Posni keks "Avala" koji se duboko umače u "Eurokrem", čaša tople koka kole, brundanje o tome koliko koga čeka robije. "Novogodišnja bajka" na RTS-u, božićna noć koja se pretvorila u američku, univerzalizam kao nešto za sve što se preobrazilo u globalizam kao vlast nad svime. Zatvorski dani teku sporo i dosadno bez cilja i bez smisla. Sramota i beda sahraniće me i pre nego što to učini zemlja. Jer, to je život moj. Od iluzija živimo, ali od njih i ginemo. A ja sam od ove moje, već odavno mrtav.
"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti
što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako
istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle
godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih
gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo
kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se
zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam
isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti
kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je
najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom
ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri
bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio
Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje
raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se
nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko
meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti
kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta
u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na
sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako
vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim
vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost
koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da
izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog
čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u
onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju
slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad
to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno
hvala na svemu!
Grčka
poslovica kaže: Jedino žene koje su isprale oči suzama, mogu da vide
stvari jasnije. A ponekad to važi čak i za muškarce. Večeras ja sam svoj
okean isplakao. I to što mi je teško ne znači da ne treba da
razgovaramo ili da se ne pozdravljamo. Jer ponekad će nedostajati i reči
da se opiše katastrofa, ponekad će vladati i oskudica kada treba
izraziti zaprepašćenost. Ali i tada kao i bilo kada ti ćeš moći da me
pozoveš i ja ću za tebe uvek biti tu. I to je jedino sigurno. Jer jedino
je prijateljstvo to koje budi nadu, koje budi ushićenje tom nekom
budnošću koja će prevazići čak i smrt. Jer prijatelj sam dakle postojim.
A ako mi neko znači koliko ti meni onda za njega ja uvek moram da budem
tu do samog kraja. Jer ti jesi uslov moje imanencije i bez tebe ja
nikada ne bih bio ja. I zato ćeš kod mene uvek imati i pruženu ruku kao i
otvoreno srce. Pozdrav moja najdraža sestrice. Volim te. Vidimo se!!!
Sve se ovo odista dogodilo. Manje-više. Jer u ljubav se baš kao i u smrt
ne može kročiti dva puta. Štaviše i jedna i druga će zakucati na naša
vrata kada za to dođe čas, ali kad god da to bude mi ćemo svakako biti
zatečeni. Valjda je to zato što su i ljubav i smrt jedino Stvarno u
našim životima i upravo stoga u njih možemo zakoračiti čak i manje nego u
Heraklitovu reku.
8. maja 2017. na otvaranju festivala "Beldocs" našla se priča Nika Kejva
o njegovom velikom porodičnom gubitku, ostvarenje Endrua Dominika, film
"Još jednom s emocijom".
Nevena i ja smo se našli na dogovorenom mestu u 19.50. Bila je odevena u
neki crveni kaputić koji joj je stajao kao saliven. Ali ma šta da je
nosila Nevena je baš uvek delovala kao da kroz nju sija jutarnja
svetlost. Ono što me je posebnio uzbuđivalo kod Nevene bio je njen glas.
A glas je uvek ona mrlja koja nas obeležava. Jer naš je glas nepobitno
obeležen grehom naše jedinstvenosti. Moglo bi se čak reći da je on poput
otiska prsta. Jer uvek postoje neki Pavlovići, neki Jovanovići, neki
Ivanovići, neke Ive, Mine ili Jovane. Jer kako to na jednom mestu kaže
Julija svom voljenom samo je tvoje ime moj neprijatelj. Jer ime je uvek
generičko, svojim imenom uvek pripadamo nekom drugom. Ali glasom ne. A
Nevenin glas bio je neuporediv. Praktično je svaki njen iskaz bio kao
notni aranžman koji se neće više nikada ponoviti. Govorila je tako da
sam uvek morao da se nagnem u pravcu nje kako bih je čuo. Ponekad bi
zacvrkutala poput kakve devojčice, u čijem glasu je uvek postojalo to
šaputavo "Slušaj". I ja sam je zaista uvek i slušao. Tog 8. maja mi je
govorila nehajnim tonom dok smo čekali da počne film kako je pre par
godina na plaži igrala bič volej s nekom drugaricom kad joj je prišla
ekipa neke televizije da je zamoli za komentar koji će biti emitovan u
okviru vremenske prognoze. Pomislila je da je u pitanju tim neke
bezvezne televizije a la Hepi kad ono RTS. Zamolila je da joj slikaju
samo glavu, nikako ne i kupaći kostim. Jer takva je bila Nevena. Kao
obećanje nekih slatkih i uzbudljivih stvari koje će vam se u jednom
trenutku desiti ali za kojim morate da budete spremni da u kontinuitetu
žudite.
