SMISAO

Nećemo ništa dodati ništavilu sveta, zato što smo i sami njegov deo. Ali ni njegovom smislu nećemo ništa dodati, zato što on ni nema smisla. Ali opet nikad ne smemo da prestanemo da verujemo, da učimo i da se, konačno, nadamo. I da uvek delimo ono što se inače ne deli, a to je sama naša samoća. S onom koja je moja idealna slika i koju gledam kako na talasu kao u Malarmeovoj pesmi postaje svoje, vlastito nago božanstvo. Hvala ti i izvini što sam ponekad, ako ne i uvek tako nemoguć.

Rastko Ivanović

SREĆA

Piše: Rastko Ivanović

Budite pozitivni. Nemojte biti negativni. Jer pozitivni afekti moraju da se šire poput kakve bolesti. Budući da biznid model radi samo ako se sreća širi kao sam rak. I zato svi odmah i sada moramo biti užasno srećni. A koliko je ustvari sama sreća užasna?

Jednom, beše to negde u oktobru 2017. ja sam rekao Neveni kako me ona čini srećnim. I zaista možda jedino tih meseci boraveći u njenom društvu ja jedini put u svom životu jesam bio srećan.

Ali dešavalo se i da se promašimo. U junu je trebalo da se nađemo u Legatu Čolaković na jednoj izložbi na kojoj je uzgred budi rečeno trebalo po prvi put da se nađem i sa poslednjim jugoslovenskim filozofom Vinkom Pandićem ali je meni tada pozlilo i na kraju nisam ni dobacio do date lokacije. Desilo se i da oboje budemo na Rundekovom koncertu a da se pride ne vidimo. Ali neka dva dana kasnije tog juna oboje smo bili na Etno Festu. Nevena je tom prilikom pozvala toliko ljudi u Jevrejsku sinagogu da je meni posle koncerta došlo da jednostavno pobegnem. Ali tu nameru nisam mogao da ostvarim budući da jednostavno nisam imao kud.

A ispostaviće se i kako ću tada upoznati nikog drugog do Milenu. Milena je bila Marijina i Nevenina drugarica i velika ljubiteljka Rumijeve poezije. I žena s kojom je od prvog trenutka razgovor tekao veoma lako. Posebno onaj na temu tišine. Bilo da je bila reč o istoimenom Skorsezeovom filmu ili pak o tišini kao takvoj. Jer kako je to voleo da kaže Mark Rotko tišina je tako precizna. Dok je s druge strane govor taj koji u sebi nosi i eksces i nemir i često nemogućnost onog pravog i punog razumevanja. A najsnažnije misli i dolaze tiho gotovo na golubijim nogama javljajući se kao kapi kiše pred oluju. Baš kao što i najače strasti sazrevaju sasvim tiho krijući se u onoj najvećoj dubini. I zato je Milena valjda toliko i prezirala savremenu art scenu, svedenu tako često na nekakvu pogrebnu povorku svečanih performansa razapetih između mrtvačnice s jedne i takozvane želje za Budom s druge strane.

Jer nije li čak i Lenjin primetio da u onim trenucima kada su kritičke a i revolucionarne aktivnosti najslabije tada žalosna arogancija zapadnog imperijalizma postaje ta koja radi na stvaranju mešavine pornografije i misticizma. I tako se pred nama rađa neka vrsta tibetanske pornografije koju je proizvela nada našeg vremena koje tek treba da pronađe svoju vlastitu zoru.

I gledajući svu tu hrpu performansa bio sam na korak nemali broj puta da učinim ono što mi dođe da učinim i dok gledam sve te naše domaće serije. Naime, više puta sam prislonio cev slepočnici. Ali je ono što se odigravalo ispred mene bilo toliko glupo da sam se uplašio da će metak iz pištolja biti taj koji će sam izvaditi pištolj u nameri da ubije samoga sebe. Pa će potom metak od tog metka da izvadi pištolj da se ubije i tako u krug. Sve do beskraja beskraja.

A Milena je bila neko ko je poput njene drugarice Marije u odnosu na sve navedeno pripadao zapravo Dobu Pesnika. Ili makar onom vremenu kada je pesnik smrtno ranjen mogao svoje poslednje utočište da nađe u filozofiji kao nekoj vrsti bolnice. Ali kako su kapije te bolnice odavno zatvorene i kako je ulogu umetnika na sebe danas zapravo preuzeo kritičar ono što nam je preostalo je nada da će poezija ponovo da se javi sasvim ravnodušna prema svom zapostavljanju i tobožnjoj prevaziđenosti ukazujući se pred nama kako je to Malarme voleo da kaže kao kakvo Sazvežđe.

