ZLATO

Sreću koju si mi podarila odneo sam žurno kući i u dubini noći zatvorio je u svoj zlatni kovčeg. I sada kada si otišla morao sam da je iznesem na svetlost dana. Kako bih mogao da nastavim dalje.

I sada je moja soba prepuna zlata. Mislim da ga ima više negoli što je ikada i jedna mlada uspela da dobije ljubavi. Jer tolika je bila moja sreća kada si tu još uvek bila tu.

Jer ti si mi podarila same zvezde umesto dragoga kamenja. I ja se osećam kao kralj usred tog bogatstva. Kralj koji će zbog toga umreti srećan. Iako nikada za života neće imati svoju kraljicu.

Tebe. Najdraža moja.

ZA NEVENU

Bez tebe bi život izgubio mnoge boje. Voleo bih da shvatiš barem malo koliko si divna. A naravno da su svuda oko nas beskonačna adolescencija, nezaposlenost, raslojavanje prema poreklu i prema ubeđenju, dezorijentisanost naših vlastitih života, kao i hipertrofirano osećanje krivice kao u tvom slučaju. Ali baš zbog toga moramo da pratimo ono što namiguje u pravcu onoga što će tek biti, a ne onoga što već jeste. A ti si za mene, kao u onom Sen Persovom stihu, ona ženska zvezda, ona stvar koja je čista i založena u nebeski bezdan. Nikada neću imati dovoljno reči da ti se zahvalim na svemu i da ti kažem koliko mi značiš. Zbog tebe sam naučio da budem u vezi sa svime na ovom svetu što može voleti život. Bilo da su u pitanju same ovce sa njuškama nepomičnim iza žita, ili pak sunce koje negde tamo upravo zalazi iza stena. I primetio sam kada smo bili zajedno poslednji put da nisi bila baš dobro raspoložena, da si nešto klonula duhom, ali ja volim tvoje celokupno biće, sa svim njegovim menama, sa svom svojom troičnom lepotom, onom tela, uma i duše, sa naglaskom na neizmernu i neizrecivu lepotu ovog poslednjeg. I uvek ću voleti sve u vezi tebe. Izvini što sam ovoliko iskren i ogoljen dok ovo pišem, ali ovo je valjda nešto najbliže padanju svih mogućih maski, barem kada sam ja u pitanju. I zato verujem da ćeš izgraditi jednu novu zemlju koja će biti ništa manje nego "ziratno zemljište snova" i da ćeš u vodi njenog pokretljivog okeana konačno prepoznati sreću, i to onu svoju. Želim ti to svim svojim srcem.

Rastko Ivanović

(13.12.2017. | 17:37:55)  

SREĆA

Piše: Rastko Ivanović

Budite pozitivni. Nemojte biti negativni. Jer pozitivni afekti moraju da se šire poput kakve bolesti. Budući da biznid model radi samo ako se sreća širi kao sam rak. I zato svi odmah i sada moramo biti užasno srećni. A koliko je ustvari sama sreća užasna?

Jednom, beše to negde u oktobru 2017. ja sam rekao Neveni kako me ona čini srećnim. I zaista možda jedino tih meseci boraveći u njenom društvu ja jedini put u svom životu jesam bio srećan.

Ali dešavalo se i da se promašimo. U junu je trebalo da se nađemo u Legatu Čolaković na jednoj izložbi na kojoj je uzgred budi rečeno trebalo po prvi put da se nađem i sa poslednjim jugoslovenskim filozofom Vinkom Pandićem ali je meni tada pozlilo i na kraju nisam ni dobacio do date lokacije. Desilo se i da oboje budemo na Rundekovom koncertu a da se pride ne vidimo. Ali neka dva dana kasnije tog juna oboje smo bili na Etno Festu. Nevena je tom prilikom pozvala toliko ljudi u Jevrejsku sinagogu da je meni posle koncerta došlo da jednostavno pobegnem. Ali tu nameru nisam mogao da ostvarim budući da jednostavno nisam imao kud.

A ispostaviće se i kako ću tada upoznati nikog drugog do Milenu. Milena je bila Marijina i Nevenina drugarica i velika ljubiteljka Rumijeve poezije. I žena s kojom je od prvog trenutka razgovor tekao veoma lako. Posebno onaj na temu tišine. Bilo da je bila reč o istoimenom Skorsezeovom filmu ili pak o tišini kao takvoj. Jer kako je to voleo da kaže Mark Rotko tišina je tako precizna. Dok je s druge strane govor taj koji u sebi nosi i eksces i nemir i često nemogućnost onog pravog i punog razumevanja. A najsnažnije misli i dolaze tiho gotovo na golubijim nogama javljajući se kao kapi kiše pred oluju. Baš kao što i najače strasti sazrevaju sasvim tiho krijući se u onoj najvećoj dubini. I zato je Milena valjda toliko i prezirala savremenu art scenu, svedenu tako često na nekakvu pogrebnu povorku svečanih performansa razapetih između mrtvačnice s jedne i takozvane želje za Budom s druge strane.

