PROMENA

Piše: Rastko Ivanović

Volimo ono u šta ne možemo poverovati dvaput. I baš zbog toga i u ljubav kao i u smrt možemo zakoračiti manje nego što je to moguće čak i u Heraklitovu reku. I upravo zbog toga i jedno i drugo su sami sebi i glava i rep i baš zato odbacuju sve drugo što postoji. To je i glavni razlog zbog čega neprekidno u sebi moramo da razvijamo ideju vernosti. Vernosti prema onim stvarima za koje se već odavno čini da su nepovratno izgubljene. Jer kako bismo inače kao u Remboovim stihovima naoružani jarkim strpljenjem uopšte i mogli da kročimo u sjajne gradove. Gradove, čiji sjaj često nije ništa drugo nego puki plod našeg sanjivog verovanja.

Verovanja u nešto više od životarenja u pristajanju na neprekidni status kvo.

Status koji oličavaju svi ti naši vajni gospodari. Diskretni i bezbojni bankari, medijske pijavice i stranački prvaci, ratni kao i antiratni profiteri, glasnogovornici međunarodne zajednice, fašistički ispljuvci najrazličitijih fela, kočijaške patriote i hulje potekle s ovog ili onog izvora. Svi ti pi-arovi, opion makeri, i slični računaoci naše produktivnosti. Svi oni koji poput pokvarene ploče mantraju o protestantskoj etici i o duhu kapitalizma.

I svi oni na umu imaju upravo promenu. Ali kakva je to uopšte promena? Pa ona kozmetička. A kakva pa druga i moćže da bude u svetu ovakvom kakav trenutno jeste.

Svetu, u kojem ste primorani da birate, kako nas uči jedna stara kineska izreka između dva jazavca koji dolaze sa istog brda.

Svetu, koji iz dana u dan neprestano srlja u prazno. I to sa jednom probušenom gumom. Jer u klizanju po nesigurnom ledu spas jedino i leži u brzini. Ali ponekad je reklo bi se potrebno da i sama brzina uspori. Kako bismo upravo bili u stanju da se suočimo sa prazninom. Kako bi mogli da se spustimo do samog srca ljudske patnje i kako bismo u sebi mogli da otkrijemo dotad neslućene kapacitete i mogućnosti koje će nam otkriti da smo kadri i za ono za šta nismo znali da smo sposobni. Kako bismo s istim tim bezgraničnim darom mogli da pozdravimo i ono zbog čega je zaista vredno živeti.

Jer promena je baš kao i novo jednom bila moguća i možda će to ponovo biti.

ODISEJA

Piše: Rastko Ivanović

Ljudi žele da u svojoj sredini izraze svoju ličnost.
Ne samo u tome što rade, nego i u svojim izborima.
Kreću se u urbanom prostoru i traže nešto. Šta?
Intimu doma.

György Konrad

Drugim rečima, oni traže isto ono što je tražio i Homerov Odisej. Ali, na kraju završavaju praznih ruku. Jer jedno je danas sasvim sigurno. A to je da povratka domu nema.

Umesto povratka jedino što pronalazimo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. I jedino što još uvek možemo da učinimo je da odemo. I da se izgubimo ne kako bismo se tobož ponovo pronašli već kako bismo se ponovo izgubili. Jer, i kad nam se čini da se vraćamo domu, mi se poput aviona u magli nalazimo nasukani na strano tle. Ali to nije razlog za očajanje. Jer, kako je to Rembo pevao moramo se držati onog što još uvek nismo osvojili. Moramo istrajati u svojim mislima cele noći. Kako bi istina s malim i postala istina s velikim I. Kako bi svetlo istine kada se probudimo jarko svetlelo u hladnoći. Jer napokon svako od nas je u najboljem slučaju budni čuvar onih prolaznih istina. I zato stalno mora ponovo iznalaziti i iznalaziti sebe. Ponovo se izumevati, kao što mora da izumeva i ljubav, politiku, filozofiju, revoluciju, iznova i iznova.

Jer, konačno, kao što to znamo iz Internacionale, mi smo ništa, ali bićemo sve. Samo ako naučimo jezik bekstva. Bekstva od statusa kvo našeg aktuelnog liberal-demokratskog konsenzusa. Od sveta onakvog kakav jeste u ime sveta onakvog kakav bi on mogao da bude. Jer, mi uvek moramo ostati otvoreni za ono što znamo. A mi znamo da ne znamo šta je ono što će tek da bude.

