ARHETIP

Nevena je večno mlada, zaustavljena u svom visokom naponu lepote. Ona u sebi nosi sakralnu bit junaka, jer je ona, zapravo, ljudski arhetip što obituje na samom rubu fizikalnih zakona koji važe za druge ljude. A njeno lice, to lice, koje odiše božanskom patinom, obustavlja onu svakidašnju istinu i pobuđuje smušenost, nasladu i na samom kraju neospornu sigurnost u neku višu istinu.  

SAM

Piše: Rastko Ivanović

Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednja brana pred onim neizbežnim. I stoga smo spremni da čitave svetove pretvaramo u bajke. Kako bismo zadovoljili bilo sebe bilo druge. Iako je možda taj drugi i patološki lažov i prikriveni narcis ili pak nešto treće. Ali mi smo poverovali da ga zaista volimo i priredili smo za njega jednu grandioznu predstavu na čijoj sceni je on zauzeo centralno mesto.

Jer svakoga jutra kada se probudimo kako to na jednom mestu u Godarovom "Preziru" kaže veliki nemački reditelj Fric Lang mi odlazimo na pijacu laži i sa poverenjem gledamo u prodavce. I uveravamo sebe da laži koje nam govore su zapravo istinite. Jer nam nekada manjka i pažnje a nekada i ljubavi. I želimo da razotkrijemo nečiju tajnu iako je najveća tajna da nikakve tajne nikada nije ni bilo. Jer svako "ja" je ništa drugo nego suma nasumičnih i često nepovezanih mentalnih događaja. I sve drugo su samo jalove tlapnje često dokonih kognitivnih budista. Kao u onom vicu u kojem ludak traži ključ koji je izgubio pod svetlom a ne u mračnom kutku gde je isti u stvari nestao.

Ali kada sve to shvatimo često je kasno. I već uveliko smo povredili kako sebe tako i druge.

I stoga nam na kraju ostaje samo jedno. Ili da prihvatimo da je stvarni svet danas odsutan i da pokušamo da ga ponovo učinimo prisutnim i pride platimo veoma skupu cenu za to ili da svet pretvarano u bajku a istinu i dalje u naraciju lišenu bilo kakvog pa i onog najmanjeg smisla.

Čovek je usamljena životinja i on i umire kao što i sanja sam. Kako je to napisao Konrad u svom legendarnom "Srcu tame". I znate šta? Dobro je što je upravo tako.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

MOJOJ DEVOJČICI

"Gnev mi, boginjo, pevaj, Ahileja, Peleja sina..." Ovako počinje Homerova "Ilijada" i priča o Troji. Ali ovako počinje i čitava evropska baština. Rečju gnev koja se pred nama pojavljuje nekako svečano i požrtvovano poput poziva koji nikako ne možemo odbiti. A gnev je zapravo i najljudskiji i najstravičniji od svih naših afekata. I kada nas obuzme mi tada iza sebe ostavljamo isključivo sivilo. Jer onaj ko je srdit taj u svet putuje poput samog metka u borbu. I na kraju i nastrada od tog istog metka.

Jer kada smo povređeni mi bol kako bismo ga učinili nekako podnošljivim i te kako hiperbolizujemo čineći sve kako bi depresija i patnja iz očajanja prešli u obest, kako je to koliko duhovito toliko i pronicljivo primetio Tomas Man kada je u pitanju praotac Jakov. Jer samo to osećanje da nam je neka nepravda naneta narasta u nama do neslućenih razmera tolikih da istom tom nepravdom mi gotovo počinjemo da se dičimo kao kakvom gorkom pobedom. I u tom slučaju kao da sam naš svet postaje drugo ime za mesto na kojem se u nama sakupljaju isključivo one neprijatne uspomene, kao i jed i traume koje nas okružuju. I zbog svega toga mi kao da želimo da uđemo u sukob s istim tim svetom.