Pa ipak, u jednom trenutku Nevena se prisetila i jedne male orgije s
plaže od pre nekoliko godina. Kako je otkopčala farmerke jednom tipu i
počela da se igra sa njim. Tek kada je ovaj svršio Nevena ga je stavila u
usta. On se potom sagnuo i počeo da je ljubi u leđa. A Nevena je potom
zgrabila njegovu glavu obema rukama i zarila je među svoje zamamne
grudi. Uskoro su počeli ponovo i opet je bilo dobro kao i prvi put.
Nakon poslednje Nevenine reči počeo je i Dominikov film. Iz carstva Erosa prešli smo u ono Tanatosa.
U svet nezaceljenog gubitka Nika Kejva izazvanog preranom smrću njegovog
sina usled nesrećnog događaja. A smrt je oduvek imala centralno mesto u
stvaralaštvu ovog autora. Takoreći Kejv je godinama igrao valcer sa
njom. Kitio je, vrteo, draškao i ukrašavao. Između ostalog i u spotu za
pesmu "Where the Wild Roses Grow" punom motiva iz Mileove "Ofelije". Po
tom duetu s Kajli Minog, i najšira publika, među kojom i Nevena je prvi
put i čula za Kejva. Po završetku filma Nevena je pozdravila i Ivanu,
našu vrsnu teoretičarku, koju je Ćirjaković u jednom svom tekstu
izjednačio s Bin Ladenom. Valjda zbog Ivanine malograđanske
hipersenzibilisanosti za visokoplafonstvo u kome dakako nema mesta za
taj vazda prljavi Orijent. Upravo zato sam i rekao Neveni da slobodno
pozove jednu Ivaninu drugaricu Tanju jer je to društvo baš za nju.
Naime, Nevena je marila za damstvo kao takvo, za svet u kome devojčice
nose bele haljine za izlazak i crne cipele za izlazak kako bi i
nepoznati istog časa uvideli koliko su one zapravo fine.
Po završetku filma pridružila nam se naravno i Vesna, ali nas je
ostavila zgrožena Neveninim opisom kako Milan Popović, Severinin bivši
idealnu ženu doživljava kao kravu muzaru. Nešto ranije ja sam opustio
atmosferu starom pričom o tome kako Jelena Trivan pokušava da uključi
klimu daljinskim za DVD.
U "devedesetpetici" na putu kući Nevena mi je pričala kako je prvi
ozbiljan momak njene starije sestre Ane bio pisac i dramaturg Miomir
Petrović. Takođe mi je pričala i o tome kako je Ivana zgađena što joj je
mlađeg brata zavela nekakva odvratna "splavaruša". Naposletku, Nevena
je akcentovala i kako u njenoj kući komunizam nikad nije bio na ceni i
kako je svojevremeno dok je radila kao lekar na školskim ekskurzijama,
muvao neki bogataš, odurna titoistička svinja iz Crne Gore, čija ćerka
je Nevenu jednom prilikom molila da išutira neku mačku odranih leđa jer
ako je tako ružna ta mačka mora i da je zla. Nevena puna razumevanja za
sve oko nje pokušala je da razuveri devojčicu kako ružno nije sinonim i
za zlo i kako ta mačka uopšte nije kriva zato što tako izgleda. No
devojčica je bila uporna i kada je njen tatica došao on je odista i
zgromio nesretnu mačku. Ergo titoisti su zli. Šalim se.
U svetu, koji se konstantno kreće od ne zna se čega ka ne zna se čemu i u
kome staro još uvek nije umrlo a novo se još uvek nije rodilo potrebno
nam je nešto novo. A ne nacionalističko orgijanje i pseudo-intelektualna
bljutavost jugonostalgičarskog štimuinga. Gledajući u Nevenu shvatio
sam veoma brzo da je za mene upravo ona vernost tim stvarima koje će tek
doći. Spasenje svega onoga što nikada nije ni bilo. Obećanje da će
naposletku posle svega ipak lepota spasiti svet. Gledajući je tako
ljupku i neulovljivu sa gotovo zanosno vilinskim izrazom lica krenuo sam
ka njoj. Odlučio sam da je zgrabim. Ili ipak ne. Jer ovo nije "Seks i
grad" kao što mi Nevena nikada nije ni ispričala onu slatku malu storiju
o orgiji s plaže.
