se nakanimo da pročitamo neku tešku filozofiju ali na kraju dana ćemo ipak i to bataliti. U četvrtak ćemo se zagrejati za politiku, popušićemo džoint, slušati malo Kanjea, pa malo Darkvude i Sinana i onda uz večeru žustro se boriti protiv aktuelnog društva spektakla. U petak uveče ćemo otići do JDP-a ili pogledati neki novi spektakl o srednjovekovnim ratnicima u režiji velikog Ridlija Skota. Uz malo otrova utonućemo u san i snevati o konačnom oslobođenju svih prezrenih i svih nesrećnih na ovome svetu. A onda će doći vikend i sve svoje snove mi ćemo odložiti za neku narednu nedelju. Jer takav je život u društvu u kom postoji sve samo ne postoji jedno. A to je Ideja.

Jer važno je zabaviti se i ostati večno mlad. I sam sam imao priliku da se od proleća 2017. upoznam pobliže s jednom ovakvom situacijom. Tada sam upoznao jednu osobu koja je pod pritiskom mladalačkog dionizijskog entuzijazma izazvanog činjenicom da su joj odavno prohujali mnogi životni vozovi krila svoje godine kao i mnoge svoje “neuspehe”. Predstavljala se lažno ali kao prikriveni narcis praktično je celokupni svoj život pretvorila u jednu veliku bajku. Puno je tražila a jako malo davala. Jer prazno bure kao što znamo znatno jače zveči. Ionako su važne samo buduće životne pobede koje se najavljuju u našem hiperestetizovanom zubnom nizu. Jer šta drugo pa i ima Pristojniti ako ne taj svoj imunitet beskrajno belih zuba koji im je jedini adut u borbi protiv vlastodršca Vučiča. I svi su tu. I nimalo se ne razlikuju od te toliko omražene aktuelne političke nomenklature. Tu su i svi ti diskretni bankari.  I medijski prvaci i provincijski kao i gradski velikaši kao i ekonomisti rasta i svakojaki politički i medijski analitičari. I svi oni manje ili više upravo duvaju u jednu te istu tikvu. Opresija, despotija, diktatura, “Vučiću pederu” i tome slično. Više “fluidnosti”, više “promene” i više “rapidnosti”. I više NATOa i Evropske unije. No ako ustreba možemo malo da budemo i kočijaške patriote ali je važno da idemo na balet i u pozorište. Kao jedna aktivistkinja pokreta “Šta radite bre” i organizacije “Haver” ili “Haver protiv Havera Srbija” čija se politička borba iscrpljuje u okršaju s seljanom i s kako voli da kaže plavomostašicama dok s druge strane slavi Ratka Mladića i zgražava se nad Crnogorcima i nad Mađarima kao nad kakvom nižom rasom. Jer danas sve može i sve je zapravo u redu. Pa i da ulicama ruku pod ruku zagrljeni šetaju vladika Nikolaj i Če Gevara.

Jer to je nama naša vajna postmoderna logika kapitala dala.

A umesto toga potrebno nam je tačno šta? Pa artistokratizam mudrosti za sve. Odnosno kako je to veliki francuski pozorišni reditelj Antoan Vitez voleo da kaže “elitizam za svakoga”. Jer nije li to jedini način da ponovo postanemo one istinske demokrate. Da kako je to voleo da kaže Antonio Maćado hodajući zajedno napravimo put i kao u stihovima Volasa Stivensa, postanemo “deo, / iako herojski deo”, ipak “deo” onog “zajedničkog”. Onoga što je veće od svih nas.

Darkvudi i Bisera: Ima dana kad je nada dovoljna...

Piše: Rastko Ivanović

U našim anti-utopijskim vremenima, bez potrebe za transcedencijom, ima dana kad je nada dovoljna...

Od pastoralne idile stare Srbije (Selo gori a baba se češlja) preko izgubljenog raja građanske Srbije (kostimirane TV serije Zdravka Šotre po delima Mir-Jam Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce) naše društvo stalno žudi za svetom zlatnog doba. A svet zlatnog doba je svet zaustavljenih satova. On nam beži poput fatamorgane, pa nam kad god nam se čini da smo mu se približili, izmakne. Međutim, motiv za ovaj povratak u „detinjstvo čovečanstva“ nije nacionalistički ili izolacionistički, ili barem nije samo to. Jer, nostalgija nam uvek govori univerzalnim jezikom više o tome čega danas nema, šta nedostaje ovde i sada, nego o tome kako je to bilo lepo nekada.

