Piše: Rastko Ivanović
Dvadesetpetogodišnji Arijas je u novembru 2004. Uhvaćen kako kako jede paprikaš od ljudskog mesa - tačnije, buta i iznutrica - spravljen sa puno crnog luka i paradajza. Dve osobe muškog pola prethodno seu se napijale, drogirale, kopulirale, da bi tek potom izbila tuča u kojoj je deblji kraj iz vukao nesrećnik koji je ubijen, skuvan i pojeden.
Morbidna fantazija o klopanju bližnjeg svog potiče iz klasičnog mita. Iako možda tek recidiv mrtve tradicije i mrtve kulture, mit po pravilu predstavlja okidač univerzalnih emocija i stremljenja, ali i potreba za zaštitom, seksom, hranom. Seks i smrt su sa hranom povezani idejom konzumacije: jesti, trošiti, grabiti, sve su to načini prisvajanja patnje i užitka. Kao i obično, reći će cinici - svako ljudsko zverstvo odmah se opravdava arhajskim korenima zla u nama.
Reč "kanibal" potiče od iskvarenog izgovora toponima "Karibi". Latinska Amerika ima bogatu tradiciju ljudožderstva još od vremena Asteka, a Kina pet tipova kanibalizma koje praktikuje od drevnih dinastija do Kulturne revolucije. Jedenja ljudskog mesa je bilo tokom opsade Lenjingrada, prilikom polarnih ekspedicija i u japanskoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, a pričalo se i o slučajevima kanibalizma u logoru Manjača. I sve tako, do Hanibala Lektera i Pitera Grineveja.
Ili pak do nedavno upokojenog Tobija Hupera. I njegovog klasika, "Teksaški masakr motornom testerom", u kojem se kanibalizam ispostavlja kao logična završnica ljudskih odnosa u kapitalizmu. U filmu, porodica mesara, koja zbog hladne i brezobzirne logike kapitala ostaje bez posla nastavlja da radi ono što jedino zna i ume, a to je da kasapi, ali ovoga puta ljude. Na taj način, oni i doslovno otelovljuju surovu dog eat dog logiku samog kapitalizma.
A na kraju… pa na kraju ostaje nasilje. Kojim se ne može istrebiti nasilje. Baš kao što se ni ratom ne može istrebiti rat, baš kao što se ne može pojesti ni poslednji kanibal.