Jer nije li čak i Lenjin primetio da u onim trenucima kada su kritičke a i revolucionarne aktivnosti najslabije tada žalosna arogancija zapadnog imperijalizma postaje ta koja radi na stvaranju mešavine pornografije i misticizma. I tako se pred nama rađa neka vrsta tibetanske pornografije koju je proizvela nada našeg vremena koje tek treba da pronađe svoju vlastitu zoru.

I gledajući svu tu hrpu performansa bio sam na korak nemali broj puta da učinim ono što mi dođe da učinim i dok gledam sve te naše domaće serije. Naime, više puta sam prislonio cev slepočnici. Ali je ono što se odigravalo ispred mene bilo toliko glupo da sam se uplašio da će metak iz pištolja biti taj koji će sam izvaditi pištolj u nameri da ubije samoga sebe. Pa će potom metak od tog metka da izvadi pištolj da se ubije i tako u krug. Sve do beskraja beskraja.

A Milena je bila neko ko je poput njene drugarice Marije u odnosu na sve navedeno pripadao zapravo Dobu Pesnika. Ili makar onom vremenu kada je pesnik smrtno ranjen mogao svoje poslednje utočište da nađe u filozofiji kao nekoj vrsti bolnice. Ali kako su kapije te bolnice odavno zatvorene i kako je ulogu umetnika na sebe danas zapravo preuzeo kritičar ono što nam je preostalo je nada da će poezija ponovo da se javi sasvim ravnodušna prema svom zapostavljanju i tobožnjoj prevaziđenosti ukazujući se pred nama kako je to Malarme voleo da kaže kao kakvo Sazvežđe.

A tu negde na korak dva od Jevrejske sinagoge moje Sazvežđe je preda mnom zasijalo. Jer Nevena za mene i nije bila ništa drugo nego svetlost koja misli. I gledajući je onako svu kao da je satkana od ruža i od meda delujući kao da u svakom datom trenutku hoda pod vodom ili pak leti u snu pomislio sam jedno. Kako moja Nevena ne voli nikada da se obnažuje jer ona ima toliko lepo telo da bi se nekom ako bi se poželela i malo svuči učinilo kako u stvari Nevena nema lepo lice. A njeno lice je bilo najlepše jer je ono baš kao i sama Nevena ama baš svakog trenutka isijavalo lepotu ognja. Blistajuči 24 sata dnevno bez prestanka poput same ideje. Jer Nevena i jeste bila upravo to. Ideja o lepom.

A posebno te večeri dok je obasjana neonskim svetlom pričala o tome kako je spektakularno ušla na Rundekov koncert bez karte i kako je tamo slušala ponovo Kralja Čačka koji je tako super samo što poput svih muškaraca koji dođu u njegove godine voli da kosu tera napred jer je ova počela naglo da se proređuje. A Nevena je nasuprot svemu tome u svakom momentu i u svakoj situaciji odavala utisak nekoga ko je večno mlad. I zato sam ja imao običaj da joj kažem da ako je poezija ponovno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku onda si ti Nevena isto tako večno utvrđivanje mladosti u jednoj ženi.

Sećam se kako smo se te večeri izdvojili iz gužve kako bismo Mariju i Milenu otpratili na njihov autobus. A potom smo nas dvoje zajedno krenuli prema kući. I sve je bilo toliko lepo da sam više puta morao da se uštinem kako bih proverio da slučajno ne sanjam. A stvarnost je ionako samo za one koji nisu dovoljno snažni da podnesu svoje vlastite snove.

Pa iako je sreća reč koja ima smisla samo u slučaju krava, robova i tamo nekih Engleza ja sam tih dana kao i tih meseci bio nesumnjivo srećan. Jer pored Nevene ja sam naprosto lebdeo.

I sada mi je čak i pomalo krivo što nisam odapeo onaj metak. Jer ima li šta lepše na ovom svetu od toga da po vas kada ste najsrećniji dođe smrt i da pritom ima lice i oči jedne Nevene?

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/darko-rundek-apokalypso-now.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/07/tisina.html

SREĆA I LJUBAV

Piše: Rastko Ivanović

„Onaj ko priča o sreći ima često tužne oči“, zapisao je Aragon. Da li je ovaj slavni francuski pesnik bio u pravu? Jer, može li se uopšte biti protiv sreće. Da li je ona, kako je Aristotel tvrdio krajnja svrha naših života ili je pak Niče bio u pravu kada je tvrdio da čovek nimalo ne žudi za srećom i da je to samo odlika Engleza. Jer, šta ako svi ljudi ne teže sreći. Šta ako je sve baš suprotno od toga. Jer šta ako su sve naše želje uvek usmerene ka neuspehu baš zato da bi se zauzvrat one održavale u životu.

Mi danas živimo u vremenu paradoksalne sreće. Sreće, koja u vremenu vladajućeg liberal-demokratskog konsenzusa pre nalikuje na puku iluziju nego na bilo šta drugo. Na smešnu igru privida, u kojoj bezrezervno učestvujemo svi mi, poslednji ljudi Zapada, ljudi obuzeti neprekidnom potragom za sve smešnijim i sve iluzornijim zadovoljstvima. A nije li zadovoljstvo možda i najveći protivnik sreće.

