BILO JEDNOM U HOLIVUDU

Piše: Rastko Ivanović

U periodu burne i aktuelne istorije mit je dominirao filmom kao njegov imaginarni sadržaj. Proteran iz stvarnog neumoljivom silom istorije, mit je svoje prirodno utočište našao na filmu.

Danas sama istorija osvaja film upravo po istom ovom scenariju. Jer nije li sama istorija postala naš davno izgubljeni mit? Bioskop je u jednom trenutku postao naš novi Šartr, mesto našeg kolektivnog uznesenja i kult koji u vremenu pre pojave televizije nije imao konkurenciju u borbi za naše snove.

Tako smo zahvaljujući filmu upoznali London, Pariz i Njujork kao i mnoge druge gradove i zemlje. Mačevali smo se sa rimskim legionarima, vitlali noževima u mračnim sokacima, pušili opijum u Hong Kongu, bežali iz zatvora i bukagija, susretali duhove ali i posetioce iz svemira, plesali sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers, bežali pred Napoleonom i Staljinom i ubili Hitlera. U “Prokletnicima” Kventina Tarantina.

Jer film nije ogledalo naše stvarnosti već mašina koja učestvuje u samom konstituisnju našeg pogleda na svet. Ne vidimo li to upravo najbolje iz Tarantinovih filmova?

Jer u njima “realnost” i fantazija su neraskidivo ispreplitani i stopljeni u jedno. Danas kada možemo da iskusimo samo dobro pripremljenu realnost, kao u montiranim ratnim snimcima i rijaliti TV programima, mi nismo u stanju da razlučimo šta je stvarno a šta je zapravo fikcija. Igrajući se sa ovom idejom, Tarantino mešajući popularne reference i slike sa realnošću, stvara mešavinu koja prerasta u realnost po sebi u tom procesu. Na taj način on se i razračunava kroz vlastite fantazije sa fantazijama koje su služile izgradnji američkih nacionalnih mitova. 

Ne vidimo li to i u njegovom devetom igranom ostvarenju, filmu, "Bilo jednom u Holivudu"? 

U središtu pažnje je lik apokrifnog glumca Rika Daltona koji je prekinuo uspešnu TV karijeru i sada je na nizbrdici i igra uglavnom negativce u gostujućim rolama popularnih TV serija, te mu se već smeši avantura odlaska u Italiju na snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive, Roman Polanski i Šeron Tejt, braćni par koji se nalaze na usponu ka vrhu Holivuda.  A nedaleko odatle se mota mensonovska banda hipika. 

Tarantino je snimio film iz 4 čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mensnovog masakra.

I Tarantino perfektno hvata duh epohe. Epohe, u kojoj dolazi do rađanja jednog sveta koji možda nije bio hrabar i vrli, ali je bio ambiciozan i spreman da menjajući sebe promeni i sve drugo. 

Naime, bežeći od "terora realnosti" definisanog hladnoratovskom zategnutošću, imperijalističkom ohološću i malograđanskom samodovoljnošću, berserkeri kontrakulture 60-ih godina su , "goli u sedlu", kretali u pohode na dve oblasti. Onu interstelarnu, visoko gore, i onu intrapsihičku sakrivenu iza primordijalnih dubina svakog bića. Simbol revolucije koji nije više bajonet nego cvet, ne rat nego obljuba, ne marš i himna već rok muzika bili su obeležlje epohe koja ne proriče neki bolji svet tamo i tada, nego ga hoće ovde i sada i spremna je da postane uživanje. Ali ako bi se uživanje ostvarilo u onom obliku u kakvom ga hoće želja, mogla bi se dići u vazduh čitava civilizacija. Što nas vraća na gnusno lice Mensonove hipijevske bande. I tu se javlja ponovo Tarantinova magija bioskopa, ljubavna veza sa filmom, koja će ponovo zaživeti kada se činilo da je oluja bezumlja prekrila filmske snove istorijskim noćnim morama. 

Jer Tarantinov film, pored izvanrednih nagoveštaja horora i trilera, je pre svega bajka, koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, pa je teza sledeća ako su ti likovi fiktivni onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla. Jer, nije li dovoljan jedan pogled na lik Margot Robi kao Šeron Tejt, da bismo shvatili da je upravo ona to kipuće svetlo obećanja ljubavi i pobunjene plodnosti života, kao prizivajuće stvorenje svetlosti. Iste one koja odbija da umre u tmini bioskopske sale. 

