APOKALIPSA SADA

Piše: Rastko Ivanović

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.

Kao što to vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma, nema dece, nema nade i nema budućnosti.

Štaviše, danas je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije, ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura. Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.

Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.

I upravo u tome se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak, vlasnik, potrošač i ništa drugo.

Uostalom, kako nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas, naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene u vreme monarhija.

U tom smislu, pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i politička pozadina.

Pa šta onda da se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno, ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne učestvovati u otporu samom.           

BELDOCS 2017: MRŽNJA DEMOKRATIJE: BERNAR ANRI LEVI I ĆIĆOLINA

Piše: Rastko Ivanović

Mržnja prema demokratiji stara je koliko i demokratija sama. S tom razlikom što je ona, reklo bi se, danas veća nego ikada pre. Jer, demokratija se danas izvitoperila u tiraniju 21. veka, kako je to, jednom prilikom, primetio Alfonso Kuaron.

No, da li je, danas, uopšte, moguće ne biti demokrata? Nije li, danas, i sam rat postao, upravo, demokratski postupak usmeren protiv one pogrešne demokratije? Setimo se, uostalom, kako je i Džordž W. Buš pravdao rat u Iraku, rečima, kako je on veći demokrata u poređenju s Sadamom Huseinom.

A tamo gde je rat, tamo gde se upravo ta demokratija donosi bombama, tu su, neminovno, i trgovci, ali kako nas staro pravilo uči, tu su i misionari. Jer, to je naša stara imperijalna trijada. Vojska koja osvaja, trgovci koji otvaraju tržišta, i konačno, misionari, koji propovedju. Bilo preobraćanje u Hrista-kralja, bilo svoju novu omiljenu religiju, onu, ljudskih prava.

Ne vidimo li to i na primeru Bernara Anrija Levija? Čoveka, koji u svojstvu svojevrsnog turiste kastastrofe odlazi na ona zaračena mesta, kako bi poput kakvog katetera, usisavao jad i patnju tamošnjeg naroda. Naroda, koiji je prinuđen da na ovaj ili na onaj način, igra ulogu žrtve. Igra ulogu manekena svoje, vlastite nesreće. Jer, šta drugo ima tako dobru prođu na našem spekulativnom tržištu, kao što to imaju, upravo, nesreća i jad.

Jer, tamo gde se proliva krv, tu se i proizvodi realnost. I zato tamo i hrle intelektualci poput famoznog Levija.

I u tome se i ogleda naša, savremena pornografija. Pornografija, koja je prešla u bit svih pojava i svih slika.

Jer, šta uopšte još i može porno u jednom svetu, koji je već unapred pornografisan?

U svetu, u kome je i rat postao demokratski, u kom je i umetnost postala prostitutka, umetnik svodnik, a publika njena najbolja mušterija, kako je to, svojevremeno, pokazao Džef Kuns, u sadejstvu s svojom tadašnjom suprugom, Ćićolinom, u seriji radova, "Napravljeno u raju".

U jednom takvom svetu, i sama Ćićolina dođe kao odjek nekih davnih vremena, kao alegrija flore, kako se to za nju i kaže u filmu, "Ćićolina, kuma od skandala", koji smo imali prilike da pogledamo na jubilarnom, desetom izdanju festivala dokumentarnog filma, Beldocs, koji je ove godine, ugostio i Bernara Anrija Levija.

Oličenje naše savremene demokratije, par ekselans.

A ja se samo pitam kada će se i islamisti dosetiti da svaki treći masakr prijave kao svoju grešku.