Piše: Rastko Ivanović
Nekada, u doba
moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti.
Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je:
"Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i
Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj:
"Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da
preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u
budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije
slučaj.
Štaviše, mogli
bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu
sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.
Kao rezultat,
mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera
za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu
jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono
što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti
produktivne imaginacije.
Kao što to
vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva
ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma,
nema dece, nema nade i nema budućnosti.
Štaviše, danas
je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se
kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već
mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla
Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog
zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da
globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije,
ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što
ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura.
Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam.
Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa
AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć
Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane
kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.
Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak
primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog
tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.
I upravo u tome
se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak,
vlasnik, potrošač i ništa drugo.
Uostalom, kako
nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas,
naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog
kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom
vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene
u vreme monarhija.
U tom smislu,
pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička
oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja
je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i
republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka
Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer
tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele
nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i
politička pozadina.
Pa šta onda da
se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli
drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno,
ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne
učestvovati u otporu samom.