Kada sam bio četvrti razred osnovne škole eksplodirao mi je pred očima strujni kabl i od tad neprekidno vidim mrlje pred očima i teško razaznajem ljude i predmete koji se nalaze malo dalje od mene. Kasnije mi je na demonstracijama eksplodirala i petarda na licu što mi je oštetilo i sluh pa sam usled povrede grudnog kopša imao i imam nesnosne probleme s disanjem što je u koktelu s često podjednako nesnosnim glavoboljama uticalo da se vremenom dosta otuđim od ljudi, a naročito u periodu gimnazije. I tada se pojavila Kaća. I stvarno mi je puno značila. I sad se sećam kao da je juče bilo kada mi je rekla “I ja umirem i sa mnom umire vasiona”, negde 22. maja 2002. u školskom dvorištu Pete gimnazije ili kad mi je kazala kako se u susretu s drugima čovek razliva kao vodena boja. Njoj sam jedinoj ikad ispričao i za sve ove zdravstvene probleme za koje nikada nisam rekao ni rođenoj majci. Istina nikad joj nisam pričao kako sam kao mali izbačen bespravno iz stana od strane Miloševićeve milicije i završio na ulici u pidžami jer ipak više volim veselo čudovište od dosadnog sentimentalca te sam to samo tebi rekao kao i mnogo drugih stvari.

I od maja 2003. i formalnog rastanka s Kaćom do 2017. prošlo je dobrih četrnaest godina. Činilo se kao da je u tom međuvremenu život raspisao poterncu za samim sobom. I onda si se pojavila ti kao neko nasmejano i okruglo uvek jarko sunce na mome olovnom nebu. I sve je odjednom ponovo dobilo smisao. I stvarno sam te veoma brzo jako zavoleo. Kao nikada nikoga pre tebe. I nikada te nisam lagao kada sam ti to rekao. I danas te volim najviše na svetu iako ti to posle svega verovatno smešno ili pak tužno zvuči.

Voleo sam i volim i tvoje oči koje svetlucaju i tvoja večno mlada usta i tvoju kožu meku poput papagajevog perja i tvoje lice, to lice na kome se prelamaju vedra veselost sunčevog zraka plač oblaka i čudljivost vetra. Ali sam uvek najviše voleo volim i uvek ću najviše voleti tvoj duh. Duh te žene koja je pala na zemlju kao mala devojčica a podigla se kao veliki borac koji će nastaviti da struji kroz vasionu i kroz vijek vjekova. Jer ti si kao anđeo nevidljivih krila koji klizi kroz vazduh i leprša negde tamo daleko visoko visoko iznad oblaka. I kada sam ti napisao i rekao ono što sam ti rekao 18. marta ove godine kada smo se poslednji put videli zaista sam to i mislio. Ali onda kao da sam u roku od odmah poput škorpije okrenuo otrovni žalac prema sebi samom ali što je svakako najgore i prema tebi i naposletku i prema tvojoj porodici. I nema reči da opišem koliko mi je zbog svega iskreno žao. Ali je o tome sad besmisleno i govoriti.

Jeste da je kako je to Hegel voleo da kaže samo kamen nevin budući da se nalazi u sferi čistog ne-delanja ali se neke stvari nikako ne smeju uraditi a ja sam ih ipak počinio.

Bio sam i ljut i povređen i na prvom mestu gnevan. Ali zaista nije bilo nikakvih razloga za tim. Niti si ti na bilo koji način kriva. Neposredno pre Festa desila se jedna nezgoda kad tu pored mene nisu bili neki ljudi na koje sam računao. Tada nisam hteo tebe da gušim ali sam krenuo s onom pasivnom agresijom nažalost. I na kraju me je obuzela ona misao Martina Lutera Kinga da naposletku ni nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već samo ćutnju naših prijatelja. Jer kada na kraju sve saberemo nema velikog razočarenja bez prethodno velike ljubavi.

