APOKALIPSA SADA

Piše: Rastko Ivanović

Nekada, u doba moderne, sadašnjost je posmatrana kao nešto što odlaže dolazak budućnosti. Štaviše, jedan od popularnijih slogana iz perioda sovjetske ere glasio je: "Vreme, napred." U nameri da prigodno parodiraju ovaj slogam, Iljf i Petrov, dva popularna romanopisca iz 1920-ih godina, smislili su svoj: "Drugovi, spavajte brže!" I, zaista, u to vreme, neko je mogao da preferira da spava kroz sadašnjost – da zaspi u prošlosti i da se probudi u budućnosti, na krajnjoj tački napretka. Ali, danas, to naprosto, više nije slučaj.

Štaviše, mogli bismo da kažemo da smo danas zaglavljeni u sadašnjosti, koja neprestano samu sebe reprodukuje. To jest, ne vodi nas u bilo kakvu budućnost.

Kao rezultat, mi se, danas, neprestano nalazimo u petlji. Gotovo kao u spotu Eduarda Salijera za grupu Massive Attack, „Splitting the Atom“. Jer ono što vidimo u tom spotu jesu posledice uništenja, ali ne i ono što je do njega dovelo, niti šta je ono što sledi posle. Jer, mi danas živimo u sadašnjosti, koja pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.

Kao što to vidimo u filmu, Alfonsa Kuarona, „Potomci“, budućnost je ta koja jedino skriva ponovne permutacije i ponavljanja. Jer kao što vidimo iz radnje ovog filma, nema dece, nema nade i nema budućnosti.

Štaviše, danas je lakše zamisliti i kraj sveta negoli kraj samog kapitalizma. Ne samo da se kapitalizam uzima kao jedini mogući i održivi ekonomski i politički sistem, već mi više nismo u stanju ni da zamislimo bilo šta umesto njega. Kako je to rekla Margaret Tačer, tokom svog premijerskog staža, „Nema alternative“. Nema drugog zamislivog rešenja. Uostalom, ne uči li nas, upravo, današnja propaganda da globalizovani kapitalizam nije sjajan, jer je i više nego očigledno da nije, ali nam ujedno i dodaje, „okej, ali je, ipak, jedino stvarno rešenje“. Kao što ni naša demokratija nije savršena, ali je, ipak bolja od krvavih diktatura. Tako je i sam kapitalizam nepravedan, ali barem nije zločinački kao staljinizam. Mi puštamo, takođe, da milioni Afrikanaca svakodnevno umiru od posledica virusa AIDS-a, ali barem ne iznosimo rasističko-nacionalističke stavove kao do nekoć Milošević. Mi našim avionima ubijamo milione Iračana, ali mi ne režemo grkljane kao što to rade oni u Ruandi, itd, itd.

Time se naše vreme ispostavlja kao onaj trenutak primitivnog ubeđenja liberalizma da je oblik privatne svojine i slobodnog tržišta jedinstvena, odnosno jedina moguća sudbina, nas, ljudskih bića.

I upravo u tome se i sastoji definicija današnjeg subjekta, koji jedino može biti prosjak, vlasnik, potrošač i ništa drugo.

Uostalom, kako nas je to podučio Mao Ce Tung uvek valja imati na umu brojke. A one su, danas, naprosto neumoljive. Naime, svega 46% svetske populacije poseduje 86% dostupnog kapitala. 1% poseduje čak 46% tog kapitala. A 50% svetske populacije u svom vlasništvu nema ama baš ništa. I to je veća nejednakost čak i od one zabeležene u vreme monarhija.

U tom smislu, pozicija države, danas se svuda ispostavlja kao ista. Jer sva politička oligarhija, sva politička klasa svodi se na istu grupu ljudi. To je grupa, koja je samo apstraktno podeljena. Razlika između njih, konkretno između demokrata i republikanaca, između socijalista i liberala jednaka je onoj između Pepsi i Koka Kole. I Tramp i Hilari su samo dva jazavca koji se pomaljaju iz istog brega. Jer tamo gde Đilas prestaje, tu se Vučić nastavlja. Budući da su sve ove podele nerealne i apstraktne, samim tim što iza svega stoji apsolutno ista ekonomska i politička pozadina.