Zato se, danas, kada je „istorija ubrzala ritam i pokazala zube“ suočavamo sa mnoštvom različitih nostalgičnih diskursa i produkcija. No, u tom galimatijasu svega i bilo čega u kome se nostalgija prodaje kao tinejdžerski duh, nailazimo ,ipak, i na neke istinske vrednosti, a jedna od njih je povratak na scenu jedne od retkih istinskih diva bivše Jugoslavije, Bisere Veletanlić.

Prvo se u martu 2009. desio film Jovana Todorovića „Beogradski fantom“, koji zatvara Biserin klasik „Nikada više“, potom je usledila i osvežena verzija istoimene pesme (u Laura 2000 remiksu), kao i semplovanje zaboravljenog bisera „Ne postoji on“ (u pesmi „Ta ne postoji“ Bdata Džutima), da bi sve bilo krunisano sa dva sjajna Biserina solo koncerta u rasprodatoj dvorani Kolarčeve zadužbine, decembra 2010. i 2011. godine.

Ali, čini se da je tek saradnje sa sastavom Darkwood Dub vratila Biseru tamo gde joj je i mesto – natrag u budućnost. Neobična zvučna pustolovina Darkvuda i Bisere otpočeta singlom „Nešto sasvim izvesno“ svoju kulminaciju doživela je zajedničkom turnejom u gradovima diljerm Srbije, s velikim finalom na koncertu u beogradskom Sava centru.

 

To prevazilaženje razlika najprimetnije je u drugom segmentu koncerta u kome dominira glas Bisera Veletanlić. Baš kao što je sam koncert otpočeo numerom prelomnom za Darkvude u 21. veku („Vrtlog vira”), tako i Biserin segment počinje starim klasikom „Ne plači“, svojevrsnom prekretnicom u njenoj karijeri, jer je ovom raskošnom baladom Arsena Dedića prešla na domaći repertoar i pobedila na „Beogradskom proleću“, 1971. godine. Slede i osavremenjeni „Ručak za dvoje“, „Potaman“, kao i „Dva“, koja nam pokazuje kako u našim anti-utopijskim vremenima, bez potrebe za transcedencijom, ima dana kad je nada dovoljna. Na kraju ovog drugog bloka, sledi iščekivano „Milo moje“ pri čijem izvođenju Biserin magični vokal nas vodi ka nekoj vrsti gospel katarze - kako bi se osetili novorođenim u "Soul Crkvi", u kojoj su svi dobrodošli.

Nošeni Mikijem Ristićem, koji svira bas poput zlatnog noža koji seče do kosti i otkriva svetove za koje nismo ni znali da postoje, Darkvudi u završnom delu koncerta Sava Centar iz Soul Crkve pretvaraju u neonsku diskoteku, na čijem podijumu će vam se kukovi nepovratno odvojiti od tela. Tako će se „Treći Vavilon“, uz koji su se tokom devedesetih nizale šutke i slamala rebra preliti u diskoidni „Šečer“, pa u hit „O pustinji“, da bi se potom kao u kakvom superiornom DJ miksu, u kome kraftwerkoidni roboti poskakuju uz predmoderne mitove i postmoderne mašine Li ‘Skreč’ Perija ispreplitale redom -„Dorćolac“, „Original Creation“ i „130“.

Na singlu “Nešto sasvim izvesno“, ceo Sava Centar je na nogama, a u tom položaju će ostati da sluša „Zlatni dan“, koji nam po ko zna koji put pokazuje zašto je slušanje Biserinog glasa istinski religiozni čin. Bez suviše priče i praznog hoda, završni par pesama „Zapremina tela“ i „Nedaleko odavde“ učinili su da publika, kako to već red nalaže na kncertima Darkvuda, otpliva pravo u selestijalne predele.