Ali nisi me ti razočarala niti si za bilo šta kriva. Još su stari Grci bili ti koji su veoma dobro znali da s nekim možemo spavati a da ga pritom ne volimo kao što nekoga možemo da volimo a da pritom s njim ne spavamo. Ali naprosto u jednom trenutku me je obuzela neviđena strast prema tebi. Strast tolika da sam u njoj nepovratno izgoreo. I onaj prizor kada si sedela na lejzi begu u Sava centru tokom trajanja “Olimpa” ili kada si pet dana kasnije sedela u onoj majici s mačkom u crvenoj jakni i crnim pantalonama pored mene u galeriji Prozor spadaju u najerotičnije u mom životu. I da priznajem da sam par puta hteo i da te “zgrabim” ali to nije ni najmanje bitno. Jer ono što ostaje kada strast prođe to je naravno ljubav. A ja sam u jednom trenutku počeo da osećam sebe kroz tebe i sve ostalo je i bukvalno postalo dim.

Kada sam 23. jula prošle godine shvatio da sam totalno odlepio za tobom uplašio sam se i upao u jedan tmuran period praćen još nekim neprijatnim stvarima kada smo i izgubili kontakt na nekih mesec dana. Nisam nikako želeo da pokvarim ono što imamo. Nakon što u iščekivanju tvog dolaska na drugi dan “Olimpa” nisam ispuštao mobilni telefon iz ruke i sama Slavica je shvatila koliko sam lud za tobom. Naravno nikada nisam želeo o tome da pričam s njom. Ili bilo kim drugim. Ali zapravo ja sam uvek i govorio samo o tebi. Na ovaj ili na onaj način.

I onda je došao taj prokleti novembar. Mesec na čijem smo početku nekoliko dana provodili na moju neizmernu sreću zajedno. Kao i uvek ti si za mene delovala kao da hodaš pod vodom ili kao da lebdiš u snu. A i ja sam zadobio taj osećaj bivajući skoro svakodnevno u tvom prisustvu. I onda je došao i taj telefonski razgovor u kojem sam manje više neskriveno otkrio svoje emocije i svoja osećanja. I otada počinjem da svakodnevno “jurim Ejmi”. Dešavalo se da se usred noći negde oko 4 ujutru probudim i sav u suzama počnem nešto da ti pišem. I na kraju sam ti nažost ili ne i neke od tih poruka putem SMS-a i prosledio. Ona predivna žena mi je u stanici rekla da ne možeš s nekim biti prijatelj i držati ga u isti mah na distanci. I da si ti tu takvom taktikom pogrešila samim tim što nisi prekinula. Mada istinu govoreći ja sam bio taj koji je trebalo da ode kako bi sprečio da se dogodi sve ono što se na kraju nažalost dogodilo. A opet mislim i da se seksualna energija veoma dobro može sublimirati u iskreni prijateljski odnos. Odnos kakav smo nas dvoje van svake sumnje uspeli da izgradimo.

Istina je da nikad nisam sebi oprostio što letos nisam bio pored tebe usled porodične tragedije koja ti se dogodila kad ti je preminuo rođak. I u par navrata usled velikog strahopoštovanja koje sam osećao prema tebi nisam sebi dozvolio da prasnem i da te pitam čime sam te toliko povredio da me kažnjavaš kao u onoj situaciji na zatvaranju Bitefa u galeriji Štab u Crnogorskoj ili još jednom malo pre a i dobra dva meseca posle toga u Sava centru. Možda je tad i trebalo da kažem neke stvari odnosno da te to pitam ali nisam. No kako bilo nisi ti ni za šta kriva. Ja sam. I te kako. I ne postoji način da se ikada na bilo koji naćin iskupim zbog svega toga.

A malo je reći koliko mi je bilo stalo. Sećam se 11. septembra kako je kiša lila ko iz kabla. Bilo je toliko kišovito da mi se činilo kao da bi i sami morski psi u toj vremenskoj nepogodi mogli da plivaju kroz vazduh. A ja sam svakim časom sve više i više umirao jer nisam mogao da te zaštitim usred tog pljuska. Hteo sam čak da skinem košulju da je razastrem nad tobom ali mi je bilo neprijatno da to učinim. Dva dana kasnije na Tominoj izložbi bilo mi je tako krivo kada ti je kap nekog pića kanula na ruku da sam odmah izvadio maramicu iz džepa kako bih te obrisao. Jer ti si za mene bila jesi i uvek ćeš biti mala princeza iz bajke. Devojčica koja će uvek nastavljati da juri svoje snove ali nadam se i da ih uspešno unovčava kako u jednom trenutku isti ne bi i odleteli.