Naime, mi živimo u vremenu, u kojem i dalje ne možemo skinuti poklopac vremena sa našeg smrtnog života, ali ono što možemo je da uklonimo sva moguća i nemoguća ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja možemo iskusiti pre nego što nastupi to drugo i neumitno ograničenje. Mi možemo biti bilo ko ili bilo šta, možemo spavati sa bilo kime ili bilo čime. Na raspolaganju su nam redom i nove spravice za fitnes, i neprekidne promene pozadine, i parketi koji se postavljaju na ono mesto na kojem su do juče stajali tepisi ili obrnuto, i zamena minija SUV-om, ili opet obrnuto, i zamena majica sa kratkim rukavima otmenim bluzama, ili pak jednobojnih sofa onim prezasićenim raznim i jarkim bojama, kao i sve moguće veličine grudi, koje se smanjuju ili povećavaju, nove vrste patika, pića, i onih svakodnevnih rutina koje se sada neprestano prilagođavaju onoj poslednjoj modi. Naposletku, i novousvojeni rečnik koji se koristi za ispovedanje tajni i naših intimnih doživljaja na kauču sasvim fino će odraditi posao. A kada se čiini da su se sve opcije nepovratno iscrple na našem zabrinjavajuće dalekom horizontu ukazuju nam se čudesa genetskog remonta. I stoga šta god da nam se desi čini se da nema mesta za očajanjem. Jer i ako se svi ovi čarobni štapići ne pokažu dovoljno efikasnim tu su droge koje nam garantuju instantnu posetu večnosti uz svakako obećanu povratnu kartu.

Ali sve ovo nas nepovratno opet dovodi u predvorje depresije. Jer ljudi su nekada patili zbog manjka a danas zbog neminovnog viška uživanja. Jer uživanje je danas postalo veća dužnost čak i od poštovanja pravila. Uživaj! Uživaj više ili samo napred su slogani kojima nas zasipaju sa svih mogućih strana. I sve to nam zapravo govori o našoj savremenoj diktaturi zadovoljstva i nagona smrti. I zato moramo izmisliti novi vid sreće. Jer sreća baš kao i istina predstavlja užitak onog Nemogućeg. I zato je odgovor na pitanje kako postati srećan uistinu uveseljavajuće jednostavan. Tako što ćemo promeniti svet. Tako što ćemo u sebi samima pronaći potencijal za ono za šta nismo ni znali da smo kadri. Kao kada spoznamo svu dubinu nekog naučnog otkrića, ili kao kad učestvujemo u nekoj revolucionarnoj političkoj akciji, otkrijemo magiju nekog umetničkog dela ili ponovo pronađemo ljubav. Onaj nemogući događaj, koji se opire svim mogućim običajima i zakonitostima ovog sveta. Taj nemogući događaj koji čini da oslobodimo vreme iz njegove ljuske i naučimo ga kako da ponovo hoda. Kako da i sama brzina uspori  i omogući nam da ponovo osetimo Sada, koje je već dugo vremena bilo izgnano iz samog sebe. Jer ljubav je kao i revolucija uvek mogućnost da se prisustvuje rađanju jednog novog sveta. Spuštanje same večnosti u ovde i sada. U Vreme.

I zato moramo ponovo naći načine kako da uživamo u onom Nemogućem. Jer samo je Nemogući Događaj taj koji će za nas stvoriti uslove za stvaranje one realne, one Stvarne Bajke.

A taj Nemogući Događaj za mene jesi upravo Ti.

Posvećeno jednoj Neveni, ubedljivo najvažnijem razlogu zašto je uvek nešto a ne ništa.

POLOK

Piše: Rastko Ivanović

Sa Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu potencijalnu sreću.

Sreću kao konačno uživanje u onom beskonačnom. 

ZABELEŠKE KA VRHOVNOJ FIKCIJI

Piše: Rastko Ivanović

Kada su istinu i realnost stavili na detektor laži, same su priznale da ne veruju u te stvari.

Jer, nije li jedina stvar u koju mi, danas, verujemo, zapravo fikcija? I baš zato danas nam je više nego ikada pre potrebna bolja fikcija. Ako konačno verovanje već mora biti verovanje u fikciju, kako je to zaključio veliki američki pesnik, gospodin Volas Stivens.

Jer ako je neko već uspeo da nas vrati na Đuliće, onda valjda i mi možemo da vratimo nešto što bi makar i malo nalikovalo na nekakvu alternativu.

Jer stvarni život je, danas, svakako odsutan. Ali je isključivo na nama da li ćemo ga ponovo učiniti prisutnim. I da li ćemo, ideje, napokon, ponovo učiniti opasnim.

Na tom putu, svakako nam je potrebno puno sreće. Ali i vernosti ideji, jer, nije li istinski srećan samo onaj koji živi pod znakom određene ideje?

A u našem slučaju ta ideja je svodiva na jedno. Na bekstvo od svih dosadašnjih poraza, i na konačni poraz svih poraza. Do samoga kraja i do konačne pobede.

Srećno!