Piše: Rastko Ivanović
Pol Čen u tekstu “Šta je umetnost i gde joj je mesto” govori o savremenoj umetnosti na sledeći način: ima je svuda, nalazi se svuda, dostupna je svima i svuda se “oseća kao kod kuće”. Umetnost je postala predmet poput bilo kog drugog; umetnička dela se stvaraju da bi bila izložena na umetničkim izložbama, bijenalima. O umetnosti se piše da bi se umetnička dela cenila, da bi se kupovala, da bi se izložbe posećivale. Umetnost je sama sebi postala svrha, a da bi ostala umetnost ona se nigde ne treba "osećati kao kod kuće". To je kvalitet koji je, po njegovom mišljenju, umetnost izgubila. Sličan stav o sveprisutnosti umetnosti ima i Iv Mišo koji savremenu umetnost izjednačava sa “plinovitim stanjem”: “estetski eter” nije više vezan samo za “svet umetnosti” jer se dimenzija umetničkog može prepoznati u gotovo svim registrima ljudskog delovanja: od lepo dizajniranih svakodnevnih predmeta, kozmetički i hirurški modifikovanih tela do ekološki uređenih “prirodnih” okruženja.
“To je kao da, što više ima ljepote, ima manje umjetničkih djela, ili što manje ima umjetnosti, umjetničko se gomila i svemu daje boju, prelazeći takoreći u stanje plina ili pare i prekrivajući sve stvari kao nekom izmaglicom. Umjetnost se rasplinula u estetski eter, ako se sjećamo da je za fizičare i filozofe nakon Newtona eter bio ona gotovo neprimjetna sredina koja prožima sva tijela.”
Nestajanje dela i njihovo transformisanje u "estetski eter" rezultat je različitih procesa od kojih Mišo izdvaja dva. Prvi je zamena dela kao predmeta iskustvima. Umetničko delo nije nužno fizički predmet, što se može videti već u umetnosti neoavangarde kada se javlja i problem medijskog i žanrovskog određenja umetničkog dela. Umetničko delo može da bude praktično sve. "Namjere, stavovi i koncepti postaju nadomjesci djela. To ipak nije kraj umjetnosti: to je kraj njezine vladavine nad predmetom." Drugi proces je hiperprodukcija umetničkih dela.
A kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo onda lagano i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak.
Jer sve slike oko nas su lepe i sve jednako vrede. Samo su se jedno vreme malo bolje kotirale one o seksu a kada je tržišna vrednost smrti i patnje postala veća od one koju su zavređivali seks i zadovoljstvo onda je i Dejmijen Herst preoteo od Džefa Kunsa mesto broj 1 na svetskom umetničkom tržištu.
Tako je danas upravo sam kulturno-ekonomski aparat taj koji mora da proizvodi sve šokantnije i šokantnije efekte kako bi se uopšte reprodukovao u uslovima oštre tržišne konkurencije.
Uostalom ne govore li o tome najbolje sveži umetnički trendovi u poslednjih nekoliko godina. Umesto uobičajenih izložbi regularnih uramljenih slika danas imamo nasuprot tome izložbe ramova bez slika kao i izložbe crknutih krava, pasa i konja sa sve njihovim izmetom kao dezertom.
Tog 18. maja u prostoru galerije Prozor, na grupnoj izložbi slika malog formata pod imenom "Tačka", Nevena me je priupitala šta mislim o radu "Trbuhozborčev pas" Vije Levandovskog koji je bio izložen na 56. Oktobarskom salonu. U središtu rada nalazio se mrtvi, obešeni i preparirani pas. Neveni sam odgvorio na način, koji je manje više opisan u prethodnom pasusu. Ali Nevenino zapažanje bilo je daleko originalnije i fascinantnije. Naime, Nevena je u ovom radu prepoznala patnju životinje iščupane iz svoje prirodne sredine kako bi postala modni aksesoar otuđenih ljudi u jednoj njoj neprijateljskoj sredini. Baš kao što je i King Kong kako sam dodao odveden iz džungle kako bi bio pretvoren u zvezdu mjuzik hola. Jer pripitomljujući životinje mi od njih stvaramo jedan van svake sumnje rasno inferiorni svet koji postaje jedino vredan našeg milosrđa. A pride je daleko lakše graditi odnose sa životinjama nego li sa ljudima.
Jer danas je pobedilo geslo da su ljudi tu i da su oni OK. Mi uostalom ne možemo više izvući ni jedan jedini argument iz našeg vlastitog postojanja i zato smo postali primorani da se formiramo u impresarije našeg vlastitog nastupanja. Jer važan je look, a ne ni ljubav, ni zavođenje pa čak ni telo. Drugim rečima, svako od nas kao da uzvikuje, "hej, look, look, pogledaj me, ja sam tu, ja sam prisutan".
Nevena je tog 18. maja kasnila na izložbu "Tačka" usled obaveza na fakultetu. Često me je zvala kako bi me pitala kako protiče otvaranje. Ja sam se dovijao s svojom krntijom od telefona da nađem prikladno, mirno i tiho mesto na kome bih mogao da je čujem. I pronašao sam ga u jednom obližnjem dvorištu. Kada smo završili poslednji razgovor video sam je iz profila, kako puna nekog zaraznog entuzijazma krečući se i doslvno kao da ima pticu unutar tela hrli ka galeriji. U tom času osetio sam se bezmalo kao Stjuartov Skoti u Hičkokovoj "Vrtoglavici". I to u onoj sceni iz Ernijevog restorana kada krišom, skrivajući se posmatra Madlenin, odnosno Džudin tajanstveni profil.
A profil i jeste uvek ono što je nekako skriveno. Jer ne vidimo li mi uvek samo njegovu polovinu. I stoga smo kako znamo i kako umemo prinuđeni da popunimo tu prazninu, to ništavilo.
Ali u slučaju Nevene nije bilo potrebe za takvim postupkom. Jer Nevena je za mene bila ništa manje nego osećanje sve-mira. Ona je zahvatala ama baš sve i bila je prisutna apsolutno u svemu.
Iskoračivši iz dvorišta pipnuo sam je lagano iza leđa, poljubio i potom zagrlio. Želeo sam i da je dodirnem po licu jer je taj dodir gotovo pa dodir magijskog odnosno erotskog misticizma ali se nikada nisam usudio to da uradim.
Jednostavno govoreći, Nevena je za mene bila otelovljenje Erosa. Erosa kao veze sa onim drugačijim. Kao veze sa onim misterioznim. Sa onim što donosi budućnost. Konačno sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste. Kao takva Nevena je bila i jeste antipod Erosovog zlog brata Tanatosa koji je kao po inerciji uvek u vezi sa pornografijom.
Vrhunska je ironija što ću je kroz nekih godinu dana upravo ja pretvoriti u ultimativnu...
