APOKALIPSA SADA

Piše: Rastko Ivanović

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.

Kao što to vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma, nema dece, nema nade i nema budućnosti.

Štaviše, danas je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije, ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura. Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.

Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.

I upravo u tome se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak, vlasnik, potrošač i ništa drugo.

Uostalom, kako nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas, naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene u vreme monarhija.

U tom smislu, pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i politička pozadina.

Pa šta onda da se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno, ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne učestvovati u otporu samom.           

SRCE

I kad me liše vida gledaću u Nevenin lik. I kad mi zapuše uši ja ću čuti njen glas. I kad me oneme i dalje ću je zvati kroz krik.

 

I bez nogu naći ću ka njoj put. I kad mi slome ruke uhvatiću je srcem svojim.

 

I kad mi zaustaviš srce poneću te u misli svojoj.

 

Najdraža.

ARHETIP

Nevena je večno mlada, zaustavljena u svom visokom naponu lepote. Ona u sebi nosi sakralnu bit junaka, jer je ona, zapravo, ljudski arhetip što obituje na samom rubu fizikalnih zakona koji važe za druge ljude. A njeno lice, to lice, koje odiše božanskom patinom, obustavlja onu svakidašnju istinu i pobuđuje smušenost, nasladu i na samom kraju neospornu sigurnost u neku višu istinu.  

ISPRED NARODNOG POZORIŠTA

 

Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.

 

Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno ime kao štit diljem grada.

 

I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio lud.

 

Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.  

 

I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.

 

Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.

 

Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.

 

Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.

 

I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale njene vulve.

 

Između prstiju njene šake i rude njenih grudi

 

Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva

 

Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova

 

Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše

 

Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha

 

Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku

 

Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa

 

Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog podvaljka

 

Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena

 

Tamo negde gde mislim da me ti florišeš dok te ja faunišem

 

Do kraja sveta i nazad

SAN

Sanjao sam noćas jedan košmar. Onda sam se probudio i shvatio da je stvarnost košmar pa poželeh da sam samo sanjao da sanjam košmar.

 

Sanjao sam i neke gradove koje sam nepovratno izgubio.

 

Sanjao sam i ovaj davno napušteni grad, ali ovoga puta slobodan.

 

Sanjao sam i avenije i široka šetališta pod senama drveća.

 

Sanjao sam i veliku okruglu kolibu prekrivenu palminim lišćem sa nastrešnicom od cinkanog lima po kojoj je dobovala kiša.

 

Sanjao sam i da neko kuca na vrata i da si to ti.

 

Sanjao sam i tvoju zelenu ruku kako mi govori hodi, hodi, ovde je ishodište svih tvojih žudnji.

 

Sanjao sam i kako odlazim daleko, veoma daleko, ali ma koliko daleko, veoma daleko stigao uvek bih želeo da odem sve dalje i dalje.

 

Sanjao sam noćas i miris mora.

 

I sanjao sam noćas da je sav užas ovog sveta samo san.

 

Napokon sanjao sam noćas realnost.

 

Oh, kakvo olakšanja kada sam se probudio.

TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.