A tu negde na korak dva od Jevrejske sinagoge moje Sazvežđe je preda mnom zasijalo. Jer Nevena za mene i nije bila ništa drugo nego svetlost koja misli. I gledajući je onako svu kao da je satkana od ruža i od meda delujući kao da u svakom datom trenutku hoda pod vodom ili pak leti u snu pomislio sam jedno. Kako moja Nevena ne voli nikada da se obnažuje jer ona ima toliko lepo telo da bi se nekom ako bi se poželela i malo svuči učinilo kako u stvari Nevena nema lepo lice. A njeno lice je bilo najlepše jer je ono baš kao i sama Nevena ama baš svakog trenutka isijavalo lepotu ognja. Blistajuči 24 sata dnevno bez prestanka poput same ideje. Jer Nevena i jeste bila upravo to. Ideja o lepom.

A posebno te večeri dok je obasjana neonskim svetlom pričala o tome kako je spektakularno ušla na Rundekov koncert bez karte i kako je tamo slušala ponovo Kralja Čačka koji je tako super samo što poput svih muškaraca koji dođu u njegove godine voli da kosu tera napred jer je ova počela naglo da se proređuje. A Nevena je nasuprot svemu tome u svakom momentu i u svakoj situaciji odavala utisak nekoga ko je večno mlad. I zato sam ja imao običaj da joj kažem da ako je poezija ponovno utvrđivanje mladosti u jednom jeziku onda si ti Nevena isto tako večno utvrđivanje mladosti u jednoj ženi.

Sećam se kako smo se te večeri izdvojili iz gužve kako bismo Mariju i Milenu otpratili na njihov autobus. A potom smo nas dvoje zajedno krenuli prema kući. I sve je bilo toliko lepo da sam više puta morao da se uštinem kako bih proverio da slučajno ne sanjam. A stvarnost je ionako samo za one koji nisu dovoljno snažni da podnesu svoje vlastite snove.

Pa iako je sreća reč koja ima smisla samo u slučaju krava, robova i tamo nekih Engleza ja sam tih dana kao i tih meseci bio nesumnjivo srećan. Jer pored Nevene ja sam naprosto lebdeo.

I sada mi je čak i pomalo krivo što nisam odapeo onaj metak. Jer ima li šta lepše na ovom svetu od toga da po vas kada ste najsrećniji dođe smrt i da pritom ima lice i oči jedne Nevene?

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/darko-rundek-apokalypso-now.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/07/tisina.html

BAJADERA

Piše: Rastko Ivanović 

5. maj 2017. Oko 18.30 mi stiže nova poruka od Nevene. Nudi mi dve karte za baletsku predstavu "Bajadera" na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kaže mi da ona usled napornog dana na fakultetu ne može večeras da ide već da će mi samo doneti karte. Zakazuje za sutra prvi naš sastanak na nastupu Andreja Kavalinskog, prve trube francuskog radija u prostoru Skupštine grada. 

Potom me kroz desetak minuta i zove da utanačimo detalje. Pita me da li me ne ometa u pripremi za polazak, ja odgovaram ne, dok tokom presvlačenja držim kao od majke rođen svoj mobilni u rukama.

Nevenina misao je istovremeno putovala u svim mogućim pravcima. Neko bi rekao da je Nevena brbljiva kao svraka, ali ne, Nevenina misao pleše baš kao što i ona nabada tlom kao po oblaku.

A sve je i počelo na Festivalu igre. Vraćajući se sa zatvaranja istog od JDP-a ka njenoj porodičnoj kuči nadomak Cvijićeve zapodenuli smo priču i o gospođi Jung. Sve ono što će godinu dana kasnije eksplodirati u javnosti povodom angažmana gospođe Jung u kampanji vladajuće partije za Gradske izbore. Od toga kako je nekadašnja Adrijana Pavić po svedočenju svih svojih ispisnika neuspela balerina uvidevši kako nema nikakvih baletskih sposobnosti otperjala za Grčku gde je preuzela jevrejsku veru i istovremeno promenila svoje ime u ono po kome je danas svi znaju. Nevena je dodatno zabiberila priču detaljem kako je kao klinka u društvu svoje starije sestre Ane, Ajine ispisnice čekala s nestrpljenjem na TV-u novo izdanje "Minimaksovizije" u kojem je Aja najavila svoju kolosalnu ulogu u tada novom spotu MC Hamera za njegov veliki hit "Can't Touch This". Ispostavilo se naposletku da se gospođa Jung u spotu vidi na sekund. No bilo kako bilo, kao kćerka postmoderne ere, u kojoj je život sveden na bojno polje na kojem samo najjači ili najlukaviji imaju šansu za uspeh, gospođa Jung je jednostavno doslovno shvatila maksimu Ran Ran Šoa, vlasnika najveće hongkonške filmske kuće, Shaw brothers da je najbolji onaj film koji donosi najviše para.