Volimo ono u šta ne možemo poverovati dvaput. I baš zbog
toga i u ljubav kao i u smrt možemo zakoračiti manje nego što je to moguće
čak i u Heraklitovu reku. I upravo zbog toga i jedno i drugo su sami sebi i glava i rep i baš zato odbacuju sve drugo što postoji. To je i glavni razlog zbog
čega neprekidno u sebi moramo da razvijamo ideju vernosti. Vernosti prema onim
stvarima za koje se već odavno čini da su nepovratno izgubljene. Jer kako
bismo inače kao u Remboovim stihovima naoružani jarkim strpljenjem uopšte i mogli
da kročimo u sjajne gradove. Gradove, čiji sjaj često nije ništa drugo nego puki
plod našeg sanjivog verovanja.
Verovanja u nešto više od životarenja u pristajanju na
neprekidni status kvo.
Status koji oličavaju svi ti naši vajni gospodari.
Diskretni i bezbojni bankari, medijske pijavice i stranački prvaci, ratni kao i
antiratni profiteri, glasnogovornici međunarodne zajednice, fašistički
ispljuvci najrazličitijih fela, kočijaške patriote i hulje potekle s ovog ili
onog izvora. Svi ti pi-arovi, opion makeri, i slični računaoci naše
produktivnosti. Svi oni koji poput pokvarene ploče mantraju o protestantskoj
etici i o duhu kapitalizma.
I svi oni na umu imaju upravo promenu. Ali kakva je to uopšte
promena? Pa ona kozmetička. A kakva pa druga i moćže da bude u svetu ovakvom
kakav trenutno jeste.
Svetu, u kojem ste primorani da birate, kako nas uči jedna
stara kineska izreka između dva jazavca koji dolaze sa istog brda.
Svetu, koji iz dana u dan neprestano srlja u prazno. I to
sa jednom probušenom gumom. Jer u klizanju po nesigurnom ledu spas jedino i leži
u brzini. Ali ponekad je reklo bi se potrebno da i sama brzina uspori. Kako bismo
upravo bili u stanju da se suočimo sa prazninom. Kako bi mogli da se
spustimo do samog srca ljudske patnje i kako bismo u sebi mogli da otkrijemo
dotad neslućene kapacitete i mogućnosti koje će nam otkriti da smo kadri i za
ono za šta nismo znali da smo sposobni. Kako bismo s istim tim bezgraničnim darom
mogli da pozdravimo i ono zbog čega je zaista vredno živeti.
Jer promena je baš kao i novo jednom bila moguća i možda
će to ponovo biti.
Smrt je neizreciva i ne može da se predstavi nikakvim simbolom. Tvrditi bilo šta drugo, znači banalizovati je. Smrt je beskonačna, ne da se ni zamisliti. I jedino što nam služi kao privremena odbrana u susretu sa njom jesu priče. Priče, koje pričamo sebi i drugima. Jer postoje velika društva, koja su mogla i bez točka, ali nema niti jednog koje je moglo bez priča.
Nik Kejv je ambivalentni vitez pera i neko za koga kritičari često kažu da mu je smrt najbolja prijteljica. Neko ko veruje da je jedini put da se živi punim plućima onaj koji se odvija na samoj ivici žileta, prožet uništenjem, koju ljubav nosi sa sobom. Njegov poslednji album, "Skeleton Tree" je velika priča o gubitku. Album nastao u senci smrti Kejvovog sina. Smrti koja je označila nestanak čitavog jednog sveta. Kao što to i svaka smrt označava.