Jer šta je film, ako ne upravo to. Svetlo u tami.

Voleli ga ili ne "Bilo jednom u Holivudu" je najbolji mogući dokaz zašto je to tako.     

                                                                             
Once Upon a Time in... Hollywood

Režija i scenario: Kventin Tarantino 

Uloge: Leonardo Di Kaprio, Bred Pit, Margo Robi 

Direktor fotografije: Robert Ričardson 

Godina proizvodnje: 2019 

Trajanje: 161 minut 

Distributer: Con Film                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

Kventin Tarantino - „Đangova osveta“

| Piše: Rastko Ivanović

I pored svojih manjkavosti, „Đangova osveta“ je verovatno najambiciozniji Tarantinov poduhvat do sada...

Od plemenitog razbojnika Karla Mura do gnevnog veterana Džona Ramba, od Edmonda Dantea, tajanstvenog grofa Monte Krista do Harmonike, junaka filma „Bilo jednom na divljem zapadu“, koji je svoj život posvetio privatnoj osveti, od Jude Ben Hura koji se osvećuje duhu imperijalnog Rima svojom pobedom u zlokobnoj trci, do „Neveste“ odnosno „Crne Mambe“, junakinje filma „Kill Bill“ koja ubija po svom popisu - počelo je vreme onih koji žive za „veliki prizor“. Kada Direnmatova stara dama dolazi u posetu tačno zna koje od svojih starih poznanika želi izbrisati. Brehtova sanjarka Gusarka Dženi na pitanje ko treba umreti daje još bolji odgovor: svi. Uostalom, nije li osveta najbolja terapija za ozlede koje nas čine bolesnima? Setimo se samo vesterna...

Osveta je bila velika tema mnogih vesterna, američkih i evropskih. Posle uspeha Leoneovog „Za šaku dolara“, mnogi evropski filmmejkeri pratili su njegovo vođstvo i eksploatacijsko filmsko tržište je bilo preplavljeno sa špageti vesternima. Najuspešniji od ovih post-Leone filmova bio je Đango (1966). Ovaj film je bio takođe prvi gotski eurovestern, u kojem u Leone stilu čovek bez imena vuče svoj kovčeg kroz blato samo da bi otkrio ogromni mitraljez pomoću kog on završava sakaćenje fašističke bande. Serđo Korbuči je bio prvi koji je izmenio prirodu anti-heroja od Leoneove amoralne, oportunističke varalice u misterioznu očigledno besmrtnu lutalicu vrlo često prisutnu u gotskoj fikciji, kakav je Godvinov „Sv. Leon“ (1799) ili Maturinov „Melmot lutalica“ (1820).

Osećanje Đangove besmrtnosti je ojačano mnogim nezvaničnim nastavcima Korbučijevog filma i činjenicom da sve do kraja 1987, Đango, sada sveštenik, pronalazi svoj kovčeg i u njemu svoju mašinku u nastojanju da ponovo pokuša da dođe do pravde. U „Django the Bastard“ (1969), reditelj Serđo Garone vratio se gotskoj temi o duhu koji se vraća na ovaj svet u potrazi za osvetom, što je tema prisutna u ranim gotskim romanima poput „Zamka Otranto“, Hansa Volpola, čime je Garone potvrdio Đangovu besmrtnost.

Tako i posle, gotovo, punih pet decenija od pojave ovog anđela smrti, sablast zvana Đango nastavlja da nas progoni sve do novog filma Kventina Tarantina, „Oslobođeni Đango“ („Django Unchained“, 2012).

Film prati oslobođenog roba, naslovnog Đanga (Džejmi Foks) i Doktora Kinga Šulca (Kristof Valc) lovca na glave, koji ga emancipuje i uzima pod svoje okrilje. Radnja se odvija u 1858. godini („dve godine pre Građanskog rata“ kako to međunaslov u filmu ističe) dok par putuje od Teksasa do Misisipija. Tokom vremena, tradicionalne uloge belog revolveraša i ne-belog saputnika se preokreću, i tako se misija dua pomera sa Šulcovog posla na spasavanje Đangove žene, Brumhilde (Keri Vašington). Šulc biva opčinjen Đangovom potragom, u kojoj pronalazi paralele sa drevnim germanskim mitom iz Sage o Nibelunzima (Brumhilda je bilo ime princeze koja čeka na spasenje iz ralja zmaja).

