APOKALIPSA SADA

Piše: Rastko Ivanović

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.

Kao što to vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma, nema dece, nema nade i nema budućnosti.

Štaviše, danas je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije, ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura. Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.

Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.

I upravo u tome se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak, vlasnik, potrošač i ništa drugo.

Uostalom, kako nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas, naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene u vreme monarhija.

U tom smislu, pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i politička pozadina.

Pa šta onda da se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno, ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne učestvovati u otporu samom.           

SREĆA

Piše: Rastko Ivanović

Budite pozitivni. Nemojte biti negativni. Jer pozitivni afekti moraju da se šire poput kakve bolesti. Budući da biznid model radi samo ako se sreća širi kao sam rak. I zato svi odmah i sada moramo biti užasno srećni. A koliko je ustvari sama sreća užasna?

Jednom, beše to negde u oktobru 2017. ja sam rekao Neveni kako me ona čini srećnim. I zaista možda jedino tih meseci boraveći u njenom društvu ja jedini put u svom životu jesam bio srećan.

Ali dešavalo se i da se promašimo. U junu je trebalo da se nađemo u Legatu Čolaković na jednoj izložbi na kojoj je uzgred budi rečeno trebalo po prvi put da se nađem i sa poslednjim jugoslovenskim filozofom Vinkom Pandićem ali je meni tada pozlilo i na kraju nisam ni dobacio do date lokacije. Desilo se i da oboje budemo na Rundekovom koncertu a da se pride ne vidimo. Ali neka dva dana kasnije tog juna oboje smo bili na Etno Festu. Nevena je tom prilikom pozvala toliko ljudi u Jevrejsku sinagogu da je meni posle koncerta došlo da jednostavno pobegnem. Ali tu nameru nisam mogao da ostvarim budući da jednostavno nisam imao kud.

A ispostaviće se i kako ću tada upoznati nikog drugog do Milenu. Milena je bila Marijina i Nevenina drugarica i velika ljubiteljka Rumijeve poezije. I žena s kojom je od prvog trenutka razgovor tekao veoma lako. Posebno onaj na temu tišine. Bilo da je bila reč o istoimenom Skorsezeovom filmu ili pak o tišini kao takvoj. Jer kako je to voleo da kaže Mark Rotko tišina je tako precizna. Dok je s druge strane govor taj koji u sebi nosi i eksces i nemir i često nemogućnost onog pravog i punog razumevanja. A najsnažnije misli i dolaze tiho gotovo na golubijim nogama javljajući se kao kapi kiše pred oluju. Baš kao što i najače strasti sazrevaju sasvim tiho krijući se u onoj najvećoj dubini. I zato je Milena valjda toliko i prezirala savremenu art scenu, svedenu tako često na nekakvu pogrebnu povorku svečanih performansa razapetih između mrtvačnice s jedne i takozvane želje za Budom s druge strane.

Jer nije li čak i Lenjin primetio da u onim trenucima kada su kritičke a i revolucionarne aktivnosti najslabije tada žalosna arogancija zapadnog imperijalizma postaje ta koja radi na stvaranju mešavine pornografije i misticizma. I tako se pred nama rađa neka vrsta tibetanske pornografije koju je proizvela nada našeg vremena koje tek treba da pronađe svoju vlastitu zoru.

I gledajući svu tu hrpu performansa bio sam na korak nemali broj puta da učinim ono što mi dođe da učinim i dok gledam sve te naše domaće serije. Naime, više puta sam prislonio cev slepočnici. Ali je ono što se odigravalo ispred mene bilo toliko glupo da sam se uplašio da će metak iz pištolja biti taj koji će sam izvaditi pištolj u nameri da ubije samoga sebe. Pa će potom metak od tog metka da izvadi pištolj da se ubije i tako u krug. Sve do beskraja beskraja.

A Milena je bila neko ko je poput njene drugarice Marije u odnosu na sve navedeno pripadao zapravo Dobu Pesnika. Ili makar onom vremenu kada je pesnik smrtno ranjen mogao svoje poslednje utočište da nađe u filozofiji kao nekoj vrsti bolnice. Ali kako su kapije te bolnice odavno zatvorene i kako je ulogu umetnika na sebe danas zapravo preuzeo kritičar ono što nam je preostalo je nada da će poezija ponovo da se javi sasvim ravnodušna prema svom zapostavljanju i tobožnjoj prevaziđenosti ukazujući se pred nama kako je to Malarme voleo da kaže kao kakvo Sazvežđe.

A tu negde na korak dva od Jevrejske sinagoge moje Sazvežđe je preda mnom zasijalo. Jer Nevena za mene i nije bila ništa drugo nego svetlost koja misli. I gledajući je onako svu kao da je satkana od ruža i od meda delujući kao da u svakom datom trenutku hoda pod vodom ili pak leti u snu pomislio sam jedno. Kako moja Nevena ne voli nikada da se obnažuje jer ona ima toliko lepo telo da bi se nekom ako bi se poželela i malo svuči učinilo kako u stvari Nevena nema lepo lice. A njeno lice je bilo najlepše jer je ono baš kao i sama Nevena ama baš svakog trenutka isijavalo lepotu ognja. Blistajuči 24 sata dnevno bez prestanka poput same ideje. Jer Nevena i jeste bila upravo to. Ideja o lepom.

A posebno te večeri dok je obasjana neonskim svetlom pričala o tome kako je spektakularno ušla na Rundekov koncert bez karte i kako je tamo slušala ponovo Kralja Čačka koji je tako super samo što poput svih muškaraca koji dođu u njegove godine voli da kosu tera napred jer je ova počela naglo da se proređuje. A Nevena je nasuprot svemu tome u svakom momentu i u svakoj situaciji odavala utisak nekoga ko je večno mlad. I zato sam ja imao običaj da joj kažem da ako je poezija ponovno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku onda si ti Nevena isto tako večno utvrđivanje mladosti u jednoj ženi.

Sećam se kako smo se te večeri izdvojili iz gužve kako bismo Mariju i Milenu otpratili na njihov autobus. A potom smo nas dvoje zajedno krenuli prema kući. I sve je bilo toliko lepo da sam više puta morao da se uštinem kako bih proverio da slučajno ne sanjam. A stvarnost je ionako samo za one koji nisu dovoljno snažni da podnesu svoje vlastite snove.

Pa iako je sreća reč koja ima smisla samo u slučaju krava, robova i tamo nekih Engleza ja sam tih dana kao i tih meseci bio nesumnjivo srećan. Jer pored Nevene ja sam naprosto lebdeo.

I sada mi je čak i pomalo krivo što nisam odapeo onaj metak. Jer ima li šta lepše na ovom svetu od toga da po vas kada ste najsrećniji dođe smrt i da pritom ima lice i oči jedne Nevene?

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/darko-rundek-apokalypso-now.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/07/tisina.html