Na kraju, koncert Darkwood Duba i Bisere Veletanlić pokazao je barem tri stvari: da je puno diva u našem svetu, ali da je samo jedna Bisera Veletanlić; da su Darkwood Dub jedinstvena pojava na našoj muzičkoj sceni; i što je najvažnije da umesto jeftine rasprodaje nostalgije, muzika je tu da bi se stvarala neka nova tradicija.

...Što saradnja Darkwood Duba i Bisere Veletanlić zorno pokazuje.

U tom ime – živeli!

(nedelja, 16.12.2012. | 09:47)
(https://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1067&nav_id=669424)

KRAFTWERK

 Piše. Rastko Ivanović

Godina 1977. se iz mnogo razloga može smatrati prekretnicom. To je bila godina kada je pankerski pokret bio u punom zamahu. Njihov moto: "Nema budućnosti", predstavljao je proročanstvo koje je polako osvajalo svet.

Tokom poslednje decenije veka, koji je verovao u budućnost na sceni se pojavila nova utopija i sajber-kultura, koja je utabala put imaginaciji hiper-povezanog i beskrajno moćnog globalnog uma.

A niko taj svet nije bolje zarobio no što je to učinila grupa Kraftwerk. Jer te '77, kada je ulicama brojnih evropskih gradova eksplodiralo nasilje, kada su Stiv Vozniak i Stiv Džobs osnovali "Epl" i na taj način stvorili alat za širenje savremenih informacionih tehnologija, kada je Fransoa Liotar napisao svoje "Postmoderno stanje" dok se ulicama kotrljala poslednja pobuna komunističkog proletarijata, Kraftwerk su već uveliko bili u budućnosti. Naslanjajući se na ideje kojima ih je opskrbio čuveni violinista Emil Šulc kome su na Akademiji u Dizeldorfu predavali i Jozef Bojs i Gerhard Rihter Kraftwerk su krstareći Folksvagenom nemačkim ulicama, upoznajući se s radom pokreta Fluksus lagano razvijali svoju audio-vizuelnu koncepciju, obogaćenu političkim idejama koje su se prostirale dalje od jarkih boja potrošačkog društva obilja formiranog nakon Drugog svetskog rata. Jer Kraftwerk vaja onaj zvuk, kome odgovara jedna boja koja to ni nije, jer je zapravo mikstura svih boja. A to je bela. I otud ne čudi što nema benda koji je više od Kraftwerka uticao na savremenu popularnu kulturu. Kao i na čitav niz žanrova od elektro-popa do tehna. I od hip-hopa do elektro-densa. Od Madone, koja ih je i sempolovala preko Dejvida Bouvija koji je naslovio jednu svoju pesmu po njima, od Coldplaya koji je koristio melodije Kraftwerka za svoje hitove, Afrika Bambaataau, Gerija Numana, Depeche Mode, Darkwood Dub da ne pominjemo. I otud Kraftwerk i dalje jednako uzbuđuju i one koji su godinama odrastali uz njihovu muziku, ali i one za koje su oni nesumnjivi klasici.

Štaviše, prisustvo njihovom konceru u beogradskoj Štark areni na momente vas stavlja u situaciju deteta, koje po prvi put zakoračuje u mrak bioskopske dvorane. Jer audio-vizuelni doživljaj koji vam Kraftwerk nudi i danas deluje kao razglednica iz udaljenih krajeva nekog nama nepoznatog sveta.

Sveta, koji moramo ponovo izmisliti kako bismo konačno u njemu počeli živeti. Sveta, izvan nuklearnih katastrofa koje su anticipirane u njihovoj himni radio-talasima, ali i radijaciji, "Radioaktivity".

Jer, kako je to jednom rekla Bjork, teksture njihove muzike su tako hladne a opet tako tople. Gotovo na trenutke elegične i nostalgične. Nostalgične za jednom budućnošću koja je danas reklo bi se zastarela. Ali posmatrajući ih kroz filter 3D naočara, u rasprodatoj i prilično prohladnoj Areni vama se čini da je odgovor na pitanja ima li nade izvan crne rupe i ima li budućnosti nakon budućnosti ipak, naposletku potvrdan.