KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

SREĆA

Piše: Rastko Ivanović

Budite pozitivni. Nemojte biti negativni. Jer pozitivni afekti moraju da se šire poput kakve bolesti. Budući da biznid model radi samo ako se sreća širi kao sam rak. I zato svi odmah i sada moramo biti užasno srećni. A koliko je ustvari sama sreća užasna?

Jednom, beše to negde u oktobru 2017. ja sam rekao Neveni kako me ona čini srećnim. I zaista možda jedino tih meseci boraveći u njenom društvu ja jedini put u svom životu jesam bio srećan.

Ali dešavalo se i da se promašimo. U junu je trebalo da se nađemo u Legatu Čolaković na jednoj izložbi na kojoj je uzgred budi rečeno trebalo po prvi put da se nađem i sa poslednjim jugoslovenskim filozofom Vinkom Pandićem ali je meni tada pozlilo i na kraju nisam ni dobacio do date lokacije. Desilo se i da oboje budemo na Rundekovom koncertu a da se pride ne vidimo. Ali neka dva dana kasnije tog juna oboje smo bili na Etno Festu. Nevena je tom prilikom pozvala toliko ljudi u Jevrejsku sinagogu da je meni posle koncerta došlo da jednostavno pobegnem. Ali tu nameru nisam mogao da ostvarim budući da jednostavno nisam imao kud.

A ispostaviće se i kako ću tada upoznati nikog drugog do Milenu. Milena je bila Marijina i Nevenina drugarica i velika ljubiteljka Rumijeve poezije. I žena s kojom je od prvog trenutka razgovor tekao veoma lako. Posebno onaj na temu tišine. Bilo da je bila reč o istoimenom Skorsezeovom filmu ili pak o tišini kao takvoj. Jer kako je to voleo da kaže Mark Rotko tišina je tako precizna. Dok je s druge strane govor taj koji u sebi nosi i eksces i nemir i često nemogućnost onog pravog i punog razumevanja. A najsnažnije misli i dolaze tiho gotovo na golubijim nogama javljajući se kao kapi kiše pred oluju. Baš kao što i najače strasti sazrevaju sasvim tiho krijući se u onoj najvećoj dubini. I zato je Milena valjda toliko i prezirala savremenu art scenu, svedenu tako često na nekakvu pogrebnu povorku svečanih performansa razapetih između mrtvačnice s jedne i takozvane želje za Budom s druge strane.

Jer nije li čak i Lenjin primetio da u onim trenucima kada su kritičke a i revolucionarne aktivnosti najslabije tada žalosna arogancija zapadnog imperijalizma postaje ta koja radi na stvaranju mešavine pornografije i misticizma. I tako se pred nama rađa neka vrsta tibetanske pornografije koju je proizvela nada našeg vremena koje tek treba da pronađe svoju vlastitu zoru.

I gledajući svu tu hrpu performansa bio sam na korak nemali broj puta da učinim ono što mi dođe da učinim i dok gledam sve te naše domaće serije. Naime, više puta sam prislonio cev slepočnici. Ali je ono što se odigravalo ispred mene bilo toliko glupo da sam se uplašio da će metak iz pištolja biti taj koji će sam izvaditi pištolj u nameri da ubije samoga sebe. Pa će potom metak od tog metka da izvadi pištolj da se ubije i tako u krug. Sve do beskraja beskraja.

A Milena je bila neko ko je poput njene drugarice Marije u odnosu na sve navedeno pripadao zapravo Dobu Pesnika. Ili makar onom vremenu kada je pesnik smrtno ranjen mogao svoje poslednje utočište da nađe u filozofiji kao nekoj vrsti bolnice. Ali kako su kapije te bolnice odavno zatvorene i kako je ulogu umetnika na sebe danas zapravo preuzeo kritičar ono što nam je preostalo je nada da će poezija ponovo da se javi sasvim ravnodušna prema svom zapostavljanju i tobožnjoj prevaziđenosti ukazujući se pred nama kako je to Malarme voleo da kaže kao kakvo Sazvežđe.

A tu negde na korak dva od Jevrejske sinagoge moje Sazvežđe je preda mnom zasijalo. Jer Nevena za mene i nije bila ništa drugo nego svetlost koja misli. I gledajući je onako svu kao da je satkana od ruža i od meda delujući kao da u svakom datom trenutku hoda pod vodom ili pak leti u snu pomislio sam jedno. Kako moja Nevena ne voli nikada da se obnažuje jer ona ima toliko lepo telo da bi se nekom ako bi se poželela i malo svuči učinilo kako u stvari Nevena nema lepo lice. A njeno lice je bilo najlepše jer je ono baš kao i sama Nevena ama baš svakog trenutka isijavalo lepotu ognja. Blistajuči 24 sata dnevno bez prestanka poput same ideje. Jer Nevena i jeste bila upravo to. Ideja o lepom.