Đangova i Šulcova potraga vodi ih do Kendilenda, misisipijevskog imanja, čijeg neusiljenog gazdu, Kalvina Kendija, s gotovo nepristojnim talentom igra Leonardo Di Kaprio. Kendiju u njegovoj svireposti pomaže Stiven (Semjuel L. Džekson), kućni rob koji je možda najšokantnija invencija u “Đangovoj osveti”. On je Ujka Tom čija servilnost mutira u monstruoznost i koji predstavlja simboličko “ja” koje Đango mora da uništi kako bi afirmisao i održao svoju slobodu.

Kao što pokazuje film, njegova komparacija sa mitom datira iz staronordijskog folklora, pa ni junakovo žrtvovanje za spas devojke nije ništa novo. Ali za nemačkog lika Šulca, mogućnost da gleda definitivnu bajku svoje voljene nacije odigranu od crnih robova, od kojih je jedan zapravo naučio nemački tokom svoje službe, čini se neodoljivim. Njegova potreba da pomogne Đangu kako bi iskusio mit, dolazi sa daleko romantičnijeg mesta čak i od Đangove potrebe. Đango želi svoju ženu nazad, Šulc mu pomaže u ime mita!

Jer, brbljivi i samozaljubljeni Šulc nije ništa drugo do Tarantinov alter-ego. Neko ko slavi mit, i pretpostavlja ga istoriji.

Drugim rečima, sam Kventin Tarantino je neko ko svojim delima stvara medijsko okruženje, koje će zameniti tradicionalnu kulturu zasnovanu na religiji, klasičnoj mitologiji i zvaničnoj istoriji. On je paradigmatični predstavnik epohe, u kojoj poznavanje hrišćanske Biblije i ikonografije američke istorije biva zamenjeno dubokom prisnošću s filmovima, popularnom muzikom, i televizijom. To jest, svim onim sekularnim svetinjama koje vezuju publiku za novi korpus tradicija. U tom smislu, u Tarantinovim filmovima, svaka situacija ili ime aktera, linija dijaloga, oseća se kao citat, link u mreži pop-kulturnih asocijacija.

Tako je „Đangova osveta“ konceptualni žanrovski film o moći filma da stvara mitove. Ovo je čista celuloidna fantazija u kojoj nam autor Tarantino predstavlja svoju ličnu i ekskluzivnu kinoteku iz vremena kada filmovi nisu imali veliku konkurenciju u borbi za naše snove.

U tom poretku stvari naseljenom filmovima koji razgovaraju s drugim filmovima, pred nas izranjaju šizofreni stil i promiskuitetne filmske reference, koje se kreću od Eurovesterna do blaxploitation vesterna. Pred nama je seksualna veridba različitih medija - npr. muzike i stripa, ali i spektakularno venčanje različitih epoha. U tom ključu je strukturiran saundtrek koji reflektuje strukturu „Scarfacea“ Tarantinovog idola Brajana De Palme, koji sadrži Morikoneove partiture kojima je retuširana Leoneova poetika, originalne pesme Rika Rosa, Entonija Hamiltona i Džona Ledženda, ali i ’mash-up’ Džejmsa Brauna i Tupaka, čime se u duhu špageti tradicije ubacuje moderna muzika u epohu.

Kada smo već kod špageti tradicije, naglašena prisnost u „toplom“ odnosu Šulca i Đanga nedri aluzije na kvir (queer) potencijale špageti vesterna - od „Metka za generala“ (1960) Damijani Damijana preko „Django Kill...If You Live, Shoot!“ (1967), Đulija Kvestija do imitacije klasičnog homoerotizma u „Dobar, loš, zao“, iskazanog u ambivalentnom odnosu Tuka i Blondija... Dok se ostali omaži kreću od „Šafta“ Gordona Parksa (supružnici Đango i Brumhilda Von Šaft mogu se "čitati" i kao preci Džona Šafta) do američkog stripa „Brumhilda“ iz 70-ih, koji je inspirisao Tarantina i naveo Volca da mu prepriča Vagnerov ciklus „Prsten Nibelunga“ („Il Grande Silenzio“ i „Mandingo“ da ne pominjemo).