Pa šta onda da se radi?, kako se to pitao još Lenjin. Pa, za početak, da se misli. Da se misli drugačije nego u odnosu na preovlađujuću dogmu. Jer ne misliti znači, ujedno, ne izlagati se opasnosti izlaganja opasnosti. A to drugim rečima znači ne učestvovati u otporu samom.           

SKC RADIO

Početkom 2000ih još uvek su svi putevi vodili u SKC. Ovoga puta, u pitanju je bio radio ove legendarne institucije. Tu na ponovnom početku prolaska kroz našu tranzicionu faunu i floru, ovaj radio je funkcionisao kao eksteritorijalni deo ovog, mnogi bi rekli, mitskog mesta.

Po svemu, radio je odskakao u odnosu na dobar deo okolnosti, koje su bauljale u i oko SKC-a, a opet je bio seizmografski precizan zapis energija koje su kolale gradom u tom periodu. Ono što se odvijalo ispred mikrofona ovog radia, vrlo često je nalikovalo na čisto pulsiranje intenziteta. Pogotovo, u onim situacijama, kada bi se u kabini radia, za mikrofonom, sudarili Moskri Pajdoman i Gospodar Vremena.

Priče o bureku, masnim hedovima, bičarkama ili situacija, kada su Mikri, Eufrat i Moskri ispratili neke klinke, koje su prethodno pokupili, pošto su ove u etru tražile da im puste V.I.P ostaju prosto-naprosto neprepričljive. Ili, sekvenca kada je neformalni urednik Radia Pavle Stašić 45 minuta u krug vrteo stihove Olivera Nektarijevića, "mnogo više ljubavi je potrebno ui ovom gradcu koji tone tom po ton"...

Petnaest godina kasnije, dop je smenio spid, a radio i ine medije, gotovo u potpunosti Internet. Umesto "MCa koji sporo kao glista gmiže", obuli smo naše "patike za trčanje" i odlučili da u našoj snobovskoj borbi protiv snobizma kapitalizma protrčimo ne van nego samo i jedino kroz njega. Do konačne pobede!

(SZB, petak, 4. septembar 2019.)

POSLEDNJI KANIBAL

Piše: Rastko Ivanović

Dvadesetpetogodišnji Arijas je u novembru 2004. Uhvaćen kako kako jede paprikaš od ljudskog mesa - tačnije, buta i iznutrica - spravljen sa puno crnog luka i paradajza. Dve osobe muškog pola prethodno seu se napijale, drogirale, kopulirale, da bi tek potom izbila tuča u kojoj je deblji kraj iz vukao nesrećnik koji je ubijen, skuvan i pojeden.

Morbidna fantazija o klopanju bližnjeg svog potiče iz klasičnog mita. Iako možda tek recidiv mrtve tradicije i mrtve kulture, mit po pravilu predstavlja okidač univerzalnih emocija i stremljenja, ali i potreba za zaštitom, seksom, hranom. Seks i smrt su sa hranom povezani idejom konzumacije: jesti, trošiti, grabiti, sve su to načini prisvajanja patnje i užitka. Kao i obično, reći će cinici - svako ljudsko zverstvo odmah se opravdava arhajskim korenima zla u nama.

Reč "kanibal" potiče od iskvarenog izgovora toponima "Karibi". Latinska Amerika ima bogatu tradiciju ljudožderstva još od vremena Asteka, a Kina pet tipova kanibalizma koje praktikuje od drevnih dinastija do Kulturne revolucije. Jedenja ljudskog mesa je bilo tokom opsade Lenjingrada, prilikom polarnih ekspedicija i u japanskoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, a pričalo se i o slučajevima kanibalizma u logoru Manjača. I sve tako, do Hanibala Lektera i Pitera Grineveja.

Ili pak do nedavno upokojenog Tobija Hupera. I njegovog klasika, "Teksaški masakr motornom testerom", u kojem se kanibalizam ispostavlja kao logična završnica ljudskih odnosa u kapitalizmu. U filmu, porodica mesara, koja zbog hladne i brezobzirne logike kapitala ostaje bez posla nastavlja da radi ono što jedino zna i ume, a to je da kasapi, ali ovoga puta ljude. Na taj način, oni i doslovno otelovljuju surovu dog eat dog logiku samog kapitalizma.

A na kraju… pa na kraju ostaje nasilje. Kojim se ne može istrebiti nasilje. Baš kao što se ni ratom ne može istrebiti rat, baš kao što se ne može pojesti ni poslednji kanibal.