Devojčica koja deluje tako majušno a koja je opet tako velika tako široka i duboka kao neka nabujala reka. I večno ću ti biti zahvalan što si mi dopustila da jedrim po tvojim vodama. Da ronim po tim vodama sve dublje i dublje, sve žudnije i sve žednije. Želeći tako često da te zagrlim da te pomilujem po kosi po licu pa čak i da prislonim glavu na tvoj slatki stomak. Ali ništa od svega toga ne može da se meri s onim trenucima kad bi nam se preklopile ruke kada bi se pozdravili na rastanku. I sada dok ovo pišem ja zaista ridam. Posle dužeg vremena. I ti trenuci će mi nedostajati više od svega. I žao mi je što ih nije bilo pa biću sebičan bar dvaput više. Ali zato i moramo da cenimo vreme koje su nam drugi ljudi podarili nesebično se nastanivši u naš život ovde i sad.

Mnogo volim onu tvoju majicu s mačkom i ona me uvek podseti na onu tvoju divnu priču iz galerije Prozor od 18. maja kada si mi rekla koliko voliš sve životinje i koliko ti je krivo što mi svojim lažnim milosrđem pravimo od njih svoje roblje jedan gotovo pa rasno inferioran svet čupajući ih iz njihove divljine.

Mačka Holi Golajtli na kraju čuvenog Kepotijevog romana našla je svoj dom. Našla je svoje mesto. A ja sam siguran draga Nevena i da ćeš ga ti jednog dana naći. Ako već i nisi.

Volim te devojčice moja. Žao mi je zbog svega, i pregršt stvari nikada neću sebi moći da oprostim. A ni ne treba to da učinim.

Ali znam da tebi želim zasigurno sledeće. I ljubav, i ludilo i nadu i pre i posle svega samo Beskrajnu Sreću. Jer ti to samo i zaslužuješ.

Devojčice moja najlepša. Voleo sam te volim te i uvek ću te voleti. Do neba i nazad. Najviše na celom ovom svetu!

Rastko Ivanović,
Beograd, 28. april 2018. godine 

https://sveoneveni.blogspot.rs/

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/09/olimp.html

JUTRO ĆE PROMENITI SVE

Piše: Rastko Ivanović

Prema Frojdovom mišljenju, ljudska bića su po prirodi životinje koje ne pamte. Zaborav je ono što nas tera napred. Preživljavamo samo zahvaljujući tome što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz svoje prošlosti. Prema Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. Sećanje je samo zaboravljanje da treba da zaboravimo. Ali danas javalja se jedan drugi problem. Ato je nemogučnost zaborava. Ali danas nas progoni jedan drugi problem. A to je nemogućnost da zaboravimo. Jer mi u neku ruku bolujemo od gubitka gubitka. Ono što smo nekoć mislili da je nepovratno nestalo već će nam se sutra vratiti u obliku Ju Tjub videa. Neke od paušalnih opaski koje smo izneli pre nekoliko godina ostale su da drežde po socijalnim mrežama vrebajući pravu priliku da nas brutalno obrukaju. 

U tom smislu, naša era je obeležena arhivatorskom anksioznošću. I kada to kažem ne mislim samo na odviše prelaku dostupnost prošlosti. Ne, ovde je reč i o neumoljivom radu na arhiviranju naše vlastite sadašnjosti. Na taj način mi smo izrasli u arhivatore naših vlastitih života. Neurotično držeći kamera-telefone visoko iznad naših glava mi se trudimo da ne propustimo niti jedan događaj u našim životima ali umesto toga omogućujemo mašini da ništa ne propusti dok ćemo mi naprotiv propustiti ama baš svde. A isto to je činila i glavna junakinja ove naše priče. 

Jer Nevena je snimala sve što bi joj došlo u vidokrug. A ponajviše koncerte, izložbe, predstave. Jer njen mobilni telefon bio je njeno pravo malo carstvo. Ali i savršen alibi. 