Rečju, mutirajući mitološku predimenzioniranost heroja iz crnačkog folklora Džoa Grajndera, Kventin Tarantino u „Đangu“ stvara fokus u kojem se seku silnice koje dolaze iz raznih predela – s američkog juga, iz italijanskog sna o Americi, kao i predivnog snežnog pejsaža vesterna „McCabe and Mrs. Miller“.

Međutim, jedan od osnovnih problema filma je u činjenici da Valc kao „beli crnac“, čitaj: Tarantinov alter-ego, krade šou, pa onda Džejmi Foks, koji bi trebalo da je glavni junak, provodi većinu svog vremena gledajući u gospodina Valca i gospodina Di Kaprija, sa zbunjenim pogledom na svom licu, koji kaže, What’s dis white falks, talkin ’bout.

Išmail Rid, romanopisac, je istakao da je kompanija „Vajnštajn“ promovisala marketinšku kampanju tako da dobije crnu publiku promovišući Džejmija Foksa kao zvezdu. U stvari, Foks je samo jedna od zvezda, zajedno sa Kristofom Valcom i Leonardom Dikaprijom. Po Ridu, veteranu kulturnih ratova, na ovaj način se očituje veza između crnih glumaca i holivudskog sistema plantaže. Uostalom, plantaža je nazvana CandieLand (Kandyland) i to znači da se referiše na sam Holivud kao proizvođača zabave (Candy).

Takođe, jedan od problema je i ne naročito duhovita tarantinovska raspričanost pojedinih scena... A, krupna falinka je i ta što je klimaks iseckan u dva anti-klimaksa – prvi je grandiozna, impresivno krvava gozba, a drugi polu-srčano, kalkulantsko polaganje karata. Film je čini se pitom u poređenju sa trilogijom blaxploitation vesterna koji datiraju iz ranih 1970-ih: “The Legend of Nigger Charley” (1972), “The Soul of Nigger Charley” (1973), i “Boss Nigger” (1975). Svaki od ovih filmova nudio je projekciju black power ideologije, s glavnim junakom kao poslenikom crne zajednice, koji stvari radi na svoj način. Za razliku od Foksovog Đanga, koji stvari radi na način Volcovog Šulca. I ne u korist kolektivne pobede crnog naroda.

Pa ipak, i pored svojih manjkavosti, „Đangova osveta“ je, verovatno najambiciozniji Tarantinov poduhvat do sada.

„Đangova osveta“ nije samo produkt činjenica da je mladi Tarantino video hiljade vesterna i nastojao da razume šta je bilo u njima – to je takođe produkt onoga - kako je mladi Tarantino gledao hiljade vesterna i došao do pitanja šta nije bilo u njima.

Tako nam filmom „Đangova osveta“ Tarantino ne pokazuje samo da je mit našao utočište u filmu, a da je istorija postala naš mit, već dekonstruišući stare mitove on automatski stvara nove mitove, prikazujući da mit nije uvek „lažno verovanje sa lošim ishodima“, već da je mit produktivna iluzija koja nam omogućava da preživimo u ovom negostoljubivom svemiru.

A, to niko ne radi bolje od Tarantina.

ĐANGOVA OSVETA (DJANGO UNCHAINED)

Režija i scenario: Kventin Tarantino
Direktor fotografije: Robert Ričardson
Trajanje: 2 sata i 45 minuta

Uloge: Džejmi Foks (Đango), Kristof Valc (Dr King Šulc), Leonardo Dikaprio (Kalvin Kendi), Keri Vašington (Brumhilda), Semjuel L. Džekson (Stiven), Don Džonson (Veliki Tata), Volton Gogins (Bil Kreš), Džona Hil (Bag Head br. 2), Kventin Tarantino (zaposlenik LeKvint Diki-Mining kompanije) i Franko Nero (Bar Patron).

Distribucija: Tuck






četvrtak 17.01.2013 | 13:05 


(https://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1068&nav_id=678283)