NEGDE IZNAD DUGE

Piše: Rastko Ivanović

Ruski slikar Kazimir Maljevič je 1913. naslikao čuvenu sliku "Crni kvadrat na beloj pozadini", koju je prvi put izložio 1915. godine u Sankt Peterburgu. Ova slika delovala je kao otvoreni prozor kroz koji su revolucionarni duhovi radikalne destrukcije ušetali u kulturni prostor tadašnje Rusije i pretvorili ga u pepeo. U neku ruku ova je slika bila ostvarenje po mnogo čemu proročkog Malarmeovog stiha "razaranje beše moja Beatriče". Jer, u borbi protiv skleroze proteklih vekova avangarda je želela sve, sada i odmah. Jedino što se želelo bilo je ono Remboovo prelepo danas. I u tom smislu, Maljevičev "Crni kvadrat", prema rečima samog autora, predstavljao je potpuni preobražaj dotadašnje umetnosti, koja se sada rađa iz nule, iz same praznine, praktično ni iz čega.

I zato i ne čudi što je 1919. godine, Kazimir Maljevič kao vrhunac čišćenja, kao vrhunac eliminacije boje i svih postojećih formi odlučio da izloži svoj "Beli kvadrat". Sliku, koja će biti obećanje jednog novog čina, jednog novog rođenja, koje je vek pred nama tek trebao da pronađe.

Jer, ako crno predstavlja prazninu same boje, onda belo predstavlja njeno sve. Jer, crno, kako nas to savremena nauka uči ni nije boja. Ono štaviše ni ne postoji u spektralnoj analizi svetlosti. I stoga ako je crno odsustvo same boje onda je belo nečista mikstura svih boja. Ali ono što je sigurno je to da i jedan i drugi termin nas sprečavaju da okusimo i više nego složenu aromu našeg vidljivog univerzuma.

Naime, naša konvencionalna mudrost nas uči da nikada ne vidimo sve crno. Ali da li bi bilo bolje kad bismo u svemu videli samo belo. Jer ono što nedostaje u tom raskoraku između noći i snega jeste sama duga. Taj čudnovati luk, koji povezuje kišu i sunce prostirući svoju prelepu, iskričavu i svetlucavu paletu od crvene do ultraljubičaste. I zato i ne čudi što je za nas, poslednje ljude Zapada, crno boja žalosti i smrti, dok je za Kineze, koji su ovde bili dugo pre nas, i koji će ovde i ostati dugo posle nas, to, naprotiv, bela. A ono čega mi moramo biti svesni je to da i crna veštica iz Makbeta i Snežna kraljica iz bajke Hansa Kristijana Andersena pripadaju istom, jednom jedinom našem svetu.

U jednoj svojoj pesmi nastaloj neposredno pre rađanja "Belog kvadrata" Kazimir Maljevič je tražio od nas da isperemo svoj sluh kako bismo bili u mogućnosti da čujemo dah novog u pustinji. Naš eventualni pokušaj da vidimo dugu i shvatimo da čovečanstvo kao takvo ni nema boje bio bi upravo i potencijalno ostvarenje tog novog dana u pustinji.

LOGIČNE POBUNE

Piše: Rastko Ivanović

Na jednom mestu Rembo koristi čudan izraz: les revoltes logiques, logične pobune. I zaista ima li ičeg logičnijeg od toga pobunit se. Jer ukoliko se borimo možemo da izgubimo, no ukoliko se ne borimo mi smo već sasvim sigurno izgubili.

I zato kako na jednom mestu, u jednoj svojoj pesmi kaže Stivens, moramo svoje misli istrpeti celu noć. Jer samo tako ćemo ujutru moći da vidimo svetlo istine kako nepomično stoji u hladnoći. I zato moguće je, moguće je, moguće. Mora biti moguće.

Jer, uostalom, šta nam na kraju preostaje ako ne da sanjamo ponovo. Ali ovoga puta znatno bolje.  

Posvećeno jednoj devojčici, koja se sa svetlošću svemira igra i za koju, apsolutno sve mora da bude moguće.

Nevena

Piše. Rastko Ivanović
 
Jedne subote me je pozvala Nevena telefonom. U jednom trenutku sam bio toliko opčinjen magijom njenog glasa da nisam bio u stanju da odgovorim na najednostavnije moguće pitanje, "da li mogu da te pozovem malo kasnije?". Jer, Nevenin glas, kao i sama Nevena nije od ovog sveta.

Ona je satkana od snova, a opet je tako stvarna. Moja omiljena sestra od sna, koja mi daruje busolu, pomoću koje ponovo mogu da pronađem onaj pravi život.

Isti onaj život, za koji je Rembo jednom davno govorio kako je, danas, odsutan. Ali, samo je na nama da li ćemo ga, ponovo, učiniti prisutnim.

Sa Nevenom, sa njenim glasom, sa tim Mogućim Nemogućeg, sve postaje potencijalno ostvarivo.

Jer, njeno lice je  - Ideja, njena pojava je - Događaj, a njen glas je - čista magija.

Jer, ako je, događaj, zaista, ono što se opire svim mogućim zakonitostima ovog sveta, onda je njegovo drugo ime, upravo, NEVENA!