Na jednom mestu, Umberto Eko kaže kako su od pojave mobilnih telefona ubedljivo najveću korist imali sami preljubnici. Jer dovoljno je da samo oni poznaju taj tajanstveni broj i da na taj način zaobiđu sve članove svojih porodica ali i poneku ljubomornu koleginicu i isto tako zlobne kolege. 

A Nevena je uz pomoć svog mobilnog varala čitav svoj svet. Ali u neku ruku svi mi varamo. I izmišljamo uvek iznova sami sebe. Jer napokon “Ja” je jedna imaginarna konstrukcija.

A Nevena je samo malo više sebe u sve to investirala i zbog toga osećala preveliku krivicu. A nije trebalo.

Jer Nevena je za mene bila, jeste i uvek će biti ono neopisivo svetlucanje nečega što tek treba da poprimi obrise jutra.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

ODISEJA

Piše: Rastko Ivanović

Ljudi žele da u svojoj sredini izraze svoju ličnost.
Ne samo u tome što rade, nego i u svojim izborima.
Kreću se u urbanom prostoru i traže nešto. Šta?
Intimu doma.

György Konrad

Drugim rečima, oni traže isto ono što je tražio i Homerov Odisej. Ali, na kraju završavaju praznih ruku. Jer jedno je danas sasvim sigurno. A to je da povratka domu nema.

Umesto povratka jedino što pronalazimo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. I jedino što još uvek možemo da učinimo je da odemo. I da se izgubimo ne kako bismo se tobož ponovo pronašli već kako bismo se ponovo izgubili. Jer, i kad nam se čini da se vraćamo domu, mi se poput aviona u magli nalazimo nasukani na strano tle. Ali to nije razlog za očajanje. Jer, kako je to Rembo pevao moramo se držati onog što još uvek nismo osvojili. Moramo istrajati u svojim mislima cele noći. Kako bi istina s malim i postala istina s velikim I. Kako bi svetlo istine kada se probudimo jarko svetlelo u hladnoći. Jer napokon svako od nas je u najboljem slučaju budni čuvar onih prolaznih istina. I zato stalno mora ponovo iznalaziti i iznalaziti sebe. Ponovo se izumevati, kao što mora da izumeva i ljubav, politiku, filozofiju, revoluciju, iznova i iznova.

Jer, konačno, kao što to znamo iz Internacionale, mi smo ništa, ali bićemo sve. Samo ako naučimo jezik bekstva. Bekstva od statusa kvo našeg aktuelnog liberal-demokratskog konsenzusa. Od sveta onakvog kakav jeste u ime sveta onakvog kakav bi on mogao da bude. Jer, mi uvek moramo ostati otvoreni za ono što znamo. A mi znamo da ne znamo šta je ono što će tek da bude.

LOGIČNE POBUNE

Piše: Rastko Ivanović

Na jednom mestu Rembo koristi čudan izraz: les revoltes logiques, logične pobune. I zaista ima li ičeg logičnijeg od toga pobunit se. Jer ukoliko se borimo možemo da izgubimo, no ukoliko se ne borimo mi smo već sasvim sigurno izgubili.

I zato kako na jednom mestu, u jednoj svojoj pesmi kaže Stivens, moramo svoje misli istrpeti celu noć. Jer samo tako ćemo ujutru moći da vidimo svetlo istine kako nepomično stoji u hladnoći. I zato moguće je, moguće je, moguće. Mora biti moguće.

Jer, uostalom, šta nam na kraju preostaje ako ne da sanjamo ponovo. Ali ovoga puta znatno bolje.  

Posvećeno jednoj devojčici, koja se sa svetlošću svemira igra i za koju, apsolutno sve mora da bude moguće.

MULTIVERZUM

Piše: Rastko Ivanović

Otkako smo počeli da proučavamo noćno nebo, mogli smo da se oslonimo na jednostavnu ideju koja opisuje sve oko nas na Zemlji i izvan nje, sve planete, sve zvezde i sve galaksije. Ta ideja je ono što nazivamo univerzumom.