Jer, u svetu u kome se samo još razmenjuju novac, proizvodi i slike jedino što se još meri je onaj uspeh koji je merljiv na blagajni. I zato najbolji i idu s najboljima. Pa tako i Vučkara i Aja Jung.

Uostalom, kultura je ono što drugi rade nama, dok je umetnost ono što umetnik radi drugima. A bojno polje Nevenine sestre Ane je svakako scena. Mesto, na kojem njeno oruđe, njeno besprekorno telo ujedno postaje i lepo i bistro i prozirno i sjajno i brzo, koliko i silno u svoj svojoj snazi, toliko i naprosto beskrajno u svom trajanju, ali jednako i slobodno i nevidljivo, ali pre i posle svega uvek spremno i uvek sposobno za nove i nove preobražaje.

A to je itekako bilo vidljivo u baletu "Bajadera" koji je tog 5. maja 2017. igrao na sceni Narodnog pozorišta. Ali i pored sve strasti i topline u svakom pokretu primabalerine Pavlović, ples, kao pesma lišena svakog pisarskog oruđa, kako to na jednom mestu kaže Malarme na najbolji mogući način bio je oličen u svakom pokretu njene mlađe sestre, moje devojčice koja se igra sa svetlošću svemira, Nevene, koja je gradom, bilo u naručju svojih kavaljera bilo bez njih lepršala poput kakve svilene marame.

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/bfi-2017-ballet-bc.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/

NEGDE IZNAD DUGE

Piše: Rastko Ivanović

Ruski slikar Kazimir Maljevič je 1913. naslikao čuvenu sliku "Crni kvadrat na beloj pozadini", koju je prvi put izložio 1915. godine u Sankt Peterburgu. Ova slika delovala je kao otvoreni prozor kroz koji su revolucionarni duhovi radikalne destrukcije ušetali u kulturni prostor tadašnje Rusije i pretvorili ga u pepeo. U neku ruku ova je slika bila ostvarenje po mnogo čemu proročkog Malarmeovog stiha "razaranje beše moja Beatriče". Jer, u borbi protiv skleroze proteklih vekova avangarda je želela sve, sada i odmah. Jedino što se želelo bilo je ono Remboovo prelepo danas. I u tom smislu, Maljevičev "Crni kvadrat", prema rečima samog autora, predstavljao je potpuni preobražaj dotadašnje umetnosti, koja se sada rađa iz nule, iz same praznine, praktično ni iz čega.

I zato i ne čudi što je 1919. godine, Kazimir Maljevič kao vrhunac čišćenja, kao vrhunac eliminacije boje i svih postojećih formi odlučio da izloži svoj "Beli kvadrat". Sliku, koja će biti obećanje jednog novog čina, jednog novog rođenja, koje je vek pred nama tek trebao da pronađe.

Jer, ako crno predstavlja prazninu same boje, onda belo predstavlja njeno sve. Jer, crno, kako nas to savremena nauka uči ni nije boja. Ono štaviše ni ne postoji u spektralnoj analizi svetlosti. I stoga ako je crno odsustvo same boje onda je belo nečista mikstura svih boja. Ali ono što je sigurno je to da i jedan i drugi termin nas sprečavaju da okusimo i više nego složenu aromu našeg vidljivog univerzuma.

Naime, naša konvencionalna mudrost nas uči da nikada ne vidimo sve crno. Ali da li bi bilo bolje kad bismo u svemu videli samo belo. Jer ono što nedostaje u tom raskoraku između noći i snega jeste sama duga. Taj čudnovati luk, koji povezuje kišu i sunce prostirući svoju prelepu, iskričavu i svetlucavu paletu od crvene do ultraljubičaste. I zato i ne čudi što je za nas, poslednje ljude Zapada, crno boja žalosti i smrti, dok je za Kineze, koji su ovde bili dugo pre nas, i koji će ovde i ostati dugo posle nas, to, naprotiv, bela. A ono čega mi moramo biti svesni je to da i crna veštica iz Makbeta i Snežna kraljica iz bajke Hansa Kristijana Andersena pripadaju istom, jednom jedinom našem svetu.

U jednoj svojoj pesmi nastaloj neposredno pre rađanja "Belog kvadrata" Kazimir Maljevič je tražio od nas da isperemo svoj sluh kako bismo bili u mogućnosti da čujemo dah novog u pustinji. Naš eventualni pokušaj da vidimo dugu i shvatimo da čovečanstvo kao takvo ni nema boje bio bi upravo i potencijalno ostvarenje tog novog dana u pustinji.