Turneja na kojoj promoviše svoj poslednji album, u tom smislu, može se čitati kao veliki narativ o opstanku. O trijumfu duha, Uprkos smrti. I uprkos svemu. Jer, ma koliko obeležen osećanjem neizbežnog kraja, Kejvov opus je obeležen i gotovo prosvetljujućom verom u ono nadnaravno. I zato je i beogradski koncert u okviru aktuelne turneje zvučao kao put od agonije do ekstaze. Od početne teme, "Anthrocene", koja zvuči kao apokaliptični lament nad sudbinom naše polu-mrtve planete, pa sve do jedne od završnih, "Stagger Lee", koja je u svom beogradskom izdanju, zvučala tako sveže, razbarušeno i razdragano sa sve nekih tridesetak Kejvovoh fanova na bini, ovo je bio koncert, koji je vodeći nas od šapata do vriska, delovao kao munja, koja osvetljava još uvek put negde. Makar to bilo i nazad u samu pesmu. Pesmu, u čijem društvu se čovek uzdiže. Jer, pesme Nika Kejva, su možda i onaj poslednji veo lepote, koji se nadvija nad svakodnevnim licem Užasa.
La Rochefaoucauld je rekao da se ni Sunce ni smrt ne mogu
netremice gledati. Od tada, astronomi su uz pomoć lukavstva svoje, ali i drugih naučnih disciplina uspeli da izračunaju starost, težinu, ali i konačan kraj Sunca, ostajući naposletku nemoćni pred jednim drugim suncem. Onim, smrti. Jer, smrt je ono što se opire svakoj simbolizaciji. Smrt je ono pred čime su reči neme, a jezik kao da je mutav.
Jer, smrt je, uistinu, nemisliva. I jedino što nam preostaje je da uprkos njoj živimo. I da se sećamo onih, koje smo izgubili negde na putu, a koji su činili da, ipak, bude nešto, a ne ništa.
Ljudi su, po prirodi stvari, životinje, koje ne pamte. I upravo je sam zaborav ono što nas tera napred. Uostalom, mi i preživljavamo samo zato što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz naše podsvesti. Po Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. U tom smisolu, i sećanje je samo zaborav da treba već jednom da zaboravimo. Valjda baš zato je i pamćenje jedan od najvažnijih atributa Boga u hebrejskoj tradiciji.
Kako bilo, kompjuteri se kvare, ljudi umiru, a veze raspadaju. I jedino što nam preostaje, kako reče popularna TV junakinja je da dišemo i da resetujemo. Do jednog trenutka. I naravno da se sećamo.
Jer, smrt je neizbežna, baš kao i sam život. Ta neukrotiva, pokretna sila, koja uvek i jedino želi samu sebe.
Kapital je, kažu Delez i Gatari,
“šarena slika svega što je ikada postojalo;začudan hibrid ultramodernog i arhaičnog. A ako postoji neko telo, u kojem se sve sabira onda je to, svakako, telo zombija. Jer, ne postoji nijedno drugo tako upečatljivo telo-brikolaž, koje bi bolje opisalo samu unutrašnju logiku kapitalizma kao takvog. Bilo da želimo da govorimo o eksploataciji živog od mrtvog rada, ili o nečem tome sličnom. Jer, kapitalizam je sistem koji i samu smrt pretvara u vrednost, sistem koji se hrani i samim njenim crevima. I pritom iz njih izvlači višak vrednosti. Baš kao i iz naših simuliranih života. I tu se javljaju kao odgovor oni stari,Romerovi zombiji. Zombiji koji ustaju protiv pretvaranja smrti u vrednost. Protiv življenja života u srmrti za života samog. A nisu li oni, zapravo, mi? Izbledele medijske slike, koje se sporo kreću kroz ovaj naš, opusteli kapitalistički pejsaž u kome ni nema više ničega. Osim sve novijih i novijih i sve šarenijih i šarenijih igračaka, kojima smo kao kakva deca opčinjeni. Jer, mi smo, danas, ušli u jedno i više nego depresivno vreme. Vreme, u kojem, paradoksalno ili ne, nade, ima, ipak, sasvim, sasvim dovoljno. Ali, ne izgleda i za nas.
Sudbina slavnih jeste da poput žrtvenog jarca delaju i trpe umesto
drugih ljudi. Da li slika leša Vitni Hjuston na naslovnoj stranici
jednog tabloida predstavlja ultimativnu žrtvu koju jedna zvezda može da
učini za svoje obožavaoce?
Nekada, u zlatnim danima Holivuda, smatralo se da je ono što čini jednu
zvezdu zvezdom njen herojski identitet, njena izuzetnost, superiornost,
nedodirljivost i, naravno, moć transgresije.