A posebno te večeri dok je obasjana neonskim svetlom pričala o tome kako je spektakularno ušla na Rundekov koncert bez karte i kako je tamo slušala ponovo Kralja Čačka koji je tako super samo što poput svih muškaraca koji dođu u njegove godine voli da kosu tera napred jer je ova počela naglo da se proređuje. A Nevena je nasuprot svemu tome u svakom momentu i u svakoj situaciji odavala utisak nekoga ko je večno mlad. I zato sam ja imao običaj da joj kažem da ako je poezija ponovno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku onda si ti Nevena isto tako večno utvrđivanje mladosti u jednoj ženi.

Sećam se kako smo se te večeri izdvojili iz gužve kako bismo Mariju i Milenu otpratili na njihov autobus. A potom smo nas dvoje zajedno krenuli prema kući. I sve je bilo toliko lepo da sam više puta morao da se uštinem kako bih proverio da slučajno ne sanjam. A stvarnost je ionako samo za one koji nisu dovoljno snažni da podnesu svoje vlastite snove.

Pa iako je sreća reč koja ima smisla samo u slučaju krava, robova i tamo nekih Engleza ja sam tih dana kao i tih meseci bio nesumnjivo srećan. Jer pored Nevene ja sam naprosto lebdeo.

I sada mi je čak i pomalo krivo što nisam odapeo onaj metak. Jer ima li šta lepše na ovom svetu od toga da po vas kada ste najsrećniji dođe smrt i da pritom ima lice i oči jedne Nevene?

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/darko-rundek-apokalypso-now.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/07/tisina.html

LP DUO

Piše. Rastko Ivanović

Tišina je, kroz istoriju, oduvek bila prisutna u umetnosti. Ona se nalazi na početku i kraju svakog dela, ali i na različite načine ispunjava pojedine segmente umetničkih kompozicija. U tradicionalnoj muzici, tišina ističe zvuk i naglašava početak i kraj fraze, luka, većih i manjih celina, usmerava pažnju na pojedine motive, akcentuje kulminacione tačke i tačke smirenja. U slikarstvu, prazan prostor daje veći intenzitet formi i njenoj punoći, vodi posmatrača do određenih punktuma na slici, dok u filmu učestvuje u vidu izražajnog sredstva u oblikovanju dramske radnje. Tradicionalni diskurs umetnosti mapira tišinu kao senku i pomoćno sredstvo u službi zvuka, slike i filmske dramaturgije, dok u savremenoj umetnosti tišina kao znak stiče ravnopravnost u odnosu na zvuk, kada je eksponirana kao autonoman fenomen. Interesantno je da je i nemi film, koji u sebi tišinu sadrži kao "datost", na početku razvoja filmske umetnosti na svaki način stremio da različitim sredstvima zvukom ispuni projekciju.

Jer, tišina zapravo ni ne postoji. Baš kao ni prazan prostor. 1965. godine Džon Kejdž je ušao u gluvu sobu Univerziteta na Harvardu. Tom prilikom, učinilo mu se da čuje dva zvuka. Jedan visok a drugi dubok. Inženjer, koji je radio u ovoj ustanovi, objasnio mu je da je visoki zvuk bio rad njegoivog nervnog sistema, dok je onaj drugi, duboki, predstavljao cirkulaciju njegove krvi. Ponukan ovim saznanjem Kejdž je zaključio da dok god je živ uvek će biti zvukova. I ti isti zvukovi nastavće da postoje i nakon njegove smrti. U tom smislu, Kejdž kaže da nema apsolutno nikakve potrebe da brinemo za budućnost muzike.

I otad, muzika se, zaista, otvorila za svaki čujni, ili možda bolje rečeno, moguće čujni zvuk. Pa i za onu, najmanju jedinicu zvuka, za kvantni deo zvuka, poznat i kao fonon.

Kako to zvuči kada se izvodi kvantna muzika imali smo prilike da se uverimo u subotu, 21. oktobra 2017. godine, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “Ljuba Tadić”, na koncertu LP Dua.

Praćeni impresivnim video-radovima, Metaklinike, uz nesebičnu stručnu podršku profesora Vlatka Vedrala, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, poveli su nas ovoga puta na putovanje na kojem se ukrštaju, muzika, nove tehnologije, i naravno kvantna fizika. Od priča o Kazimirovom efektu, pa preko one o vakuumu, oni su svojim izvođenjem inicirali dijalog između ove naše, fizičke realnosti i onog drugog kvantnog sveta. Izvodeći kompozicije Mejeringa, Najmana, Božićevića ili pak Rajlija oni su nas teleportovali među neka nova zvučna prostranstva, koja zahtevaju “nove uši za novu muziku”. Muziku, koja će možda u jednom trenutku biti okaratkterisana kao revolucionarna. Kao uzvišena poput zvezde i iznenadna poput samog noćnog napada.

TIŠINA

 

"Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite!“

 — Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.

Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njihovom podrškom. 

I dok gledamo platna velikih modernističkih majstora, poput Poloka i Rotka mi kao da ih ponovo, makar i na kratko pronalazimo.

POLOK

Piše: Rastko Ivanović

Sa Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu potencijalnu sreću.

Sreću kao konačno uživanje u onom beskonačnom.