Za kosmologe univerzum se proteže do najudaljenije tačke sa koje je svetlost uspela da stigne do nas od početka vremena. To je ono što nazivamo vidljivim univerzumom: sferni prostor sa kog je svetlost imala vremena da stigne do nas tokom 13,8 milijardi godina od Velikog praska

Univerzum je, najkraće, zbir svega što vidimo i svega za šta znamo. Prilično dugo nauka je bila potpuno zadovoljna ovim odgovorom. Delovao je sasvim logično.

Ali danas to više nikako nije slučaj. Jer glavno pitanje nije više da li je naš univerzum jedini univerzum već je ključno pitanje koliko univerzuma uopšte postoji? Jer reklo bi se da nigde u vaseljeni ne postoji znak upozorenja svemir se ovde završava. Naprotiv. Samim tim, jedno je danas gotovo izvesno. A to je da je došlo vreme da se pretpostavka o jednom jedinom svemiru pošalje u penziju. Naš je univerzum samo jedan od mnogih univerzuma u ogromnom moru multiverzuma. A što će reći da naš univerzum nalikuje na vrt u kome svaka staza vodi do neke druge staze račvajući se do u beskraj.

Jer u multiverzumu kao da i samo vreme gleda razroko. Pa se tada sve stvari odvijaju u dva ili više smerova, baš kao onaj slavni vetar koji ima tu moć da duva u svim pravcima.

Jer, svi smo mi već bili svuda. I samim tim, ni samo moguće nije više moguće. Jer šta se događa događa se. I u tome je reklo bi se sva tajna multiverzuma u kome ništa više nije istinito, ali je sve postalo tačno.

Ili je stvar jednostavno u izazivanju hazarda, u izazivanju vrtoglavice koja je nama običnim smrtnicima, naprosto, nedokućiva. Jer, Bog ne samo da se igra kockicama, već to čini na krajnje neobične i nama nedokućive načine.

POLOK

Piše: Rastko Ivanović

Sa Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu potencijalnu sreću.

Sreću kao konačno uživanje u onom beskonačnom. 

NO HAY BANDA

Piše: Rastko Ivanović

No hay banda (nema muzike) uzvikuje jedan lik spreman da zapeva u filmu Dejvida Linča "Bulevar zvezda" (Mullholland drive), iz 2001. godine. Nema uvek sinhronizacije između životnog impulsa i zamuklog orkestra. Pa ipak, pesma počinje, sasvim neprimereno tišini ili kolektivnoj nepažnji. Ali, kako pesma teče ispostavlja se da je u pitanju plejbek. Ispostavlja se da je sve unapred snimljeno, da je sve unapred napisano. Baš kao i u slučaju samih, naših života.

Naime, ono što vidimo u toj sceni jeste film sam. Ili, malo drugačije rečeno, snimak i ništa više. Čist performans. Uloga koja se igra. Sve ono što čeka i nas kada izađemo iz mraka bioskopske sale.

Jer, naša subjektivnost uvek je već prazna. Ona nas ne vodi nikuda, jer ona je uvek već vođena. Samim tim, ona ne može da nam da bilo kakve smernice prema nekakvom izmaštanom poreklu, jer ona sama predstavlja čisto izvođenje po sebi.

I u tom smislu, posmatrajući ovu legendarnu scenu iz kluba "Silencio", u filmu Dejvida Linča, "Malholand drajv", ne  možemo a da se ne setimo onih poznatih reči Filipa K. Dika, koje nam poručuju da život nikada nije življen, već je uvek življen kroz.

Kroz neke posrednike, kroz ideologiju samu. Jer, ako i sama naša kola rade, recimo, na gas, tako isto i sama naša društva rade recimo na ideologiju. I u tome nema ničeg čudnog, a još manje novog.

Ali, ako to već znamo onda možemo i da mobilišemo snage za otpor. I da pokušamo da pronađemo ono što je po sebi neizračunljivo i izuzeto iz sveta našeg preovlađujućeg računa. A to je, naravno, Istina sama.