Tada se
podrazumevalo da su zvezde mitskog kalibra one herojske individue koje
nadilaze ograničenja zadatog života, koje ruše društvena pravila,
sabotiraju moralne konvencije, brišu barijere među polovima, bivajući
veće od efemerne stvarnosti i veće od samog života. Zbog toga su od
pedesetih godina 20. veka zvezde izrasle u simbol nove religije čiji je
prvosveštenik postao Endi Vorhol, „pilula je postala nafora, a Džoni
Voker zamena za krv Hristovu“.
Stoga je sudbina slavnih bila,
kao i sudbina junaka u svim mitologijama - da poput žrtvenog jarca
delaju i trpe umesto drugih ljudi. Tu se krio i razlog zašto su zvezde
neretko na koncu umirale mlade - njihova mitska dimenzija podrazumevala
je smrt. A smrt je bila njihova poslednja predstava. To je bila ona
karika koja ih je iz legende selila pravo u mit.
U vremenu
večne sadašnjosti, kad su sve stvari izgubile dimenziju budućnosti, nema
više potrebe za mitskim zvezdama. Jer, nekada je sistem davao smrt i
dozvoljavao život. Danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Nekada su zvezde, na čiji identitet je vlasnička prava imao Holivud,
svoju slobodu pronalazile u smrti. Shvatajući da je čist identitet čista
smrt, zvezde poput Džejmsa Dina i Merilin Monro odlazile su sa ovog
sveta pravo u legendu vrlo rano.
Od kada je šizofrenija od
bolesti evoluirala u životni stil, svaka zvezda može da se krevelji iza
mnoštva različitih maski. U atmosferi opšte karnevalizacije identiteta
sada se sve uloge mogu igrati i to u isti mah. Tako umesto nekadašnjeg
čistog identiteta kao čiste smrti sada svedočimo odsustvu bilo kakvog
identiteta.
Ono što je industrija nekada nastojala da sakrije,
da potisne kao zabranjeni sadržaj, danas se obelodanjuje. Širom su
otvorene sve odaje.
Prekomerni ekscesi postali su svakodnevna obaveza.
Samim tim, smrt zvezde zadobija ekskluzivnu notu. I ne samo to, zvezde
danas umiru više puta, tačnije, onoliko puta koliko je medijima i
gladnoj publici potrebno.
U vremenu u kome se stalno traži da
se zaista desi nešto stvarno, dešava se nešto isuviše stvarno. Desio se
onaj tren kada se totalnost oklizne i pokaže nam svoje pravo lice. Tada
vidimo sve ono što stalno gledamo, a ne želimo da vidimo: sve one
krvožedne menadžere i vrebajuće korporativne lešinare koji će sve
uraditi da namaknu još profita. Pa i da organizuju direktan prenos
nečije smrti uz nadu po nekog otpevanog tona kako koncert ne bi bio
otkazan.
Setimo se samo kada je Kurt Kobejn bio u komi, magazin
People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće naslovnu stranu,
ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće mu posvećeno pola
strane.
U ovom slučaju, smrt Vitni Hjuston donela joj je naslovnicu.
Jer samo mrtva zvezda je dobra zvezda. A mitovi... pa mitovi su uvek nezasiti.
Današnji povećani
intenzitet slika smrti, predstavlja pre put ka otupljivanju osećaja za
tragičnost poslednjeg čina, nego što doprinosi osećanju njegove
svetosti.
U našem svetu prilagođenom stanju vrtoglavice, čovek možda još uvek ne
može skinuti poklopac vremena sa smrtnog života, ali on je u mogućnosti
da ukloni sva ograničenja sa ukupne količine zadovoljstava koja se mogu
iskusiti pre nego što se dostigne to drugo, neumitno ograničenje. Samim
tim, savremeni sled stvari učinio je da astronomski troškovi terapija iz
prošlosti više nisu neophodni.
Nove i poboljšane dijete,
spravice za fitnes, beskrajna prostranstva kiber-prostora, čudesa
genetskog remonta, veličine grudi koje se smanjuju ili povećavaju,
promene pola, zamene rodnih uloga, nove vrste pića i frizura i
svakodnevne rutine prilagođene najnovijoj modi... sasvim fino će
odraditi posao. Možete da budete bilo ko ili bilo šta, možete da imate
seks sa bilo kime ili čime. Šta god da se desi nema potrebe za
očajavanjem.
Da li to, onda, znači da više ništa ne može da
uzbudi čoveka u 21. veku? Ne znači. Jer tu je smrt. A u našem besmrtnom
univerzumu smrt je danas na ceni. Štaviše, u 21. veku “tržišna vrednost
patnje i smrti postala je veća od one koje su imali seks i uživanje”.
Jer u svetu u kome dolazi do pornografske materijalizacije svega, upravo
je smrt postala najveće uživanje. Bilo da je izolovana i distancirana
staklenim omotima i prezervirarna u jednom stadijumu pomoću formaldehida
- kao u radovima Demijena Hirsta, ili obasjana svetlošću reflektora kao
u slučaju Džejn Gudi, smrt je danas postala ostvarenje rada sna krupnog
kapitala.
Ilustraciju ovih reči nači čemo samo ako se
prisetimo kako je mesto na kome su nekada bile kule bliznakinje, Ground
Zero, nakon terorističkih napada od 11. septembra postalo Meka za
turiste- mesto na kome su terorizam, turizam i patriotizam igrali ruku
pod ruku. Turisti su tih dana dolazili čak iz Japana da bi videli, da bi
osetili i opipali “tu realnost”, dok su kolekcionari i kustosi na mestu
nesreće odabirali po svom estetskom sudu artefakte terora, koji će biti
izloženi na nekim budućim izložbama.
Karta za Graund Zero je
bila besplatna za sve one hodočasnike koji su želeli da se povežu sa
svojom istorijom bez mehanizama posredovanja, sa maksimalnom
transparentnošću, bez stajanja u redu: bila je to karta overena na
određeno vreme, na vremenski interval od karakterističnih petnaest
minuta. Kao da je vorholovski šapat odjekivao u vremenskom ograničenju
na tih magičnih petnaest minuta koji su obezbeđivali brzi prolaz do
Groundzerolanda.
Slike su tom prilikom razgrabljene, suveniri
su kupljeni, majice su prodate, dizajnirane naočare su ulovljene. Kao i u
slučaju torture iz Abu Graiba, kada su scene brutalnog mučenja iz
američkog zatvora dobile svoju meku repliku u italijanskom izdanju
magazina Vogue iz septembra 2006. godine, a sve u cilju promovisanja
novih modnih linija. Ista sudbina zadesila je i slavne ličnosti.
Princeza Dajana je postala mnogo življa posle svoje smrti za mnoge
ljude nego za života. Kao što je i Vitni Hjuston posle svoje smrti
postala meta novog tabloidnog lova: da li se udavila u kadi, da li je u
klubu krvarila iz kolena noć pre smrti, da li je bila prikrivena
lezbejka... Lako bi bilo reći da su Ledi Di i Vitni žrtve „društva
spektakla“, a mi pasivni voajeri njihovih smrti.
No, reč je o
daleko kompleksnijoj dramaturgiji, o kolektivnom scenariju u kojem su
mase igrale neposrednu ulogu, ulogu u pravom rieliti programu javnog i
privatnog života ovih diva čije su okruženje predstavljali mediji.
Paparaci iz tabloida bili su samo prenosnici te pogubne interakcije, a
iza njih smo svi mi čija žudnja oblikuje medije – mi koji smo masa i
medij, mreža i provodni elektricitet.
Uostalom, videli smo kako
su satima neposredno po objavljivanju vesti o smrti Vitni Hjuston,
društvene mreže eksplodirale od izjava večne ljubavi i beskrajne tuge, i
– očekivano – malog, ali snažnog izliva grubih čak i okrutnih šala.
Zagušljiva sentimentalnost i varvarska bezosećajnost su, naprosto, dve
strane istog novčića. Žena koja je u drugom delu svoje karijere bila
svedena na pop-kulturni vic iznenada je u svojoj smrti postala ono što
je bila na početku karijere – američko srculence.
Slična stvar
se desila i u julu 2011. godine po smrti Ejmi Vajnhaus. Tih danaTviter
je očekivano bio zatrpan vestima o smrti neo-soul dive i ona je u roku
od odmah postala trending topic broj jedan zaslugom ljudi koji su bili
šokirani ovim nemilim događajem. Nedugo zatim su i slavne ličnosti
počele da tvituju kako su baš oni poznavali pravu Ejmi, polažući
autorska prava na njenu ličnost.
Ljudi koji su je poznavali
krenuli su u svojim izjavama za javnost da objašnjavaju ko je ona bila,
dok su šou-biz piskarala - ljudi koji su je sreli na pet sekundi u
toaletu Kamden paba - počeli da spekulišu kako je umrla i kakva je
sudbina njenog nasleđa. Čak su i blogeri ovim povodom stupili u akciju,
pa su jedni pričali priče kako su je videli uživo ili je upoznali pre
nego što je postala zvezda, dok su drugi koji su sa njom delilil problem
„zavisnosti“ objašnjavali kako samo oni mogu da razumeju kroz šta je
prolazila.
U Beogradu isti oni ljudi koji su za ulaznice za
poslednji koncert pokojne dive tražili novac natrag, po njenoj smrti su
pokušavali na e-bayu da prodaju iste te ulaznice po početnoj ceni od 500
funti.
Za to vreme pop kripta je spremno dočekala svoju
mumiju. Prodaja njenih albuma je porasla za 37 000 primeraka odmah po
smrti. Takve stvari nisu ništa novo. Setimo se kada je Kurt Kobejn bio u
komi magazin People imao je jasnu računicu: ako Kurt umre dobiće
naslovnu stranu, ako ostane u komi dobiće tri strane, ako preživi biće
mu posvećeno pola strane.
U budućnosti neko će namlatiti pare
na memoarima. Na nekoj budućoj aukciji vlas kose sa Ejmine čuvene punđe u
stilu 60-ih nadmetaće se raspuklom kutijom delimično neiskorišćenih
Ramzes kondoma koja je pripadala Rudolfu Valentinu i kapi menstrualne
krvi Lejdi Gage ili Rijane. U srednjovekovnoj Evropi su prodavali galone
devičanskog mleka a mi smo mislili da je ono mračno doba.
Stoga smo danas, ako sve ovo imamo u vidu, svi uronjeni u istu sudbinu
koja predstavlja samo kolektivno ispunjenje žudnje. Može se reći da još
nismo daleko odmakli od štokholmskog sindroma: taoci smo tabloidnih
informacija, no potajno pristajemo na to stanje. Sve ovo nam zato
pokazuje da industrija smrti čini da oni koji umiru svojom smrću
ispunjavaju živote onih koji žive. Jer, kako nalažu biopolitičke
zakonitosti današnjice nekada je sistem davao smrt i dozvoljavao život,
dok danas sistem daje život i dozvoljava umiranje.
Biopolitički
motiv je ovim putem ispunjen: stanovništvo je održano zdravim i
neozleđenim, izlečenim od terorističkog kancera, dok mediji ostaju
vlasnici eksluzivnih prava na smrt. A smrt... smrt se potvrđuje kao
ostvarenje rada sna krupnog kapitala.
„Apsolutna drugost“ koja
je odvajala iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada je
postala uobičajena karakteristika svakodnevice, čime je divlja zver
pretvorena u kućnog ljubimca. Ona je svuda i nigde. Ona se nalazi svuda
oko nas, ali se mi više uopšte ne razlikujemo od seljaka iz Čehovljevog
Paviljona br. 6, koji kolje ovce i telad u svom dvorištu, a da više i ne
primećuje krv. Povećani intenzitet slika smrti doprineo je otupljivanju
osećaja za tragičnost poslednjeg čina, uništavajući osećanje njegove
svetosti.
Čini se da i ako smrt jednom dođe, „treba samo pritisnuti dugme i promeniti kanal“.
Sa
Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na
tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja
vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A
danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije
kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo
vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno
platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je
sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da
nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu
potencijalnu sreću.
Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s
vrlo smelim naslovom – "Kraj istorije?" Autor tog eseja, politikolog Fransis
Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da
je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih
demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u
metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog
kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga "Kraj istorije
i poslednji čovek", oprezni znak pitanja je nestao.
Jer, kao da smo se u međuvremenu svi navikli na posvemašnju smrt. Smrt
istorije, smrt nauke, smrt umetnosti, smrt književnosti, smrt filozofije, smrt
Edipa, pa i smrt seksa, zamenjenog njegovim simulakrumom pornografijom.
Pornografijom kao promiskuitetom svih znakova, svih kola, mreža i naravno ukusa.
Ali, ako je Bog, zaista, stvorio ovaj naš svet, i to ex nihilo, onda samo On
može i da ga uništi i to bez bilo kakvih materijalnih tragova. No, ako je On
odista mrtav kako nas to već odavno ubeđuju, onda nema ko da obavi taj njegov
posao. I sve što nam je ostalo je katastrofa kao takva.
Katastrofa koja niti je stigla niti će bilo kada stići, jer ona se
proživljava.
